Vijesti

Moj studentski intervju sa Vujoševićem: ‘Košarkaš Partizana mora da se žrtvuje za drugog’

09. 04. 2026. · 16:21 · admin · 0 pregleda · 0 komentara

„Au, bre, nikad kraja…

„Ne pamtim kad sam stigao na vreme kući za ručak, žena me skoro i ne vidi… Po čitav dan sam ovde", rekao mi je vidno umorni Duško Vujošević jednog popodneva u proleće 2009. na stadionu Partizana u Beogradu, u maloj prostoriji košarkaške sekcije ovog kluba prepunoj trofeja.

Iako iscrpljen, tada 50-godišnji Vujošević, koji će nekoliko meseci kasnije biti proglašen najboljim trenerom Evrolige za sezonu 2008/09, strpljivo je, više od pola sata, onako blago zavaljen u veliku crnu stolicu, odgovarao na moja pitanja – dvadesetogodišnjeg studenta druge godine Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Do najboljeg evropskog trenera tog doba, koji je preminuo u 66. godini, došao sam neočekivano lako – običnim mejlom.

Na zvaničnu adresu kluba, sa privatnog imejl naloga poslao sam kratko pismo u kojem sam objasnio ko sam, čime se bavim, i da mi je želja da za naš fakultetski časopis Kod, koji izlazi jednom godišnje u okviru ispita, uradim intervju sa Vujoševićem.

Moj prvi intervju u životu.

Šta mogu da izgubim, razmišljao sam tada, iako su neki bili ubeđeni da neću dobiti nikakav odgovor.

Tih nedelja, ugledni novinari iz čitave Evrope stizali su u Beograd da izveštavaju o fenomenu Partizana, koji je uprkos veoma mladom timu sačinjenom od domaćih igrača i svega jednog ili dvojice stranaca stigao na korak od Fajnal fora Evrolige.

Duško Vujošević kao trener Partizana u sezoni 2012/13, u pozadini su Danilo Anđušić, Marko Čakarević i Bogdan Bogdanović

Dan ili dva kasnije, međutim, stigao mi je mejl tadašnjeg portparola kluba da je trener raspoložen za razgovor.

Uf, kakva radost… Još se sećam euforije koja me tada preplavila.

Spontana bujica emocija, iako drugačijih, nalik je ovoj koju osećam zbog Vujoševićeve smrti.

U sačuvanim beleškama, po kojima prebiram prvi put posle punih 17 godina, nailazim na hrpu rukom naškrabanih pitanja…

O Partizanu, košarci, sportu, ali i slikarstvu, književnosti, pozorištu, društvu, politici, medijima.

Svim oblastima i temama kojima se, svestran kakav je bio, on bavio do poslednjeg dana, ne štedeći druge, a još manje sebe.

„Smatram da onaj ko naporno radi nije spreman ni da gubi lako, niti je spreman lako da sruši to što je s mukom gradio.

„Košarkaši Partizana su ljudi koji moraju da imaju toleranciju, strpljenje, moraju da budu spremni da se žrtvuju za ekipu i da isprave tuđu grešku", ispričao je.

„Mora da se misli na drugoga i da mu pomognu jer uvek dolaze trenuci krize pojedinca ili ekipe.

„Konačni uspeh tima upravo zavisi od snage da se ta stanja krize zajednički prevaziđu", rekao mi je Vujošević.

Jato ptica selica

Objasnio mi je da često igračima ukazuje na primere iz porodice, ali i prirode kako bi ih naučio važnu lekciju o zajedništvu.

„Evo, uzmite za primer jato ptica selica. Ptica koja prva leti ima najveći otpor vazduha i najviše se umara.

„Zato se one menjaju, te one koje su bile napred idu pozadi i obrnuto.

„Ako slučajno dođe do neke povrede ili bolesti, povređenu pticu prate bar još dve…

„Trudim se da to da prenesem igračima".

Nepravdu zbog činjenice da mora da se bori protiv mnogo moćnijih i bogatijih klubova, a često i neujednačenog sudijskog kriterijuma kao posledice, slikovito mi je i pomalo zloslutno uporedio sa dijagnostikovanjem bolesti.

„To vam je kao kad odete kod lekara, a on vam kaže, ‘od sada morate da naučite da živite sa tim’.

„E, ko je sa ovog prostora, jednostavno mora da nauči da živi s tim.

„Materijalni interesi su toliko veliki da oni koji daju pare žele da se obezbede i da im investicija ne propadne, a ovi koji vode takmičenja gledaju da im zarada bude maksimalno uvećana".

Boreći se sa uzbuđenjem i tremom kakvu do tada nisam osetio u životu, u nekom trenutku došao je red i na mene da zadovoljim njegovu radoznalost i odgovorim na Vujoševićeva pitanja o fakultetu, studijama, budućoj profesiji…

Bilo mi je očigledno i da neguje prilično rezervisan, nepoverljiv odnos prema novinarima i novinarstvu.

„Mnogo mi smeta što se ta profesija potpuno profanisala.

„Malo je izveštača koji imaju svoj stav i u stanju su da ispolje građansku hrabrost. Šta je građanska hrabrost?", rekao je blago povišenim tonom, gledajući me pravo u oči.

„Biti spreman da izgubiš posao ako treba", nastavio je.

Mediji su postali privatno vlasništvo i onda novinari u najvećem broju slučajeva pišu samo ono što vlasniku odgovara, požalio se.

„Smeta mi kad novinar nema obaveze prema istini. Zna da nešto nije tako, i priča upravo suprotno.

„Nažalost, u našim medijima važi ono pravilo – važnije od toga kako se zoveš je to za koga navijaš", primetio je proslavljeni trener.

Znajući da je igračima davao preporuke za pozorišne predstave i knjige, pitao sam ga koju bi knjigu meni preporučio kao budućem novinaru.

Izbor je pao na zbirku eseja Hansa Magnusa Encensbergera Nemačka, Nemačka između ostalog, u kojoj se oštro kritikuje stanje u društvu Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata.

U njoj autor, između ostalog, ukazuje na poguban mentalitet u kom postoji sklonost kao gvozdenom autoritetu, i na opasnost da se zarad ekonomskog napretka i boljitka zanemaruju opšti moral i kultura.

Požalio mi se tada da je Beograd „grad zatvorenih muzeja".

Kao pasionirani ljubitelj slikarstva i kolekcionar bio je srećan što postoji nekoliko galerija koje ne dozvoljavaju da ta grana kulturnog života zamre.

„Kolekcionari su dragoceni ljudi i to je mukotrpna delatnost koja zahteva odricanje.

„Umesto da ide na skupa mesta, na letovanja, da živi u boljem stanu ili kući, da se najede ili napija, čovek odlučuje da se sa porodicom žrtvuje.

„Ali to je dobra stvar i za onog ko se bavi time, ali i za društvo.

„Kolekcionarstvo je patriotska stvar".

Detalj sa jedne od utakmice Evrolige 2014.

Osvrćući se na pozorište, požalio se da „košarkaška publika nedovoljno posećuje predstave i obrnuto".

Teme su se nizale, a na Vujoševićevom licu gotovo da više nije bilo traga onog ranijeg umora.

Pre nego što ću isključiti diktafon i stisnuti mu ruku u znak pozdrava, već sam prebirao po glavi šta bih od toliko zanimljivih opservacija mogao da stavim kao naslov.

Tekst je trebalo da izađe za mesec, dva u listu koji se štampa u tiražu od jedva nekoliko stotina primeraka, ako i toliko.

Domet mu je bio Fakultet i kampus Univerziteta u Novom Sadu.

Ali čitanost je tu, bar za mene, bila najmanje važna.

Nisam ipak mogao da odem nazad za Novi Sad, a da ga ne pitam ono što me najviše intrigiralo – šta ga motiviše da svake godine iznova i iznova kreće od nule i stvara novi tim koji potom uspeva da postigne vrhunske rezultate?

Čuvši pitanje, skrenuo je pogled u stranu, zamislio se i odćutao dobrih desetak sekundi, prstima prelazeći po naboranom vratu, pre nego što je konstatovao da je to što radi „sizifovski posao".

Bio sam već spreman da ustanem i krenem, kad je nabacio blagi osmeh i, persirajući mi sve vreme, dodao:

„Znate… Taj Sizif je, iznad svega, imao jaku volju".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk