Песак, со, зној и раскош

Ма­ло је та­ча­ка на ку­гли Зе­маљ­ској ко­је су то­ли­ко бо­га­те исто­риј­ским на­сле­ђем и на­то­пље­не су­за­ма као што је Бли­ски ис­ток. Не­у­трал­ни Јор­дан је ме­ђу нај­си­ро­ма­шни­јим др­жа­ва­ма ре­ги­о­на, а узда се да ће до нео­п­ход­ног нов­ца до­ћи пре­ко ту­ри­зма.

Три да­на и ви­ше од 800 пре­ђе­них ки­ло­ме­та­ра – та­ко је из­гле­дао си­же за­да­те ру­те. Ус­пе­ли смо да удах­не­мо и пу­стињ­ски, при­мор­ски и пла­нин­ски ва­здух.

Јор­дан за­и­ста као маг­нет при­вла­чи стран­це. Ча­роб­на Пе­тра оста­вља без да­ха, пла­ни­на Не­бо, див­ни мо­за­и­ци Ма­да­бе, ужур­ба­ни Аман и из­вр­сна ло­кал­на ку­хи­ња мо­гу да оду­ше­ве, али ни­шта та­ко не по­га­ђа као при­зо­ри сва­ко­днев­ног жи­во­та ко­ји се та­мо од­ви­ја:

„Све је то по­ли­ти­ка, ама баш све што се при­ча. Ми смо са сви­ма до­бри и ни­ко­ме не ми­сли­мо ни­шта ло­ше. Ово је нај­бе­збед­ни­ја зе­мља овог де­ла све­та.”

Овим ре­чи­ма нас је пре­слат­ка, љу­ба­зна до­ма­ћи­ца у гра­ду мо­за­и­ка, Ма­да­би, до­че­ка­ла по­сле при­јат­ног и нео­бич­ног плу­та­ња у Мр­твом мо­ру.

Док сам за­ку­ва­ва­ла нес-ка­фу, до­шао је и сим­па­ти­чан пар из Ми­ла­на ко­ји је по­твр­дио да им је у Јор­да­ну мно­го ле­по, да ни­су има­ли ни­ка­квих не­при­јат­но­сти, а об­и­шли су зе­мљу уз­дуж и по­пре­ко. По­том се при­дру­жи­ла и гру­па Шпа­њол­ки. Без об­зи­ра што сам у том дру­штву при­зна­ла да ни­је био баш нај­при­јат­ни­ји тре­ну­так за ту­ри­стич­ку по­се­ту, мој ути­сак дру­ги ни­су де­ли­ли ни ко­мен­та­ри­са­ли.

Же­ља да ви­ди­мо што ви­ше и „са­мо још ово” би­ла је не­за­у­ста­вљи­ва упр­кос на­ја­ва­ма су­ко­ба ко­ји је, ипак, по­чео све­га не­ко­ли­ко да­на ка­сни­је.

Кад је код нас зи­ма, пу­то­ва­ње у Јор­дан је са­вр­шен кра­так бег од хлад­но­ће и ве­тра. Днев­не тем­пе­ра­ту­ре се сме­њу­ју, а на 20 сте­пе­ни мо­гу­ће је и ку­па­ње.

За пр­ву ноћ од­лу­чи­ли смо да про­ве­де­мо у Ва­ди Му­си, у бли­зи­ни Пе­тре. То је зах­те­ва­ло ноћ­ну во­жњу из Ама­на, два са­та кроз пу­сти­њу. По­сле пре­ве­зе­них 250 ки­ло­ме­та­ра, сти­гли смо код љу­ба­зних до­ма­ћи­на, вла­сни­ка згра­да и ку­ћа с рав­ним кро­во­ви­ма, од ко­јих сва­ка има по јед­но ве­ли­ко бу­ре на кро­ву. До­ду­ше, та­ко је и у сва­ком дру­гом ме­сту у Јор­да­ну.

Про­дав­ни­ца је ма­ло и то углав­ном с ло­кал­ним ба­ка­лу­ком, по­не­ким су­ве­ни­ром и ма­ра­ма­ма. Ни­шта не ука­зу­је да је ода­тле, на све­га 800 ме­та­ра раз­да­љи­не, ула­зак у древ­ни град.

Ве­ли­чан­стве­ни ма­на­стир

Са­кри­ве­на ме­ђу цр­ве­ним сте­на­ма и уским ка­њо­ни­ма, Пе­тра, је­дан од нај­фа­сци­нант­ни­јих ар­хе­о­ло­шких ло­ка­ли­те­та на све­ту, за­пра­во је јед­на озбиљ­на пе­шач­ка ту­ра кроз не­ка­да­шњи град но­ма­да. Не­ка­да је у њој жи­ве­ло, пре­ма по­је­ди­ним про­це­на­ма, око 20.000 љу­ди.

Ово под­руч­је у ср­цу пу­сти­ње је би­ло на­се­ље­но још око 7.000. го­ди­не пре но­ве ере, али пра­ви про­цват на­ста­је у 4. ве­ку пре но­ве ере, ка­да је град по­стао пре­сто­ни­ца На­ба­теј­ског кра­љев­ства. Не­ка­да је ов­де жи­вео арап­ски на­род по­знат по на­пред­ном ин­же­њер­ству у пу­стињ­ским усло­ви­ма и по из­у­зет­ним тр­го­вач­ким спо­соб­но­сти­ма, ко­ји су кон­тро­ли­са­ли кре­та­ње ка­ра­ва­на.

Да­нас кроз Пе­тру про­ла­зе упор­ни ту­ри­сти са свих стра­на све­та. Упор­ни јер тре­ба сна­ге и вре­ме­на да се пре­ђе око осам ки­ло­ме­та­ра до чу­ве­ног ма­на­сти­ра. То­ли­ко је по­треб­но и за пут на­зад. Не­ма пре­чи­ца, а је­ди­на по­моћ на пу­ту су ма­гар­ци и му­ле. До­ду­ше, по­сто­је и ма­ли џи­по­ви на не­ко­ли­ко ме­ста, али они пре­мо­шћу­ју са­мо од­ре­ђе­не ру­те из­ме­ђу ло­ка­ли­те­та та­ко да су но­ге нај­ја­чи адут сва­ког по­се­ти­о­ца.

На кра­ју пу­та, по­сле 800 укле­са­них сте­пе­ни­ка, они би­ва­ју на­гра­ђе­ни спек­та­ку­лар­ним по­гле­дом ко­ји ра­ђа пи­та­ње ка­ко је мо­гу­ће да су љу­ди не­ка­да уме­ли да на­пра­ве не­што та­ко до­бро и са­вр­ше­но.

Ма­на­стир Ад Де­ир је јед­на од нај­ве­ћих гра­ђе­ви­на у ком­плек­су. Фа­са­да је ви­со­ка око 45 ме­та­ра, а ши­ро­ка око 50 ме­та­ра. Иако да­нас но­си на­зив ма­на­стир, ар­хе­о­ло­зи ве­ру­ју да ова гра­ђе­ви­на пр­во­бит­но ни­је има­ла ре­ли­гиј­ску функ­ци­ју ка­кву су јој ка­сни­је да­ли хри­шћа­ни. Из­гра­ђе­на је у 1. ве­ку но­ве ере, ве­ро­ват­но као храм или ме­мо­ри­јал­ни спо­ме­ник на­ба­теј­ском вла­да­ру. Да­нас она оста­вља без да­ха сва­ког по­се­ти­о­ца, као све­до­чан­ство јед­ног тре­нут­ка људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је.

Пе­тра је до сред­њег ве­ка го­то­во пот­пу­но опу­сте­ла и оста­ла по­зна­та са­мо ло­кал­ним бе­ду­ин­ским пле­ме­ни­ма ко­ја и да­нас жи­ве у ње­ној бли­зи­ни. Оп­ста­ли су ве­ко­ви­ма и оста­ју цен­тар мо­ћи јор­дан­ског кра­љев­ства. Свој стил жи­во­та ну­де и као ту­ри­стич­ку атрак­ци­ју.

За­то је сле­де­ћа тач­ка упо­зна­ва­ња ове бли­ско­и­сточ­не зе­мље би­ла по­се­та за­шти­ће­ног пу­стињ­ског под­руч­ја Ва­ди Ру­му и бе­ду­ин­ском се­лу.

Спа­ва­ње под зве­зда­ма по­ка­за­ло се као пун по­го­дак, а нај­чуд­ни­је је би­ло фи­ју­ка­ње ко­ма­ра­ца ко­ји су би­ли не­ми­ло­срд­ни.

„Ја сам мо­мак из пу­сти­ње”, пред­ста­вио се крат­ко до­ма­ћин с осме­хом од ми­ли­он до­ла­ра. Тра­ди­ци­о­нал­но оде­вен, до­ба­цио је „Ја­ла ха­би­би” и по­ве­зао нас дуж пе­шча­них ди­на до нај­леп­шег пу­стињ­ског за­ла­ска Сун­ца. Ту­ри­сти су ти­ска­ли, тра­жи­ли нај­бо­љи угао за фо­то­гра­фи­са­ње, док су џи­по­ви са­мо при­сти­за­ли са свих стра­на.

Иако но­ће­ње у пу­сти­њи не де­лу­је баш као нај­ком­фор­ни­ја иде­ја, за­пра­во на овом ло­ка­ли­те­ту по­сто­ји мно­го кам­по­ва ко­ји ну­де ове оп­ци­је, па му­зи­ка и при­ча че­сто пре­ки­да­ју ти­ши­ну. Ипак, упра­во су ти­ши­на овог пре­де­ла и спек­та­ку­ла­ран по­глед на окол­не пла­ни­не је­дан од нај­ја­чих ути­са­ка.

Пу­сти­њу смо ра­ном зо­ром за­ме­ни­ли пра­шња­вим пу­тем. Жу­ри­ли смо ка Ма­да­би, жељ­ни ку­па­ња на нај­ни­жој тач­ки на све­ту, на Мр­твом мо­ру ко­је је сме­ште­но на 430 ме­та­ра ис­под ни­воа свет­ског мо­ра.

Сву­да пу­сти­ња и ка­мен

Пут је био дуг и на­по­ран. Сву­да пу­сти­ња и ка­мен, труц­ка­ње по ло­шем пу­ту, при­зо­ри не­пре­глед­ног ни­шта­ви­ла. Пум­пе или ка­фи­ћа ни­је би­ло на ви­ди­ку.

Тек по­сле два са­та во­жње, ка­ко смо се при­бли­жа­ва­ли оба­ли, спа­зи­ли смо пр­ве на­зна­ке жи­во­та: крај пу­та љу­ди су тр­го­ва­ли на ка­ми­о­ни­ма, али и на зе­мљи, про­да­ва­ли по­вр­ће.

И по­ред са­мог пу­та зна­ци да љу­ди ов­де жи­ве у ша­то­ри­ма, ку­па­ју се из бу­ре­та, не­где су по­ста­вље­не па­нел­не пло­че, не­где ка­бло­ви, стру­је ве­ро­ват­но не­ма сву­да.

Нај­зад гру­па од нас де­се­так, још тро­је је из Ср­би­је, сти­же­мо до ку­па­ли­шта. Пр­ви шок до­жи­ви се већ пр­вим ко­ра­ком у во­ди: со је то­ли­ко кон­цен­три­са­на, гор­ка, да на­гри­за ко­жу. У пр­ви мах, сви тр­че до ту­ша да се опе­ру, јер из­гле­да­ју као усо­ље­не ха­рин­ге. Ко­жа се на­из­ме­нич­но час ску­пља од то­ли­ко со­ли, а сле­де­ћег тре­нут­ка је ма­сна. Ку­па­ње је очи­то пра­ва бла­го­дет, а не мар­ке­тин­шки трик.

Ово под­руч­је има и исто­риј­ски зна­чај. У обли­жњим пе­ћи­на­ма про­на­ђе­ни су чу­ве­ни „Сви­ци с Мр­твог мо­ра”, древ­ни ру­ко­пи­си, ста­ри ви­ше од две хи­ља­де го­ди­на, ва­жни за раз­у­ме­ва­ње исто­ри­је ре­ли­ги­је и би­блиј­ских тек­сто­ва.

По­сле крат­ког пре­да­ха на­ста­вља­мо ка Ма­да­би, ко­нач­но град, за­пра­во ви­ше ва­ро­ши­ца. По­зна­та је по из­у­зет­ним ви­зан­тиј­ским мо­за­и­ци­ма.

Свет­ско чу­до кри­је још пу­но тај­ни

Пе­тра је от­кри­ве­на за за­пад­ни свет 1812. го­ди­не ка­да је швај­цар­ски ис­тра­жи­вач Јо­хан Лу­двиг Бурк­харт, пре­ру­шен у тр­гов­ца, ус­пео да стиг­не до скри­ве­ног гра­да.

Ви­ше од два ве­ка ка­сни­је, ар­хе­о­ло­зи и да­ље от­кри­ва­ју но­ве де­ло­ве гра­да, јер Пе­тра још ни­је у пот­пу­но­сти ис­тра­же­на. Ис­тра­жи­ва­чи по­ку­ша­ва­ју да от­кри­ју ка­ко су На­ба­теј­ци та­ко пре­ци­зно кле­са­ли сте­не, ко­ли­ко је град за­и­ста био ве­лик и да ли ис­под пе­ска по­сто­је нео­т­кри­ве­не гра­ђе­ви­не.

Су­ве­ни­ри из Ма­да­бе

Ули­це Ма­да­бе би­ле су не­што пра­зни­је, али био је по­че­так Ра­ма­за­на, па су ак­тив­но­сти би­ле не­што дру­га­чи­је. Уве­че су се гла­со­ви на ули­ца­ма сме­њи­ва­ли, деч­ји смех и гра­ја пре­пли­та­ли су се до ка­сно у ноћ.

Ма­да­ба с уским кал­др­ми­са­ним ули­ца­ма, на­чич­ка­ним про­дав­ни­ца­ма у ту­ри­стич­кој зо­ни, би­ла је пр­во ме­сто у ко­ме сам ко­нач­но ушла у про­дав­ни­цу. Би­ра­ла сам слат­ке ур­ме, па­сту од по­мо­ран­џе, су­ве­ни­ре и мо­за­и­ке, са­пу­не и де­хи­дри­ра­но бла­то из Мр­твог мо­ра.

Уле­те­ла сам, оча­ра­на, и у обли­жњу по­сла­сти­чар­ни­цу жељ­на ори­јен­тал­них слат­ки­ша.

„Ти си­гур­но ни­си Јор­дан­ка?”, пи­тао је љу­ба­зно, сме­ју­ћи се очи­ма, ло­кал­ни во­дич и об­ја­снио да је хтео да ми скре­не па­жњу да је пра­зник и да не је­дем пре мра­ка.

Мој­си­је и пла­ни­на Не­бо

Пла­ни­на Не­бо је јед­но од нај­по­се­ће­ни­јих хо­до­ча­снич­ких ме­ста на Бли­ском ис­то­ку. На­ла­зи се не­да­ле­ко од Ма­да­бе. Пла­ни­на ви­со­ка око 800 ме­та­ра по­зна­та је по то­ме што се, пре­ма би­блиј­ском пре­да­њу, упра­во с ње­ног вр­ха про­рок Мој­си­је по­след­њи пут освр­нуо на зе­мљу у ко­ју је во­дио Изра­ел­це на­кон из­ла­ска из Егип­та. Пре­ма Ста­ром за­ве­ту, Бог је Мој­си­ју с вр­ха ове пла­ни­не по­ка­зао Обе­ћа­ну зе­мљу, те­ри­то­ри­ју у ко­јој ће се на­ста­ни­ти изра­ел­ски на­род. Иако је пред­во­дио на­род то­ком ду­гог пу­то­ва­ња кроз пу­сти­њу, Мој­си­је ни­је ушао у ту зе­мљу, већ је умро упра­во на ме­сту где је са­да спо­ме­ник, штап у об­ли­ку зми­је.

Ово зна­чај­но хо­до­ча­снич­ко ме­сто за хри­шћа­не, Је­вре­је и му­сли­ма­не вр­ви од ту­ри­ста и сви ра­до­зна­ло гле­да­ју у ме­ђе, због ко­јих је не­ко­ли­ко да­на по­том по­чео су­коб ко­ји и да­ље тра­је. Упр­кос ве­ли­ким не­да­ћа­ма, жи­вот се ов­де од­ви­ја и не ста­је.

Политика магазин

The post Песак, со, зној и раскош appeared first on ИН4С.