Nueva Germania: Propali „arijevski projekat“ u Paragvaju

Nemačka kultura i nemačke vrline su u opasnosti – a za to su krivi Jevreji, tvrdio je krajem 19. veka berlinski učitelj Bernhard Ferster. Vatreni antisemita u Nemačkom carstvu se zbog rasističke propagande više puta našao pred sudom, protiv njega je pokrenut disciplinski postupak u školi, a na kraju je za njim čak raspisana poternica. U svojoj domovini više nije video budućnost; sanjao je o novoj Germaniji „bez Jevreja“ koja bi pod njegovim vođstvom „podmlađena i puna snage“ procvetala.

Utopija u Južnoj Americi

Mesto za to već je pronašao: nemačku kulturu će „presaditi na novo i obećavajuće tlo“, najavio je – u Paragvaj, na ušće reka Aguarajmi i Aguaraj-guasu. Dve godine, od 1883. do 1885, Ferster je jahao kroz zemlju u potrazi za mestom gde bi mogao da ostvari svoju utopiju. „Na to ga je, naravno, podstakla njegova politička, odnosno ideološka motivacija“, kaže za DW arheološkinja Nataša Meler i dodaje: „Ali iz današnje perspektive reklo bi se i da je bio klasičan društveni gubitnik koji je pokušavao negde drugde da započne novi život.“

U taj novi život poveo je svoju suprugu Elizabetu, sestru filozofa Fridriha Ničea: „Uzgajaćemo arijevsku gospodarsku rasu u šumama Južne Amerike. Samo najjači, najčistokrvniji će nam se pridružiti. Stara Nemačka je iskvarena, ali nova Germanija trajaće večno“, podržavala je svog supruga.

Reklama za „rajsko utočište“

Paragvajska vlada stavila je Fersteru na raspolaganje 20.000 hektara zemlje, oko 150 kilometara severno od glavnog grada Asunsiona, za prvu privatnu koloniju u zemlji. Nova Germanija se na španskom zvala „Nueva Hermanija" (Nueva Germania). Tu su smeli da se nasele isključivo Nemci – i bili su više nego dobrodošli. Zemlja je, naime, nakon rata Trojne alijanse sa Brazilom, Urugvajem i Argentinom (1864–1870) izgubila ne samo 50 odsto teritorije, već, što je još gore, oko 70 odsto stanovništva. Doseljenici spremni da ulažu bili su više nego poželjni.

U ugovoru sa paragvajskom vladom, Ferster se obavezao da će u roku od dve godine naseliti najmanje 140 porodica. Pred odlazak u Paragvaj 1886. godine Elizabeta i Bernhard Ferster su intenzivno promovisali svoje kolonijalne planove u novinama i na predavanjima, kako bi privukli doseljenike – pre svega zanatlije i poljoprivrednike – i obezbedili novčanu podršku.

Slabo interesovanje za novu Germaniju

Međutim, najavljivano „rajsko utočište“ nije naišlo na veliko interesovanje. Ferster je uspeo da pridobije svega 14 porodica za iseljavanje. Nije poznato da li su doseljenici delili njegov rasistički pogled na svet, iako ih je već tokom putovanja brodom iz Nemačke indoktrinirao predavanjima o „pročišćenju i ponovnom rođenju ljudske rase“ i „spasenju kulture čovečanstva“.

Zna se koja su zemljišta dobili i gde su živeli, kaže Nataša Meler, ali se malo zna o motivima iseljenika. „Uglavnom su to bili ljudi koji su imali malo ili nimalo novca. Verovatno su bili nezadovoljni u Nemačkom carstvu, marginalizovani industrijalizacijom.“ Možda je i poneki mlađi sin ostao bez nasledstva. „I onda se poverovalo obećanjima Bernharda Ferstera, skupila se poslednja ušteđevina da se plati brodska karta i kupi zemljište – i krenulo se s porodicom u Paragvaj.“

Raj u nevolji

Na licu mesta kolonisti, uglavnom zanatlijske porodice iz Saksonije, brzo se razočaravaju. Shvataju da Fersterova obećanja o izuzetno plodnom tlu i zdravoj klimi nemaju mnogo veze sa stvarnošću. „Tokom kišne sezone je nepodnošljivo vruće i sparno, a zbog reka i močvarno i vlažno“, kaže Nataša Meler iz ličnog iskustva, pošto je i sama na terenu, prateći tragove rane kolonije, realizovala dve istraživačke kampanje. „U sušnoj sezoni zemljište postaje vrlo peskovito i suvo. Poljoprivreda je bila izuzetno teška, svaka kultura morala se mukotrpno uzgajati."

Prinosi su bili jadni, a paraziti i tropske bolesti dodatno su otežavali život. Dok su imućniji odlazili, većina je morala da ostane i bori se za opstanak. „Draga domovino moja, kako čeznem za tobom… da sam ostao u Nemačkoj, koliko bih patnje izbegao… Snaga, zdravlje nestaju, duh i telo slabe, a mi kolonisti verovatno ćemo rano naći svoj grob“, piše jedan očajni iseljenik.

Luksuz u Fersterovom dvoru

U međuvremenu, Bernhard Ferster i Elizabeta rado su se predstavljali kao vladajući par koji se malo brine o kolonistima, žalio se jedan razočarani naseljenik. Par je živeo u luksuznom „Fersterovom dvoru“ u srcu Nueva Germanie, dok su druga imanja bila udaljena i do pet kilometara. „Možda je Ferster računao da će ljudi u izolaciji biti manje skloni da se okupljaju i kritički razmišljaju o tome šta se zapravo dešava – ili da pokrenu pobunu“, kaže Meler.

Propala utopija

Kolonija nije dugo ostala „rasno čista“, kako je bilo planirano: bez pomoći domorodačkog naroda Guarani, koji je živeo u tom području, prva generacija doseljenika ne bi preživela, uverena je arheološkinja. Ipak, utopijsko naselje bilo je osuđeno na propast: „Nikada nije uspelo da se uspostavi stabilna finansijska osnova. Sva Fersterova pisma i molbe za pomoć iz Nemačke ostala su bez odgovora. To nije bila kolonija pod okriljem cara, već privatni poduhvat. A Ferster očigledno nije bio ni naročito sposoban ekonomista."

Ni Elizabetin brat Fridrih Niče nije želeo da pomogne finansijski, odbacujući antisemitizam svog zeta. Njegova sestra pokušala je da ga privuče obećanjem da će deo kolonije nazvati „Fridrihshajn“, po njemu. Međutim, Niče je samo ironično predložio ime „Lamaland“ – „lama“ je bio njegov nadimak za sestru.

Dve godine nakon osnivanja kolonije, u Nueva Germaniu se naselilo svega 40 porodica, umesto obećanih 140. Bernhard Ferster bio je prezadužen i očajan. Umro je 3. juna 1889. – verovatno je izvršio samoubistvo, iako nikada nije dokazano. Elizabeta je u nemačkim novinama tvrdila da je umro od posledica napora uloženih u koloniju. Još nekoliko godina pokušavala je da je održi, a zatim se vratila u Nemačku.

Naslednici i nova kolonija

Nueva Germania ipak i dalje postoji; kuće se nižu duž širokog puta, sve do reke koja sporo protiče pored sela. Oko 2.000 ljudi živi tamo, a mnogi i dalje govore nemački. Kada ih pitate o istoriji mesta, kaže Meler, često su iznenađeni. Ne dopada im se što mediji naglašavaju mračnu prošlost. „Ponekad sam imala utisak da misle: ‘Mi ovde imamo sasvim druge probleme. Moram da brinem da mi traktor i farma kokošaka rade i da mi sledeće kišne sezone put ne bude odnet. I da, možda je moj deda ili pradeda bio sklon takvim idejama. Ali za nas je to danas zaista daleka prošlost'."

U okviru istraživačkog projekta o Nueva Germanii, Meler je otkrila zanimljivu paralelu sa današnjim vremenom. „Tokom pandemije korone, Paragvaj je bio odredište mnogih nemačkih protivnika vakcinacije.

Pronašli smo čak i jedan Fersterov tekst u kojem kritikuje obaveznu vakcinaciju protiv velikih boginja u Nemačkom carstvu i poziva: 'Dođite sa mnom u Paragvaj – tamo nema obavezne vakcinacije, možete raditi šta hoćete'."

Izgleda da je Paragvaj ostao zemlja čežnje za Nemce nezadovoljne Nemačkom. Na letu za Asunsion arheološkinja je sedela sa protivnicima vakcinacije, a na aerodromu su je dočekali plakati koji reklamiraju „El Paraiso Verde“ („Zeleni raj“ – nemačka kolonija za protivnike vakcinacije i tzv. „Kverdenkere" – u slobodnom prevodu: oni koji razmišljaju van zadatih okvira, prim. red.) „Za mene je bilo zapanjujuće koliko se, nakon 140 godina, istorija ponavlja na tako dramatičan način.“