Mesta protivrečnosti: 50 godina Palate Republike u Berlinu

U podnožju televizijskog tornja u Berlinu nekada se nalazila zgrada sa staklenom fasadom koja je na suncu sijala narandžasto, a u sredini se jasno video venac od klasja sa srpom i čekićem: Palata Republike bila je arhitektonski simbol komunističke DDR.

Od svog otvaranja pre 50 godina, pa do kontroverznog rušenja između 2006. i 2008. godine, ta zgrada predstavljala je ideale i obećanja – za mnoge i neispunjena obećanja – Nemačke Demokratske Republike (DDR). Sama zgrada je nestala, ali u sećanju i dalje živi i kao mesto i kao deo istorije Nemačke.

Reprezentativni projekat za mladu državu

Godine 1972. DDR ima 23 godine i dobija na međunarodnom značaju. Zahvaljujući boljim odnosima sa „drugom“ Nemačkom, Zapadnom Nemačkom, uspostavlja diplomatske kontakte s mnogim državama. Ima status stalnog posmatrača pri Ujedinjenim nacijama, a već naredne godine postaje punopravna članica.

Rukovodstvo Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED), koje faktički upravlja zemljom, odlučuje da je potrebna zgrada koja odgovara modernoj slici države. Trebalo je da to bude „Dom naroda“ – mesto koje otelotvoruje socijalističke vrednosti, ali i nudi kulturu i zabavu.

Lokacija je slobodan prostor u centru Istočnog Berlina, direktno uz reku Špreju. Tu se ranije nalazio simbol pruske države, Berlinski gradski dvorac, koji je u Drugom svetskom ratu teško oštećen i 1950. godine, po nalogu SED‑a, srušen – stare strukture moći morale su da nestanu kako bi se napravio prostor za novi socijalistički poredak.

Gradnja Palate Republike počinje 1973. godine, sa ciljem da bude završena za samo tri godine. DDR ulaže ogromna sredstva, često na račun drugih građevinskih projekata.

Palata Republike svečano je otvorena 23. aprila 1976. godine. Jedan zapadnonemački novinar tada piše: „Oprema je najvišeg kvaliteta, na materijalu i novcu nije se štedelo.“

Državna moć susreće zabavu

Palata je imala dve velike sale: manju za Narodnu skupštinu DDR‑a i veću za razne događaje – od partijskih kongresa SED‑a, do koncerata klasičnih orkestara, kao što je Štatskapela Berlin, kao i nastupa međunarodnih zvezda poput Karlosa Santane ili Mirijam Makebe. Tu je nastupao čak i zapadnonemački rok muzičar Udo Lindenberg.

Sale su bile povezane ogromnim dvospratnim foajeom koji je služio i kao galerija. Tu su se nalazili i restorani, barovi, kafići, poslastičarnica, diskoteka, pa čak i kuglana.

„Uvek je bilo puno, uvek mnogo ljudi. Stalno se nešto dešavalo — negde se čitalo, negde sviralo“, seća se Hans‑Peter Tenhart, koji je u to vreme bio zadužen za ton. „Bilo je i mnogo malih radnji sa stvarima koje su se inače teško mogle nabaviti.“

Zaista, zgrada je postala „kuća naroda“. Svakodnevno ju je posećivalo oko 10.000 ljudi. Trebalo je da impresionira, ali i da pruži radost — mesto za slavlje i uživanje, koje je nudilo ono što je u svakodnevnom životu DDR‑a često nedostajalo. Taj život bio je obeležen nedostatkom slobode, državnim nadzorom i nestašicom robe. Za mnoge je Palata predstavljala beg iz takve svakodnevice.

„Palaco Proc“ kao simbol

Ipak, nisu svi bili oduševljeni. Zbog brojnih lampi u foajeu dobila je nadimak „Erihov salon lampi“, po lideru SED‑a Eriku Honekeru. Drugi su je podrugljivo nazivali „Palaco Proc“ zbog raskošnog izgleda. Zbog toga koliko je koštala, u šali su je zvali i „balast republike“.

Za mnoge je bila i simbol sveprisutne moći SED‑a — iza sve zabave i pogodnosti, to je ipak bila zgrada vlasti u kojoj se odlučivalo o sudbini građana.

„Ljudi su imali veoma različita osećanja prema toj zgradi“, kaže muzeološkinja Maren Mas. „Za neke je predstavljala državnu represiju, a drugi su kritikovali to što je toliko novca uloženo u nju dok je drugde nedostajalo.“

Ipak, mnogi je pamte s nostalgijom: bila je deo njihove svakodnevice — i mnoge je pogodilo kada je posle pada Berlinskog zida 1989. godine izgubila svoju funkciju.

Prenamena i rušenje

Posle samo 14 godina korišćenja, Palata Republike zatvorena je u septembru 1990. godine, mesec dana pre ponovnog ujedinjenja Nemačke.

U narednim godinama zgrada je ogoljena – uklonjeno je sve osim čelične konstrukcije. Bundestag je 2003. godine doneo odluku o potpunom rušenju i izgradnji nove zgrade koja bi bolje predstavljala Berlin kao prestonicu ujedinjene zemlje.

Odluka je izazvala žestoke rasprave. U međuvremenu je prazna zgrada postala prostor za umetnost, izložbe i performanse, pa su se mnogi zalagali da tako i ostane. Drugi su u rušenju videli pokušaj potiskivanja istočnonemačke istorije iz kolektivnog sećanja ponovo ujedinjene Nemačke.

Uprkos protestima, Palata je konačno srušena između 2006. i 2008. godine. Čelik je pretopljen i delimično iskorišćen, između ostalog, u izgradnji Burdž Kalife u Dubaiju.

Mesto koje i danas izaziva rasprave

Danas se na tom mestu ponovo nalazi dvorac. U njemu je smešten Humbolt forum, kulturni centar sa muzejima, izložbama i drugim događajima. Spolja podseća na nekadašnji barokni Berlinski dvorac, dok je unutrašnjost moderna.

Međutim, i ovaj projekat i dalje je kontroverzan. Kritičari ga vide kao idealizaciju pruske prošlosti i raskid sa novijom istorijom – naročito zato što je Palata Republike morala da bude uklonjena. Tako ovo mesto i dalje ostaje predmet arhitektonskih, političkih i istorijskih debata, posebno u pogledu kolonijalne prošlosti i vlasničkih odnosa.