Buhenvald: Sećanje na nacističke zločine, govori i protesti

Hape Kerkeling priča o svom dedi, Hermanu Kerkelingu. „Nije bio čovek od mnogo reči, već čovek od dela. Taj stolar iz Reklinghauzena znao je da kako da završi stvari.“

Hape Kerkeling – u Nemačkoj skoro svi znaju t ime. Šezdesetjednogodišnjak je komičar, autor, televizijski voditelj i glumac. Zabavlja naciju u mnogim ulogama. Dva filma u kojima on glumi trenutno se prikazuju u nemačkim bioskopima. Njegova knjiga iz 2006. godine, „Idem ja onda“ (Ich bin dann mal weg), o njegovom putovanju hodočasničkim Putem za Santijago, odnosno do Santijago de Kompostele u Španiji, prevedena je, između ostalog, na engleski, španski, poljski i japanski.

Hape Kerkeling in der Gedenkstätte Buchenwald, in der sein Großvater vor 81 Jahren nach drei Jahren die Befreiung erlebte… eine so bewegende Rede. pic.twitter.com/xtSRDXVaWn

— Christoph Strack (@Strack_C) April 12, 2026

Ali ove hladne nedelje u aprilu, Kerkeling nije ni u jednoj od svojih uloga. On stoji na pisti za postrojavanje bivšeg koncentracionog logora Buhenvald na brdu Etersberg kod Vajmara, u srcu nemačke pokrajine Tiringije. Stoji i govori – „ne kao javna ličnost, već kao unuk preživelog“.

Deda Herman, stolar, katolik i komunista, preživeo je taj logor, gde je do aprila 1945. godine oko 56.000 zatvorenika ubijeno ili umrlo od mučenja, iscrpljenosti ili očaja. Deda je, prema rečima njegovog unuka, „delio letke protiv Hitlera odmah nakon što su nacisti preuzeli vlast 1933. godine“. To ga je koštalo dvanaest godina života.

Pakao Buhenvalda

Buhenvald – tokom nacističke ere to je bio pakao. I nije bio jedini tih godina. Od 1937. do 1945. nacisti su u Buhenvaldu zatvarali ljude: političke protivnike, komuniste, homoseksualce, strane zarobljenike, Jevreje, Rome i Sinte, Jehovine svedoke i crkvene predstavnike koji im nisu odgovarali. U sistemu Buhenvalda, koji je obuhvatao koncentracioni logor na Etersbergu i više od 50 manjih podlogora – uglavnom lociranih na mestima proizvodnje od suštinskog značaja za rat – patilo je preko 250.000 zarobljenika.

Kada su se prvi tenkovi američke vojske približili koncentracionom logoru 11. aprila 1945, dobro organizovani zarobljenici su ustali i zarobili desetine vojnika iz redova SS-a koji su pokušavali da pobegnu. Zato se na komemoracijama u tom logoru uvek govori o „oslobođenju i samooslobođenju“.

Na 81. godišnjicu oslobođenja bila su prisutna dva bivša zarobljenika: Alojzi Macijak (98) iz Poljske i Andrej Mojsejenko (99) iz Belorusije. Ta dva veoma starija gospodina na komemoraciji su nosili kape iz vremena provedenog u zarobljeništvu. Nekoliko drugih preživelih nije moglo da doputuje iz Izraela zbog obustave vazdušnog saobraćaja.

Na 70. godišnjici oslobođenja, 2015. godine, učestvovalo je oko 80 preživelih. Na 80. godišnjicu 2025, bilo ih je 15. Sada ih je bilo samo dvoje. Nisu govorili. Verovatno prvi put ikada, nijedan preživeli nije govorio na obeležavanju godišnjice oslobođenja Buhevalda.

Ovogodišnju komemoraciju natkrililo je nekoliko senki. Direktor spomen-područja, Jens-Kristijan Vagner, to je sa gorčinom opisao u svojom uvodnom govoru: „Što je manje preživelih nacističkog terora koji mogu da govore, to se više spomenici i kultura sećanja zloupotrebljavaju kao pozornica za aktuelne političke sporove s određenim ciljevima i pokušajima samopromocije.“

Vagner žali zbog toga što desničarski ekstremisti napadaju kulturu sećanja i klevetaju je govoreći da je to „kult krivice“. „Ipak, ili možda upravo zbog toga“, kaže, za njih glasa čak 40 odsto ljudi u Tiringiji. Ni u jednoj drugoj pokrajini nije toliko jaka Alternativa za Nemačku (AfD), stranka koja je delimično desničarsko-ekstremistička.

Ali Vagner takođe žali i zbog toga što su sukobi na Bliskom istoku zasenili komemoraciju. „Levičarske autoritarne, a u nekim slučajevima i antisemitske grupe“ želele su, kaže, da „otmu“ ovaj dan za aktuelne političke ciljeve. Na primer, tzv. „Inicijativa Kufijas“ planirala je da održi bdenje za žrtve u Gazi u nedelju u Buhenvaldu. Nekoliko dana ranije, sud je izdao zabranu tog događaja.

Veliko prisustvo policije

Pa ipak je strah od mogućih protesta ove godine dominirao. Oko železničke stanice u Vajmaru, ujutru je bilo parkirano više od 15 policijskih kombija. Patrole pripadnika snaga bezbednosti pažljivo su proveravale potencijalne kontrademonstrante u predvorju stanice, kao i to ko se sve ukrcava u od autobuse koji voze do spomen-područja. U jednom trenutku policijsko vozilo sa upaljenim rotacionim svetlima čak je zaustavilo jedan od prepunih autobusa tokom vožnje, jer je nešto izazvalo sumnju. Policijska vozila bila su konstantno prisutna i oko spomen-područja.

Direktor spomen-područja, Vagner, zato je snažno apelovao na „sve prisutne da ne ometaju našu komemoraciju“. Nekoliko stotina ljudi, možda oko hiljadu, okupilo se oko govornice i šatora sa zvaničnim gostima.

I uprkos Vagnerovom apelu problema je bilo. Državni ministar za kulturu Volfram Vajmer (koji nije član nijedne stranke) došao je u Buhenvald kao predstavnik savezne nemačke vlade. U njegovu nadležnost spada, između ostalog, i finansiranje spomen-obeležja posvećenih suočavanju s nacističkom diktaturom, ali i onih koja su posvećena nepravdama režima bivše Istočne Nemačke.

Predsednici dva udruženja rođaka bivših političkih zatvorenika logora usprotivili su se tome što Vajmer prisustvuje komemoraciji. Razlog je bio, kako su naveli, to što je Vajmer nedavno isključio tri levičarske knjižare sa jednog konkursa, navodeći kao razlog „nalaze relevantne za zaštitu ustava“. Direktor spomen-područja, Vagner, ipak je dao reč i Vajmeru.

Ali već dok je pozdravljao državnog ministra, iz gomile su se tu i tamo čuli zvižduci. A onda kada je Vajmer izašao na podijum, iz levičarskog dela publike, iznad kojeg su se vijorile zastave „Udruženja žrtava nacističkog režima“ (VVN), začuli su se uzvici: „Alerta antifascista!“ A povremeno čak i konkretnije: „Fašista!“

Vajmer je govorio nešto duže od deset minuta. Na samom početku zatražio je da se poštuje „dostojanstvo mesta“, obraćajući se pritom dvojici preživelih. Izneo je žaljenje zbog „nepodnošljivog trenda“, odnosno toga što na spomen-obeležjima ima sve većih problema, pa i pretnji. Spomen-obeležje Buhenvald, rekao je, mora da potroši više od deset odsto svog budžeta na mere bezbednosti.

Gotovo svih tih desetak minuta njegovog govora, deo ljudi je skandirao: „Napred i nikada ne zaboravi“. Ili su uzvikivali: „O Buhenvalde, ne mogu te zaboraviti, jer ti si moja sudbina“, što je odlomak iz pesme „Buhenvald“, koja je nastala u logoru 1938. godine.

Kasnije će direktor Jens-Kristijan Vagner izraziti svoje negodovanje pred novinarima. „To je jadno“ i „nepodnošljivo“, rekao je, posebno zato što su oni koji su ometali bili najglasniji upravo kada se Vajmer obraćao preživelima. Legitimno je, kaže direktor, da predstavnik savezne vlade govori u ovakvim prilikama. Vagner smatra da se šalje „pogrešan politički signal“ time što se ometa predstavnik demokratskog tabora.

„Preživeo je ludilo“

Državni ministar Vajmer najavio je sledećeg govornika Hapea Kerkelinga, izražavajući pritom zahvalnost jednoj od, kako je rekao, najcenjenijih ličnosti iz oblasti kulture u zemlji. Kerkeling se onda u svom govoru vratio na užase tog mesta: „Drugog jula 1942. godine postao je broj 6117. (…) Ovde u Buhenvaldu je mučen, ponižavan i bio svedok bezbrojnih ubistava. Čudo je to što je preživeo ovo ludilo.“ Bilo je to sećanje unuka na dedu.

Tu je ono što se desetinama hiljada puta dogodilo na ovom mestu postalo opipljivo – sva patnja i sva nečovečnost. Kerkeling je takođe, iz sopstvenog porodičnog iskustva, opisao tišinu svog dede. „Olovnu tišinu“, kako je rekao. „Ta zaglušujuća tišina bila je poput staklenog zida koji je okruživao njegovu dušu.“ Kerkeling je govorio protiv zaborava, protiv desničarskog populizma. To što je unuk izgovarao zvučalo je kao govor za školski udžbenik.

Ubrzo nakon toga – minut ćutanja. Zatim tradicionalna Buhenvaldska zakletve – zakletva preživelih da će uništiti „fašizam i njegove korene“ i izgraditi „novi svet mira i slobode“.

Potom je 50 venaca uredno položeno na tom istorijskom mestu. Položili su ih državni ministar za kulturu, kao predstavnici i udruženja žrtava. Zvanična komemoracija je tako završena. Pojedinci ili male grupe i dalje su šetali unaokolo. Tu i tamo su polagali ruže, zastajali da se prisete žrtava. Čak i te maglovite nedelje, pogled se protezao daleko preko pejzaža. Hladno je na Etersbergu. Hladno.

Na starom satu na kuli iznad ulazne zgrade logora stoji: „15:15“. Kazaljke uvek pokazuju 15:15. U to vreme, 11. aprila 1945. godine, koncentracioni logor je oslobođen. To je bio kraj pakla. Ipak, nekako se čini, da se on nikada zaista ne završava.