INA i MOL: Uzaludna hrvatska nada u Mađara?

Hrvatska i Mađarska opterećene su u odnosima još od pretprošle decenije, a glavni razlog jeste pozicija naftne kompanije INA u mađarskoj grupaciji MOL koja bi uskoro trebalo da preuzme i rusko-srpski NIS.

Nedavna izborna pobeda Petera Mađara unela je očigledan optimizam u hrvatsku medijsku i političku javnost. Pri tome se iznose i olake pretpostavke o povratku Ine u posed Hrvatske, iz okrilja mađarske grupacije s kojom to nekad najvažnije hrvatsko preduzeće nazaduje.

Odlazak premijera Viktora Orbana s vlasti u Budimpešti, međutim, neće po sebi doprineti ni pomaku manjem od tako pretpostavljenog kolosalnog transfera, posebno u svetlu globalne energetsko-političke krize.

„Ideja o vraćanju INA-e je iluzorna, a ključni problem s tim preduzećem ionako se tiče upravljanja“, rekao nam je Božo Kovačević, bivši hrvatski diplomata i ministar zaštite okoline s početka ovog veka. Kovačević je u to doba između ostalog bio u vladinom Savetu za privatizaciju INA-e.

Mađarske rafinerije ugasile sisačku

No u mandatu potonje vlade, po nalazima sa suđenja njenom predsedniku Ivi Sanaderu, ključne upravljačke ovlasti prepuštene su MOL-u u kriminalnim okolnostima.

Dok je Sanader služio zatvorsku kaznu za primanje mita, Mađarska je odbila da izruči Hrvatskoj njegovog partnera u tom poslu Žolta Hernadija, dan-danas predsednika uprave MOL-a.

„Iz dosadašnjih Mađarovih izjava može se naslutiti da u pogledu INA-e, a pretpostavljam i Hernadija neće biti promena u mađarskoj politici. Novi premijer izjavio je da je taj problem 'kompleksan', pa je očito da nije sklon zaokretu“, dodaje Kovačević.

„I dalje ostaje pitanje poslovanja INA-e. MOL-ova politika dosad je bila ignorisanje hrvatskog interesa, zbog čega je ugašena rafinerija u Sisku. Iz razloga tržišne koristi MOL-a i mađarskih rafinerija, dakle. A da nije bilo tako, ne bismo se ni osvrtali na to koji suvlasnik poseduje više deonica“, procenjuje Božo Kovačević.

Mađarska u INA-i drži 49 odsto deonica, a Hrvatska oko 45 odsto, ali sudbinu upravljačkih prava odredio je tek Sanader. U međuvremenu se moglo čuti više predloga s mogućim vidovima otkupa INA-e ili preuzimanja dela poslovanja. Ali nije preduzeto ništa.

Pitanje važnije od kontrole nad INA-om

Da Hrvatska nema puni suverenitet nad sopstvenom proizvodnjom gasa zbog kombinacije loših ugovora iz prošlosti, izgubljenih arbitraža i hrvatske institucionalne slabosti, smatra pak Ana-Maria Boromisa iz Instituta za razvoj i međunarodne odnose u Zagrebu.

Ona takođe smatra da s Orbanovim silaskom s vlasti nipošto ne prestaju problemi za hrvatski energetski suverenitet. Po mišljenju ove naučnice s posebnim fokusom na energetiku i klimu, pitanje kontrole nad INA-om valja zameniti važnijim.

„Naime, kako obezbediti energetsku sigurnost, održivo upravljanje resursima i sposobnost države da vodi energetsku tranziciju u razdoblju duboke tržišne neizvesnosti? Drugim rečima, kako postići da Hrvatska više ne zavisi od jedne kompanije nad kojom nema stvarnu kontrolu“, pita se Boromisa.

Takav delimični povrat energetskog suvereniteta sadržao bi, prema njenom viđenju, manje simbolike i vlasništva, a više sistema i upravljačkih kapaciteta.

„Pokušaj uspostave većinskog vlasništva i upravljanja nad INA-om izuzetno je finansijski i pravno zahtevan“, nastavlja ona, „i zato povezan s velikim rizicima. Lako bi se mogao pretvoriti u emotivno ili revanšističko pitanje, što teško može biti temelj odgovorne hrvatske energetske politike i stabilnih odnosa Hrvatske s Mađarskom. No to ne znači odustajanje od kontrole nad ključnim energetskim funkcijama.“

Prostor za povrat energetskog suvereniteta

Te funkcije uključuju dinamiku eksploatacije gasa, krizno snabdevanje domaćeg tržišta i usklađivanje domaće proizvodnje s uvozom, i to uglavnom tečnog gasa, te sa skladištenjem i dugoročnim investicionim prioritetima.

„U uslovima tržišne neizvesnosti i još nedovoljno razvijenih kapaciteta obnovljivih izvora, Hrvatska bi mogla koristiti prirodni gas kao tranziciono gorivo i – u postojećim okolnostima – kao zajednički bezbednosni interes Hrvatske i Mađarske. U tom okviru mogla bi uspostaviti i svojevrstan bezbednosni paket“, istakla je Ana-Maria Boromisa za DW.

Kako dodaje, posredi je paket koji povezuje tečni gas, te domaći gas i skladištenje, i koji nudi fleksibilnost snabdevanja, sezonsko balansiranje i krizne protokole. Zauzvrat traži strukturirani dijalog o gasu u Hrvatskoj – tempu crpljenja, bezbednosti snabdevanja i dugoročnim ulaganjima, a ne nužno o vlasništvu.

„Tu postoji prostor u kojem Hrvatska može postepeno vratiti realni energetski suverenitet, a MOL prihvatiti promene bez političkog poraza", rekla nam je Boromisa.

Ona zaključuje da političke promene u Mađarskoj mogu otvoriti vrata, ali ne menjaju temeljnu logiku odnosa: suverenitet se ne dobija i ne gradi na očekivanju dobre volje, nego na interesima, moći i spremnosti države da ih sistematski sprovodi.