Burna istorija odnosa Kube i Sjedinjenih Država

Donald Tramp je sredinom marta objavio da može sa Kubom da radi šta god hoće. On ne bi bio prvi američki predsednik sa takvim ekspanzionističkim željama, kaže istoričar Mihael Cojske, profesor u Centru za studije zavisnosti i ropstva Univerziteta u Bonu. „Još sredinom 19. veka Sjedinjene Države su posegnule za ostrvom ", kaže on.

Kuba nije na prodaju

U to vreme Kuba je još kolonija evropske sile Španije. Godine 1820. Tomas Džeferson, treći predsednik tada još mlade države, izjavio je da treba iskoristiti prvu priliku da se Kuba pripoji Sjedinjenim Državama. To je navelo njegovog tadašnjeg državnog sekretara Džona Kvinsija Adamsa na sledeću izjavu:

„Postoje zakoni fizičke kao i političke gravitacije – i kao što jabuka koju oluja otrgne sa drveta nema drugog izbora nego da padne na zemlju, tako i Kuba, ako bude nasilno odvojena od svoje neprirodne veze sa Španijom i nesposobna da se sama zaštiti, može samo da sledi gravitaciju Severnoameričke unije, koja po istom prirodnom zakonu ne može da odbaci Kubu iz svog naručja.“

Godine 1848. Džejms K. Polk, jedanaesti predsednik SAD, ponudio je Špancima 100 miliona dolara za Kubu, ali kolonijalna sila je navodno poručila da bi radije potopila ostrvo u more nego da ga proda. Španija želi da zadrži jednu od svojih malobrojnih preostalih prekomorskih kolonija.

Samo šest godina kasnije američke diplomate sastavljaju tajni dokument: Sjedinjene Države imaju pravo da silom uzmu Kubu ako Španija nastavi da odbija da proda ostrvo. Međutim, ni od toga ne biva ništa.

„Jabuka" je zrela

Svi ovi planovi zasnivali su se na takozvanoj Monroovoj doktrini. U njoj je predsednik Džejms Monro evropskim kolonijalnim silama poslao poruku: „Amerika Amerikancima."

Na prvi pogled radilo se o suverenitetu mladih država u Severnoj i Južnoj Americi; ali Sjedinjene Države su već bile na kursu ekspanzije. I zar nije bilo logično da konačno uberu jabuku koja je bila udaljena svega 160 kilometara od Floride, dakle praktično pred sopstvenim vratima?

Godine 1898. konačno se pojavio povod da se ostrvo preuzme. Kubanci su se godinama ogorčeno borili da zbace španski kolonijalni jaram. Vašington pokazuje snažno vojno prisustvo u zemlji, uz poruku: štitimo svoje građane koji su ovde na licu mesta. Tako je nedeljama američka oklopna krstarica USS Mejn bila usidrena u havanskoj luci.

Dana 15. februara 1898. dolazi do snažne eksplozije koja razdire trup broda. On tone za nekoliko minuta. Da li je uzrok bio tinjajući požar koji je stigao do skladišta municije? Ili su Španci torpedovali brod, kako su tvrdile Sjedinjene Države? „To nije dokazano, nikada nije bilo dokaza da je reč o napadu", kaže Cojske. Sjedinjene Države objavljuju rat Španiji.

Kuba postaje kvazi-protektorat

Rat traje jedva četiri meseca i završava se porazom Španije, koja gubi svoje poslednje velike kolonije: Portoriko, ostrvo Gvam koji je sve do danas američka teritorija, Filipine i – Kubu. Na karipskom ostrvu sada glavnu reč vode Sjedinjene Države.

To što Kuba nije postala američka savezna država pre svega može da zahvali američkom senatoru Henriju Muru Teleru. On je u Vašingtonu delovao protiv aneksije Kube; verovatno i zato da kubanska proizvodnja šećera ne bi konkurisala proizvodnji iz njegove matične države Kolorado.

Ipak, Kuba ne postaje nezavisna. Sjedinjene Države ne žele da povuku svoje trupe ako nova vlada ne pristane na dodatak nazvan „Platov amandman“. „Morali su da ga unesu u svoj ustav“, kaže Cojske. Taj dodatak definiše buduće odnose dve države.

Što konkretno znači: SAD mogu da učestvuju u odlučivanju o spoljnoj politici, državnom dugu i zdravstvenom sistemu, da vojno intervenišu i da na licu mesta grade pomorske baze. Gvantanamo postoji i danas.

Dana 20. maja 1902. završava se američka vojna okupacija i Republika Kuba dobija svog prvog predsednika. Međutim, faktički Kuba ostaje kvazi-protektorat velikog severnog suseda, pri čemu se Sjedinjene Države pre svega vode ekonomskim interesima. Godine 1926. oko 60 procenata kubanske industrije šećera nalazi se u američkim rukama, a poslovni ljudi iz Sjedinjenih Država masovno ulažu novac u hotele, barove i kazina u Havani.

Duga ruka mafije

Naročito od 1920. godine, kada je u SAD proglašena prohibicija, turisti dolaze u velikom broju. Ubrzo zatim dolazi i mafija. Ostrvo je dovoljno blizu Sjedinjenih Država, ali i dovoljno daleko da bi se izbegao FBI.

Havana postaje svetski centar kockanja, trgovine drogom i oružjem, pranja novca i prostitucije. Milionski profiti završavaju u džepovima američke mafije i klana Fulgensija Batiste. Mafijaški bos Mejer Lanski pronalazi zajednički jezik sa diktatorom Fulhensijom Batistom, postaje mu blizak poslovni partner i neformalni savetnik.

Međutim, dok jedni postaju sve bogatiji i zabavljaju se, stanovništvo gladuje – 1953. Fidel Kastro sa pobunjenicima pokušava prvi državni udar, koji je brutalno ugušen. Nakon toga „Pokret 26. jul" vodi gerilski rat koji se završava tako što Batista 1959. beži.

„U početku je Kastro još tražio dobre odnose sa Sjedinjenim Državama“, kaže Cojske – ali tamo nije bilo interesa za pregovore sa socijalističkim revolucionarom. Pogotovo zato što Kastro naređuje nacionalizaciju rafinerija i plantaža šećerne trske u američkom vlasništvu i približava se Sovjetskom Savezu.

Godine 1960. predsednik Dvajt D. Ajzenhauer uvodi trgovinski embargo protiv Kube. Godine 1961. kubanski emigranti koje tajno podržava CIA pokušavaju da se iskrcaju u Zalivu svinja kako bi srušili Fidelov režim. Doživljavaju potpuni neuspeh.

Kuba je javno ponizila Sjedinjene Države: „Fidel, campeón, te comiste el tiburón!", uzvikivali su ljudi na ulicama Havane – „Fidele, junače, pojeo si ajkulu". Ova akcija još više gura Kastra u zagrljaj Rusa. Pred pragom Vašingtona nastaje tropski sovjetski satelit.

Kada Sovjetski Savez 1962. postavlja nuklearne rakete na Kubi, svet se nalazi na ivici atomske katastrofe – sve dok Rusi ne povuku oružje, jer Sjedinjene Države zauzvrat garantuju da neće vojno intervenisati na Kubi. Ipak, žele da eliminišu Kastra: najpre angažovanjem plaćenih ubica. Kada to ne uspeva, obaveštajna služba eksperimentiše sa otrovanim cigarama, ronilačkim odelom zaraženim bakterijama i školjkom napunjenom eksplozivom.

Kod kubanskog naroda američki pokušaji atentata na Kastra dovode do toga da se ljudi još čvršće okupljaju oko svog državnog vođe.

Da li je Kuba „spremna da padne"?

Dva puta je izgledalo kao da se obe zemlje približavaju: za vreme američkih predsednika Džimija Kartera i Baraka Obame dolazilo je do perioda popuštanja napetosti. Donald Tramp to vidi drugačije. Nakon što je početkom januara izjavio da je Kuba „ready to fall“ i zatvorio joj dotok nafte, u martu je pred kamerama dodao: „Mislim da ću imati čast da zauzmem Kubu.“

Kubanski odgovor stigao je odmah: Kuba je suverena država, izjavio je kubanski zamenik ministra spoljnih poslova Karlos Fernandes de Kosio za američki televizijski kanal NBC News. „Kuba neće prihvatiti da postane vazalna država ili zemlja zavisna od neke druge države.“

Situacija na ostrvu nije jednostavna. Otkako posle Trampovog vojnog udara protiv Venecuele više ne stiže nafta iz te prijateljske države, energetsko snabdevanje se redovno urušava. Turisti izostaju, smeće se gomila na ulicama, hrana se kvari jer frižideri ne rade.

„Što se tiče rukovodstva, vojske i kontrole teritorije, Kuba je izuzetno tvrd orah“, kaže Cojske. „S druge strane, ljudi su strašno nezadovoljni svojom vladom, pre svega zbog nestanaka struje. Situacija postaje sve očajnija. Mnogi mladi ljudi žele samo da odu.“