Песак, со, зној и раскош
Мало је тачака на кугли Земаљској које су толико богате историјским наслеђем и натопљене сузама као што је Блиски исток. Неутрални Јордан је међу најсиромашнијим државама региона, а узда се да ће до неопходног новца доћи преко туризма.
Три дана и више од 800 пређених километара – тако је изгледао сиже задате руте. Успели смо да удахнемо и пустињски, приморски и планински ваздух.
Јордан заиста као магнет привлачи странце. Чаробна Петра оставља без даха, планина Небо, дивни мозаици Мадабе, ужурбани Аман и изврсна локална кухиња могу да одушеве, али ништа тако не погађа као призори свакодневног живота који се тамо одвија:
„Све је то политика, ама баш све што се прича. Ми смо са свима добри и никоме не мислимо ништа лоше. Ово је најбезбеднија земља овог дела света.”
Овим речима нас је преслатка, љубазна домаћица у граду мозаика, Мадаби, дочекала после пријатног и необичног плутања у Мртвом мору.
Док сам закувавала нес-кафу, дошао је и симпатичан пар из Милана који је потврдио да им је у Јордану много лепо, да нису имали никаквих непријатности, а обишли су земљу уздуж и попреко. Потом се придружила и група Шпањолки. Без обзира што сам у том друштву признала да није био баш најпријатнији тренутак за туристичку посету, мој утисак други нису делили ни коментарисали.
Жеља да видимо што више и „само још ово” била је незаустављива упркос најавама сукоба који је, ипак, почео свега неколико дана касније.
Кад је код нас зима, путовање у Јордан је савршен кратак бег од хладноће и ветра. Дневне температуре се смењују, а на 20 степени могуће је и купање.
За прву ноћ одлучили смо да проведемо у Вади Муси, у близини Петре. То је захтевало ноћну вожњу из Амана, два сата кроз пустињу. После превезених 250 километара, стигли смо код љубазних домаћина, власника зграда и кућа с равним крововима, од којих свака има по једно велико буре на крову. Додуше, тако је и у сваком другом месту у Јордану.
Продавница је мало и то углавном с локалним бакалуком, понеким сувениром и марамама. Ништа не указује да је одатле, на свега 800 метара раздаљине, улазак у древни град.
Величанствени манастир
Сакривена међу црвеним стенама и уским кањонима, Петра, један од најфасцинантнијих археолошких локалитета на свету, заправо је једна озбиљна пешачка тура кроз некадашњи град номада. Некада је у њој живело, према појединим проценама, око 20.000 људи.
Ово подручје у срцу пустиње је било насељено још око 7.000. године пре нове ере, али прави процват настаје у 4. веку пре нове ере, када је град постао престоница Набатејског краљевства. Некада је овде живео арапски народ познат по напредном инжењерству у пустињским условима и по изузетним трговачким способностима, који су контролисали кретање каравана.
Данас кроз Петру пролазе упорни туристи са свих страна света. Упорни јер треба снаге и времена да се пређе око осам километара до чувеног манастира. Толико је потребно и за пут назад. Нема пречица, а једина помоћ на путу су магарци и муле. Додуше, постоје и мали џипови на неколико места, али они премошћују само одређене руте између локалитета тако да су ноге најјачи адут сваког посетиоца.
На крају пута, после 800 уклесаних степеника, они бивају награђени спектакуларним погледом који рађа питање како је могуће да су људи некада умели да направе нешто тако добро и савршено.

Манастир Ад Деир је једна од највећих грађевина у комплексу. Фасада је висока око 45 метара, а широка око 50 метара. Иако данас носи назив манастир, археолози верују да ова грађевина првобитно није имала религијску функцију какву су јој касније дали хришћани. Изграђена је у 1. веку нове ере, вероватно као храм или меморијални споменик набатејском владару. Данас она оставља без даха сваког посетиоца, као сведочанство једног тренутка људске цивилизације.
Петра је до средњег века готово потпуно опустела и остала позната само локалним бедуинским племенима која и данас живе у њеној близини. Опстали су вековима и остају центар моћи јорданског краљевства. Свој стил живота нуде и као туристичку атракцију.
Зато је следећа тачка упознавања ове блискоисточне земље била посета заштићеног пустињског подручја Вади Руму и бедуинском селу.
Спавање под звездама показало се као пун погодак, а најчудније је било фијукање комараца који су били немилосрдни.
„Ја сам момак из пустиње”, представио се кратко домаћин с осмехом од милион долара. Традиционално одевен, добацио је „Јала хабиби” и повезао нас дуж пешчаних дина до најлепшег пустињског заласка Сунца. Туристи су тискали, тражили најбољи угао за фотографисање, док су џипови само пристизали са свих страна.
Иако ноћење у пустињи не делује баш као најкомфорнија идеја, заправо на овом локалитету постоји много кампова који нуде ове опције, па музика и прича често прекидају тишину. Ипак, управо су тишина овог предела и спектакуларан поглед на околне планине један од најјачих утисака.
Пустињу смо раном зором заменили прашњавим путем. Журили смо ка Мадаби, жељни купања на најнижој тачки на свету, на Мртвом мору које је смештено на 430 метара испод нивоа светског мора.
Свуда пустиња и камен
Пут је био дуг и напоран. Свуда пустиња и камен, труцкање по лошем путу, призори непрегледног ништавила. Пумпе или кафића није било на видику.
Тек после два сата вожње, како смо се приближавали обали, спазили смо прве назнаке живота: крај пута људи су трговали на камионима, али и на земљи, продавали поврће.
И поред самог пута знаци да људи овде живе у шаторима, купају се из бурета, негде су постављене панелне плоче, негде каблови, струје вероватно нема свуда.
Најзад група од нас десетак, још троје је из Србије, стижемо до купалишта. Први шок доживи се већ првим кораком у води: со је толико концентрисана, горка, да нагриза кожу. У први мах, сви трче до туша да се оперу, јер изгледају као усољене харинге. Кожа се наизменично час скупља од толико соли, а следећег тренутка је масна. Купање је очито права благодет, а не маркетиншки трик.
Ово подручје има и историјски значај. У оближњим пећинама пронађени су чувени „Свици с Мртвог мора”, древни рукописи, стари више од две хиљаде година, важни за разумевање историје религије и библијских текстова.
После кратког предаха настављамо ка Мадаби, коначно град, заправо више варошица. Позната је по изузетним византијским мозаицима.
Светско чудо крије још пуно тајни
Петра је откривена за западни свет 1812. године када је швајцарски истраживач Јохан Лудвиг Буркхарт, прерушен у трговца, успео да стигне до скривеног града.
Више од два века касније, археолози и даље откривају нове делове града, јер Петра још није у потпуности истражена. Истраживачи покушавају да открију како су Набатејци тако прецизно клесали стене, колико је град заиста био велик и да ли испод песка постоје неоткривене грађевине.
Сувенири из Мадабе
Улице Мадабе биле су нешто празније, али био је почетак Рамазана, па су активности биле нешто другачије. Увече су се гласови на улицама смењивали, дечји смех и граја преплитали су се до касно у ноћ.
Мадаба с уским калдрмисаним улицама, начичканим продавницама у туристичкој зони, била је прво место у коме сам коначно ушла у продавницу. Бирала сам слатке урме, пасту од поморанџе, сувенире и мозаике, сапуне и дехидрирано блато из Мртвог мора.
Улетела сам, очарана, и у оближњу посластичарницу жељна оријенталних слаткиша.
„Ти сигурно ниси Јорданка?”, питао је љубазно, смејући се очима, локални водич и објаснио да је хтео да ми скрене пажњу да је празник и да не једем пре мрака.
Мојсије и планина Небо
Планина Небо је једно од најпосећенијих ходочасничких места на Блиском истоку. Налази се недалеко од Мадабе. Планина висока око 800 метара позната је по томе што се, према библијском предању, управо с њеног врха пророк Мојсије последњи пут осврнуо на земљу у коју је водио Израелце након изласка из Египта. Према Старом завету, Бог је Мојсију с врха ове планине показао Обећану земљу, територију у којој ће се настанити израелски народ. Иако је предводио народ током дугог путовања кроз пустињу, Мојсије није ушао у ту земљу, већ је умро управо на месту где је сада споменик, штап у облику змије.
Ово значајно ходочасничко место за хришћане, Јевреје и муслимане врви од туриста и сви радознало гледају у међе, због којих је неколико дана потом почео сукоб који и даље траје. Упркос великим недаћама, живот се овде одвија и не стаје.
Политика магазин
The post Песак, со, зној и раскош appeared first on ИН4С.




