Ukrajina i dalje pruža otpor i ne deluje kao da je blizu poraza: BBC urednik

Jedne tamne i hladne noći u Donjecku, u istočnoj Ukrajini, mreža koja štiti put od napada eksplozivnim dronovima presijavala se i talasala pod farovima našeg oklopnog tojota lend kruzera, dok smo se vozili neobičnim i nadrealnim tunelima da bismo ušli u oblast najžešćih borbi u Ukrajini i izašli iz nje.

Mreže se prostiru kilometrima, viseći sa drvenih stubova visokih oko šest metara duž oboda puta i iznad njega.

Kraj nas jure distopijska vojna vozila pravo iz Pobesnelog Maksa, obložena vlastitim čeličnim kavezima i mrežama.

Ove mreže pecaju propelere napadačkih dronova, što ih čini jeftinom i iznenađujuće efikasnom fizičkom preprekom.

Čak i ako njihovi ruski kontrolori detoniraju eksplozivna punjenja koja nose, velika je verovatnoća da eksplozija neće biti dovoljno blizu da ubije ljude koji koriste put u civilnim autobusima i automobilima, baš kao i vojnim vozilima.

Veći deo mreža donirali su evropski ribari.

Samo ove nedelje, škotska vlada je saopštila da će poslati još 280 tona mreže za losose koja je trebalo da bude reciklirana.

Pre nego što bilo šta od nje bude upotrebljeno, ukrajinska vojska će slati dronove na nju da isproba njenu snagu.

U Ukrajini se mreže protiv dronova protežu kilometrima, okačene na drvene stubove

Pitao sam ga da li Zelenski treba da popusti pod ruskim i američkim pritiskom, i žrtvuje Donjeck radi primirja.

Bilo je to isto pitanje koja sam postavio svakome koga sam sreo u Slovjansku i dobio sam uvek istu vrstu odgovora.

„Šta još Putin želi? Ovo je moja Donjecka oblast. Ja sam rođen ovde. Moja deca su rođena ovde.

„Ovde sam zasnovao porodicu. I sad treba sve to da napustim? Zašto?“

Putinu, rekao je, ne sme da se dozvoli da oduzme i zadrži teritoriju koja ne pripada Rusiji.

„Uništavamo vrednosti na kojima je izgrađen ovaj svet zbog hira jednog čoveka.

„Ne samo da će zlikovac izbeći kaznu, već će još biti i nagrađen?

„Žao mi je. Koliko još ima takvih zlikovaca na ovom svetu?“.

U kafiću se srećem sa Aleksejem Jukovim.

On vodi organizaciju zvanu Advis Platsdarm koja sakuplja tela mrtvih vojnika sa mesta na kojima su poginuli, iz poštovanja prema njima i, pre nego što dobiju pristojnu sahranu, identifikuje ih da bi njihove porodice dobile makar neku izvesnost u vezi s njima.

Aleksej ne pravi razliku između mrtvih Rusa i mrtvih Ukrajinaca, ali to ne znači da je isto tako spreman da prihvati rusku dominaciju u Donjecku.

Kao i Oleg, on ne veruje u obećanja koja daje Putin.

„Dakle, ako vam manijak uđe u kuću i kaže: ‘Daj mi tvoju ćerku i ja se neću vratiti’, da li zaista mislite da će takav čove, koji inače siluje i pljačka, odjednom to prestati da radi?“.

„Svi znamo ko su manijaci, zar ne? To je užasavajuće.

„Odreći se dela sebe – ili vašeg deteta – biti razdvojen od porodice…

„Ne razumem zašto se ovo pitanje uopšte postavlja Ukrajincima.“

Aleksej je takođe pronašao posmrtne ostatke vojnika poginulih u Drugom svetskom ratu u Donbasu, što je zajedničko ime koje se koristi za Donjeck i njegovu susednu oblast Lugansk, koja je u celosti pala u ruske ruke.

On poredi Putinova obećanja s onima koje je dao Adolf Hitler na Minhenskoj konferenciji 1938. godine.

Hitler je tvrdio da je deo Čehoslovačke poznat kao Sudetska oblast njegova poslednja teritorijalna pretenzija u Evropi.

Velika Britanija i Francuska su mu verovali na reč kao cenu izbegavanja Svetskog rata, koji je započeo naredne godine.

Kao i mnogi ljudi u ovom delu Evrope, Aleksej vidi paralele sa prošlošću.

„Obećanja koje je dala Rusija ništa ne vrede, baš kao ni Hitlerova obećanja da se jednom kad preuzme Sudetsku oblast više ništa neće desiti.

„Svi smo videli do čega je to dovelo: do Drugog svetskog rata.

„Sada to može da dovede do Trećeg svetskog rata, ako ga ne zaustavimo i ne kažemo Putinu da ovde žive ljudi – ljudi koji žele da žive u vlastitoj zemlji, na vlastitom tlu.

„Svako od njih ima to pravo.

„Nijedan Ukrajinac nema pravo da kaže da možemo bilo čega da se odreknemo.“

Aleksej veruje da bi prisiljavanje Ukrajine da se odrekne Donjecka bez borbe bila jednako velika izdaja kao ona koju je doživela Čehoslovačka u Minhenu.

Uz susedno uporišno mesto Kramatorsk, Slovjansk je proglašen „utvrđenim gradom“.

Oba štite kilometri protivtenkovskih rovova ispunjenih bodljikavom žicom i betonskim protivtenkovskim preprekama poznatim kao „zmajevi zubi“.

Gradovi leže u gorama koje su poslednji uzvišeni teren pred oko 250 kilometara ravnice, uglavnom njiva, koja se protežu sve do sledeće prirodne prepreke, velike reke Dnjepar, koja seče Ukrajinu od severa do juga.

Ukrajinci tvrde da bi zaustavljanje Rusa ako stignu do ravnice bilo mnogo teže.

Početak

Pre četiri godine, gotovo u dan, nalazio sam se na glavnoj železničkoj stanici u Kijevu i gledao kako mi se pred očima odvija scena pravo iz evropske mračne prošlosti na snažnom vetru iz ukrajinskih stepa.

Kijev se nalazio u čeljustima oštre zime toliko monohromatske da je scena na peronu mogla biti iz filmskog žurnala, ali bilo je to 2022. godine i dešavalo se u tehnikoloru, u digitalnom dobu.

Bilo je to do tada najglasnije upozorenje da se svet promenio, da su stare pretpostavke o evropskoj bezbednosti i sigurnoj budućnosti morale biti zaboravljane.

U međuvremenu su oglašena i druga upozorenja, na Bliskom istoku, u Sudanu, i na Tajvanu, dok je rat u Ukrajini izazvao najveću krizu u Severnoatlantskoj alijansi otkako je nastala 1949. godine.

Jaz ostaje širok između Trampove otvorenosti prema Putinu i mnogo strožeg pogleda na Moskvu koji zastupa većina evropskih članica NATO.

Prvi meseci ruske invazije prošli su za Ukrajince u talasima straha, odlučnosti, žalosti i patriotskog zanosa.

Neki od ruskih vojnika u gradovima oko Kijeva koje su okupirali vršili su masakre, ostavivši tela na mestima na kojima su ubijeni, na auto-putu, na ulicama Buče i u plitkim grobovima.

Videli smo tela nakon što je Ukrajina prisilila Ruse da se povuku iz prestonice, što je pobeda koja je opovrgla predviđanja njihovih zapadnih saveznika da će biti potučeni za nekoliko nedelja.

Neočekivana ukrajinska snaga ubedila je tadašnjeg američkog predsednika Džozefa Bajdena i druge evropske lidere da pošalju više moćnog oružja u Kijev, mada nikad onoliko ili onoliko brzo kao što su to Ukrajinci želeli.

Ukrajinci koji su ostali dobrovoljno su se prijavili za borbe.

Oni koji nisu mogli otvarali su radionice koje su izbacivale Molotovljeve koktele i kamuflažne mreže.

Četiri godine kasnije, ta energija se potrošila.

To ne treba da predstavlja preveliko iznenađenje.

Rat vas uzima cele i iscrpljuje.

Zamenila ju je mračna odlučnost da se gura dalje, naročito među vojnicima na frontu i njihovim porodicama.

Zelenski je izjavio ranije ovog meseca da je u poslednje četiri godine poginulo 55.000 ukrajinskih vojnika, priznavši da ih se još mnogo više vodi kao nestalo.

Pravi broj verovatno je mnogo viši od 55.000.

Velike su šanse da se njihovi posmrtni ostaci nalaze negde duž 1.300 kilometara duge linije fronta.

Regrutovanje novih vojnika da ih zamene u stravičnoj opasnosti smrtonosne i sve šire zone ubijanja na frontovima jako je teško.

U gradovima i na kontrolnim punktovima vojno sposobni muškarci suočavaju se sa iznenadnim pregledima njihovih dokumenata.

Ako su podložni regrutaciji, a nemaju izuzeće iz službe, mogu biti odvezeni u kasarne sa lica mesta.

Pronalaženje dovoljno vojnika za borbe jedan je od najvećih izazova po Ukrajinu, a opet ankete pokazuju da značajna ovdašnja većina misli da Ukrajina može da nastavi da se bori, uprkos ruskim prodorima na bojištu, i da nema drugog izbora, jer veruje da Rusija želi da ih uništi kao naciju.

Većina takođe ne veruje da će pregovori uz američko posredovanje dovesti do trajnog mira.

Ali, iako većina veruje da Ukrajina nema drugog izbora nego da se bori, oblačenje uniforme i odlazak na front nije popularan izbor.

rakete su pogodile stambenu zgradu u Kijevu, ruševine u Kijevu

Ove nedelje, istočno od Kijeva, vozovi koji su evakuisale stotine hiljada Ukrajinaca u februaru i martu 2022. godine i dalje odvoze ljude daleko od pogibelji.

Ruska vojska se kreće puževim korakom, ali na ključnim bojištima u Donjecku na istoku uspeva lagano da se probije napred, gutajući živote, pejzaž, i čitava sela i gradove.

Ukrajina i dalje drži pod kontrolom oko petine Donjecke oblasti.

To je deo Ukrajine oko kog se vode najžešće borbe.

Jedna za drugom, niz bitaka u protekle četiri godine pretvorile su gradove i sela u ruševine, od Bahmuta u ranoj fazi rata do Pokrovska danas.

Svakog dana autobusi prelaze regionalnu granicu iz Donjecka u Lozovu u Harkovskoj oblasti, noseći evakuisane ljude.

Osoba hoda niz spomenik, sa cvećem u ruci, u Lavovu

Pred početak nove runde pregovora, neposredno pred godišnjicu, Tramp je rekao novinarima da bi „Ukrajini bilo bolje da sedne za sto, i to brzo“.

Tramp je obustavio skoro svu vojnu pomoć za nju, ali Ukrajina i dalje zavisi od obaveštajnih podataka koje samo Amerika može da joj pruži.

Evropa kupuje američko oružje, naročito projektile presretače, u ime Ukrajine.

Tokom ovog putovanja u Ukrajinu, zatekao sam zemlju koja i dalje prkosno pruža otpor.

Ne deluje kao da je blizu poraza.

Veliki gradovi dobro funkcionišu, uprkos ruskim skoncentrisanim i efikasnim napadima tokom ove čitave oštre zime na njenu elektroenergetsku i grejnu mrežu.

U Kijevu ima saobraćajnih gužvi, dobro opremljenih prodavnica, restorana i kafića.

Ima i sirena za vazdušnu opasnost, često u sitne jutarnje sate, i stravičnih priča o civilima koji stradaju u vlastitim domovima od ruskih dronova i balističkih raketa.

Ukrajina obnavlja vojno-industrijski kompleks koji je imala u sovjetska vremena, usredsredivši se na udare dugog dometa na Rusiju.

Rusija je izvršila usmerene i efikasne napade na ukrajinsku elektroenergetsku i toplovodnu mrežu

Zelenski mi je rekao da oni mogu da dobiju rat, a ako Ukrajina želi da nastavi da se bori, biće joj potrebna sve veća pomoć Evrope.

Proleće je na vidiku, ali u ovom delu Evrope zima može da se oduži do duboko u april.

Rusija je izvršila ogroman pritisak na Ukrajinu tokom najhladnije zime godinama unazad gađajući elektrane i postrojenja iz sovjetskih vremena koja donose u okrug toplu vodu i grejanje.

U ruševinama elektrane koju su nam Ukrajinci dozvolili da posetimo pod uslovom da ne otkrivamo njeno ime, radnici su spasavali čelik iz krša.

Elektrana je bila neprestano gađana ruskim raketama i dronovoma.

Popravka ne dolazi u obzir. Mora da se izgradi iz početka.

Dok mu se dah maglio na dvocifrenoj temperaturi ispod nule, nadzornik radova najbolje je sumirao stav koji je ovde uobičajen, kad sam ga pitao zašto ih Rusija napada.

„Žele da nas nateraju da kleknemo. Žele da bace Ukrajinu na kolena.“

To jeste činjenica, a ukrajinska odlučnost da to spreči razlog je zašto se rat i dalje nastavlja.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk