Pobjeda Mađara je poruka Berlinu i Parizu zašto Crna Gora mora u EU

Zapad bi mogao da dobije sasvim drugačiju političku konfiguraciju u sljedećih godinu dana, bitno različitu od one koja se predviđala. Prvo proširenje EU nakon 2013. bilo bi samo šlag na torti

Primer Mađarske, ali i raniji slučajevi Poljske, Rumunije, Bugarske, pa i Slovačke i Češke, prilično su ubedljivi zašto u državama članicama Evropske unije ne bi trebalo da imaju nijednu dilemu da li Crnu Goru, ali i druge zapadnobalkanske zemlje, treba primiti u članstvo. Naravno, ne preko reda, nasumice i gledanjem kroz prste, već sa pristupom u kojem je politike proširenja sredstvo za članstvo u EU, a ne cilj za održavanje statusa kvo.

Takođe, svako ko koči ulazak Crne Gore u EU, pa bili oni iz najplemenitijih razloga, samo je "korisni idiot" konglomerata despotija raznih formi koje žele da zagospodare svetom. Ne pije više vodu ni opravdanje da ne vredi članstvo u EU ako se zemlja ne reformiše ili ako su na vlasti partije i ljudi koji ne blistaju kada su u pitanju evropske vrednosti.

Istina je surova: bez članstva u EU, istočnoevropski narodi neizbežno klize ka autokratijama i hibridnim režimima. Ulazak u EU nije garancija ireverzibilnosti pravne države i liberalne demokratije, ali je jedina opcija koju građani Crne Gore i drugih zapadnobalkanskih država imaju da ne završe kao Belorusija ili države od Hadrijanopolja do Almatija. Mađarski usud samo potvrđuje pravilo.

U Berlinu, Parizu, Briselu, Hagu, pa i u Stokholmu i Kopenhagenu, trebalo bi dobro da nauče lekciju iz Mađarske, ako su propustili prethodnu u Poljskoj i Rumuniji. Toliko kritikovana i kuđena velika proširenja EU iz 2004. i 2007. godine pokazala su se kao spasonosna za istok Starog kontinenta. Nauk koji bi trebalo da imaju na umu u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji i skandinavskim zemljama kada odlučuju o proširenju EU na zapadnobalkanske zemlje.

Donald Tusk bez okvira EU ne bi pobedio u Poljskoj Pravo i pravdu Jaroslava Kačinjskog. Nikušor Dan ne bi stigao do pobede na predsedničkim izborima u Rumuniji da Evropska unija nije stala u odbranu pravne države i osujetila rusko sudbonosno mešanje u izborni proces u balkanskoj državi. Baš kao što ni Mađaru ne bi mnogo vredela briljantna kampanja od vrata do vrata da nije bilo EU i njenog kišobrana koji, po svim istraživanjima javnog mnjenja u Mađarskoj, preferira preko 75 odsto građana te zemlje.

Članstvo u EU Slovačke i Češke garantuje opstanak demokratske i proevropske opozicije, kao i preduslove, koliko-toliko povoljne, da se u sledećoj izbornoj utakmici vrate na vlast. Bez EU sve bi bilo mnogo sivlje i u Bratislavi i u Pragu.

Ali, da budemo iskreni, nije sve u vrednostima i geopolitičkom opredeljenju – nešto je i u novcu. Blokada fondova EU pokazala se kao veoma moćno oružje. Zamrzavanje sredstava Poljskoj, pretnja povlačenjem fondova Rumuniji i blokada 18 milijardi evra Mađarskoj odigrali su veoma važnu ulogu, ne samo u privredno-ekonomskom, već i u psihološkom smislu. Za istočne Evropljane, nakon dve decenije provedene u zapadnom krilu sveta, postala je neprihvatljiva mogućnost da ih neko izvuče iz poslednje planetarne oaze pravnih i slobodnih država u kojima su svi slobodni i uživaju prava, a ne samo onaj ko vlada na vrhu piramide moći.

Šta bi bilo sa Mađarskom, ali i sa Poljskom, Rumunijom, Slovačkom i Češkom da te države nisu ušle u EU i NATO? Orban i Kačinjski ne bi napustili vlast, odnosno realizovali bi do kraja svoje planove o gušenju pravne države i liberalne demokratije, obezbeđujući sebi i svojim partijama dugu, ako ne i doživotnu vlast. Babiš i Fico ne bi obuzdavali svoje autokratske impulse u Češkoj i Slovačkoj i vagali šta im se isplati ili ne. Rumunija i Bugarska bile bi već poodavno balkanske Belorusije ili, u najboljem slučaju, Vučićeva Srbija.

Bez proširenja EU pre više od dve decenije, ali i NATO-a na istok, nova "gvozdena zavesa" ne bi bila pomerena nekoliko stotina kilometara na istok u srce nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, već bi ponovo delila Evropu na liniji Baltičko more, Tatre, Panonska nizija, Balkan i Crno more.

Vlasti u Moskvi i Pekingu ne bi morale ni da se trude, a kamoli da upotrebljavaju "soft" ili "hard power" da stave pod kontrolu galaksiju istočnoevropskih hibridnih ili autokratskih režima – oni bi im sami pali u ruke.

Dokazi o poniznosti i servilnosti odlazećeg mađarskog premijera Viktora Orbana i šefa diplomatije Petera Sijarta u relacijama sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i ministrom spoljnih poslova samo su vrh ledenog brega kako se ponašaju Kina i Rusija prema svojim vazalima i šta očekuju od njih.

Uostalom, imamo i primer Srbije u kojoj predsednik Aleksandar Vučić javno priznaje da u zemlji na čijem je čelu mora da moli Kineze da ne ubijaju građane zagađivanjem životne okoline. Podsetimo, pre par nedelja u Boru Vučić je bio iskren kada je objasnio građanima da mora da zove predsednika Kine Sija da interveniše kod kompanije koja zagađuje Bor i okolinu da smanji zagađivanje, odnosno da poštuje zakone zemlje u kojoj posluje.

I nisu Srbija i Vučić jedini – i Orban je u Mađarskoj morao da zatvara oči i uši na flagrantno kršenje evropskih normi o zaštiti čovekove okoline kineskih firmi koje posluju u Mađarskoj. I to je bio razlog njegovog poraza, ne i jedini, naravno.

Poraz Orbana bio bi mnogo manje bolan da se nisu dobrovoljno upregnuli svi njegovi prijatelji suverenisti i populisti ne bi li lider Fidesa ostao peti mandat zaredom na čelu Mađarske: od Donalda Trampa i njegovog zamenika Džej Di Vensa, preko lidera "Patriota", koji okupljaju seriju partija ekstremne desnice, do čitave čete diktatora i autokrata, uključujući Vladimira Putina, Si Đinpinga i Redžepa Tajipa Erdogana.

Roberto Fico i Andrej Babiš, slovački i češki premijer, u velikoj su dilemi kojim putem da krenu. Orban im je nudio savršen štit. Iza leđa odlazećeg mađarskog premijera mogli su da sprovode populističke politike na domaćoj sceni, a suverenističke na evropskom nivou. Ficova proruska orijentisanost bila je maskirana energetskim pragmatizmom, a Babiš je deo iste političke familije "Patriota" sa Orbanom i rezervisanim stavom prema Rusima, budući da građani Češke vide Moskvu kao pretnju.

Sa Orbanom su Fico i Babiš bili većina u okviru Višegradske grupe, a sada bi mogli da završe u manjini, budući da Tusk i Mađar neće biti samo jači akteri u "Višegradu", već imaju ambiciju da ga prošire i evropeizuju, transformišući ga u jedan od stubova nove EU.

Poraz Orbana veliki je psihološki udarac za niz partija ekstremne desnice koje već vide sebe na vlasti u kratkom i srednjem roku – od Marin Le Pen i Žordana Bardele u Francuskoj, preko Santjaga Abaskala u Španiji i Gerta Vildersa u Holandiji, do Alis Vajdel u Nemačkoj.

Najbliži saradnici ruskog predsednika Vladimira Putina zdušno su se potrudili da minimiziraju negativne efekte poraza Orbana na poziciju Rusije i da ih maskiraju pričama o propasti Evrope do kraja ove godine. Štaviše, Kiril Dmitrijev i Konstantin Kosačev formulisali su gotovo istovetne konstrukcije da je poraz Orbana samo ubrzao pripremu kulisa za apokalipsu EU i da će ona biti žrtva savršene oluje u sledeća tri-četiri meseca.

Mađarska je već završila na listi neprijatelja jer će vrlo brzo skinuti veto sa pomoći Ukrajini i to je najveći problem za Moskvu, jer neizbežno jača poziciju Kijeva u pripremnoj fazi pregovora za rešenje ukrajinskog pitanja.

Poraz Orbana samo je dodatno učvrstio Putina u uverenju da je diktatura jedini oblik vladavine koji mu garantuje doživotnu vlast. Sada je samo pitanje koju će cenu građani Rusije platiti zbog Mađarove pobede. Kremlj je iskoristio američki napad na Iran da, po kineskoj mustri, stavi pod kontrolu internet; nakon silaska s vlasti "druga Viktora", i poslednje oaze slobode, ako ih još uvek ima, biće ugašene.

Izbori u Mađarskoj bili su uvod u veoma burnu godinu izbora u dobrom delu ključnih zapadnih zemalja, a nije isključeno da im se pridruži i Turska, naravno pod uslovom da Erdogan proceni da mu odgovara da anticipira predsedničke izbore za godinu dana.

U maju su izbori u Škotskoj i Velsu, dok su u celoj Engleskoj na programu lokalni izbori. U Španiji su za mesec dana veoma važni izbori u Andaluziji, dok krajem leta na birališta izlaze nemački građani u Saksoniji-Anhalt, Berlinu i Meklenburgu.

"Teškaški" izbori stižu od novembra do leta 2027. godine, kada će birači odlučivati ko će imati većinu na Kapitol hilu u Vašingtonu, ko će naslediti Emanuela Makrona u Parizu i da li će Đorđa Meloni dobiti i drugi mandat da vlada Italijom.

Dakle, Zapad bi mogao da dobije sasvim drugačiju političku konfiguraciju u sledećih godinu dana, bitno različitu od one koja se predviđala. Prvo proširenje EU nakon 2013. godine bilo bi samo šlag na torti. Još jedan dokaz da pravna država i liberalne demokratije nisu na izdisaju, kako im to proriču već godinama, da ne kažemo decenijama – još od onih koji su nas ubeđivali da će "Amerika i Engleska biti zemlja proleterska".