Nuklearne elektrane u Africi – od velikih planova do velikih prepreka

Gotovo nijedna tehnologija nije prolazila kroz takve uspone i padove kao nuklearna energija: u 1950-im je procvala mirnodopska upotreba nuklearne fisije, koja se u vojnom smislu do danas smatra krajnjim sredstvom odvraćanja. Reaktorske nesreće na ostrvu Tri milje (SAD, 1979), Černobilju (Sovjetski Savez, 1986.) i Fukušimi (Japan, 2011.) ublažile su euforiju i na mnogim mestima podstakle protivnike nuklearne energije na akcije.

Ali u novije vreme nuklearna energija se promoviše kao CO₂-neutralna i time klimatski prihvatljiva alternativa obnovljivim izvorima.

I u Africi neke vlade žele da grade nove nuklearke. Već sada je sigurno: jedina afrička nuklearna elektrana – dva reaktora u južnoafričkom Kobergu – neće ostati sama. Ali neizvesno je koliko će daleko nova euforija zaista da ide.

Afričke nuklearne ambicije – od „sigurno“ do „nerealno“

Južnoafrički novinar Tristen Tejlor 2025. detaljnije je istražio nuklearne ambicije afričkih zemalja. Njegov izveštaj objavilo je predstavništvo nemačke Fondacije Hajnrih Bel u Kejptaunu, koja je bliska nemačkim Zelenima.

Afrički kontinent je za globalnu nuklearnu industriju, a posebno za ponuđače iz Južne Koreje, Kine i Rusije, tržište rasta, kaže Tejlor u intervjuu za DW. U neophodnim pripremama, kako dodaje, pomaže i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA).

Najbolje izglede da srednjoročno nabavi reaktor, prema Tejlorovom izveštaju, ima Egipat – tamo je ruski državni nuklearni koncern, Rosatom, još 2022. počeo da gradi nuklearku El Daba. Kao potpuno nerealne i isključivo geopolitički motivisane Tejlor ocenjuje nuklearne planove, recimo, sahelskih država – Nigera, Malija i Burkine Faso – iako su te zemlje već potpisale sporazume s Rosatomom.

„Sklapanje nuklearnog sporazuma s Rusijom pre svega znači političku potporu Rusije“, tvrdi Tejlor. „Treba imati na umu da se takvi sporazumi stalno potpisuju. Jedan pojedinačni nuklearni sporazum još ne znači ništa – tek kada se oni pojavljuju kroz duži period i nešto se i događa, tada se može govoriti o pomaku.“

Južnoafrička Republika – stari reaktori, novi planovi

Na samom jugu Južnoafričke Republike nalazi se za sada jedina afrička nuklearna elektrana. Dva reaktora u Kobergu, nedaleko od Kejptauna, metropole sa pet miliona stanovnika, izgrađena su pod režimom aparthejda od strane francuskog konzorcijuma i puštena u rad sredinom 1980-ih. Nedavno su proizvodili oko 4 odsto južnoafričke električne energije.

Godine 2024, odnosno 2025, dozvole za rad oba reaktora redom su produžene za po 20 godina – i to uprkos tome što su, iz perspektive ekoloških aktivista, kod reaktora Koberg-2 ostala otvorena pitanja.

Frančeska de Gasparis, izvršna direktorka ekološke nevladine organizacije SAFCEI, to pripisuje političkom pritisku i poteškoćama u posrnuloj državnoj elektroenergetskoj kompaniji Eskom. „U drugim zemljama, gde se rizici shvataju ozbiljno, postoje provere održavanja koje obezbeđuju da i nadzorna tehnologija bude ažurna, kao i da se pouke iz Fukušime i drugih nesreća uzmu u obzir“, kaže De Gasparis u intervjuu za DW. U Kobergu se, ističe, ništa od toga nije dogodilo, a dokumentacija pokazuje velike nedostatke.

Kompanija Eskom trenutno gura planove za nove nuklearne elektrane. Najdalje su odmakle pripreme za elektranu snage 4000 MW na lokaciji Dajnefontejn, nedaleko od Koberga. I tu De Gasparis ukazuje na netransparentnost i zastarele podatke.

Eskom je za DW najavio da će dati odgovore na pitanja o bezbednosti reaktora, ali do zaključenja ovog članka ti odgovori nam nisu stigli

Gana – dvostruki rizik

Planovi su takođe daleko odmakli u zapadnoafričkoj Gani: konačno sklapanje ugovora s jednim od ponuđača iz Francuske, Kine, Južne Koreje, Rusije ili SAD još nije objavljeno, ali u izveštajima se već spominje 2027. kao mogući početak gradnje. Uz konvencionalnu nuklearnu elektranu Gana želi i tzv. SMR.

Small Modular Reactors ili mali modularni reaktori znatno su manji i obećavaju jednostavniji rad i manje bezbednosne rizike. Do sada je svaki od više od 650 konvencionalno izgrađenih reaktora u svetu bio jedinstven, i zato nosi individualne rizike. Zbog toga je i cena po kilovat-satu nuklearne energije znatno viša nego kod danas znatno povoljnih obnovljivih izvora energije – vetra, sunca i vode. To pokazuju, na prime, podaci iz Evrope. Taj jaz bi SMR trebalo da smanje serijskom proizvodnjom. Ali, za sada postoje samo prototipovi – pa se Gana, ali i zemlje poput Ruande, oslanjaju na obećanja.

Početkom marta, direktor kompanije Nuclear Power Ghana, kritikovao je u razgovoru za državnu novinsku agenciju GNA to što važna pripremna istraživanja, recimo o proširenju mreže, nisu finansirana. A bez njih se, rekao je, ne može preći u sledeću fazu projekta.

Ganska komisija za atomsku energiju GAEC i regulatorno telo NRA do zaključenja ovog članka nisu odgovorili na pitanja DW.

Kenija – ambiciozan plan s novom lokacijom

U Keniji je predsednik Vilijam Ruto na konferenciji o nuklearnoj energiji u Najrobiju krajem marta predstavio ambiciozan plan – već sledeće godine u Siaji, blizu granice s Ugandom, na Viktorijinom jezeru, trebalo bi da započne izgradnja nuklearne elektrane snage 2.000 MW. Plan je da postrojenje bude pušteno u rad 2034. godine.

Tejlorov izveštaj svrstava kenijske nuklearne ambicije u „srednje“, između ostalog i zato što je vlada početkom 2025, u sklopu opštih mera štednje, odlučila da ukine nacionalnu nuklearnu agenciju, NuPEA. Ta odluka, međutim, do danas nije stupila na snagu, jer je parlament nikada nije potvrdio. Predsednik Ruto je pak u svom govoru najavio nova radna mesta, industrijski rast, pa čak i sniženje cene električne energije zahvaljujući planiranoj nuklearnoj elektrani.

Kenijska ekološka aktivistkinja, Filis Omido, u intervjuu za DW zahteva: „Potrebna nam je sveobuhvatna studija o tome kakav bi uticaj nuklearna elektrana imala na zajednice koje zavise od ribolova na Viktorijinom jezeru.“ Ona takođe strahuje da bi transport gorivnih elemenata kroz čitavu zemlju mogao da bude opasan za stanovnike.

Omido je dobitnica nagrade Right Livelihood, godinama se sa svojom organizacijom CGJEA borila protiv nuklearne elektrane u obalskom mestu Kilifi i već dugo upozorava na pokušaje zastrašivanja njene organizacije. Ona državnim organima generalno zamera to što na previše nemaran način komuniciraju: „Stanovnicima ne govore šta znači kad je nešto lokacija nuklearne elektrane – pre svega ne govore o opasnostima.“

Nerešeno pitanje nuklearnog otpada

Svim afričkim projektima, kao uostalom i gotovo svim nuklearkama širom sveta, zajedničko je sledeće: ne postoji konačan odgovor na pitanje gde bezbedno odložiti radioaktivni otpad koji nastaje u reaktorima.

„Protiv smo nuklearne energije sve dok nam ne predstave opipljivo rešenje šta uraditi sa otpadom. Kenija za to nema kapacitete“, kaže Omido. „Jednostavno zakopati otpad u lokalnim jedinicama nije rešenje.“

Južnoafrička Republika svoj nuklearni otpad skladišti u Valputsu, u retko naseljenom regionu Severni Kejp. To je jedino takvo postrojenje u čitavoj Africi. Ono je, međutim, odobreno samo za nisko i srednje radioaktivni otpad. Istrošeni gorivni elementi privremeno se skladište u Kobergu. Vlada planira da do 2065. pusti u rad trajno odlagalište, što aktivisti dovode u pitanje.

„Ne postoji jednostavno rešenje za visoko radioaktivni nuklearni otpad“, kaže Frančeska de Gasparis iz organizacije SAFCEI. „Zato ne bi trebalo da planiramo da ga proizvodimo još mnogo više i time da za budućnost ostavljamo još veći problem.“