Neobični istorijat antivakcinalnog pokreta

Velike boginje, virusna bolest definisana bolnim pustulama po čitavom tijelu, jedna je od najsmrtonosnijih od svih – samo u 20. vijeku odnijela je procjenjenih 300 miliona života

Skepticizam prema vakcinama možda samo deluje kao novi pokret koji je tek u povoju. Verovatno je stariji nego što mislite.

Još od praskozorja ljudske istorije, naša vrsta je bila opsedana strašnim virusima i smrtonosnim kugama.

Velike boginje, virusna bolest definisana bolnim pustulama po čitavom telu, jedna je od najsmrtonosnijih od svih – samo u 20. veku odnela je procenjenih 300 miliona života.

Ni bogatstvo ni geografija nisu predstavljali zaštitu.

Među žrtvama bili su car Franja Josif od Austrije, kralj Luis I od Španije, kraljica Meri II od Engleske, kralj Luj XV od Francuske i car Petar II od Rusije.

Do 1800-tih, velike boginje su u svetu ubijale više od 400.000 ljudi godišnje.

I tako, kad je britanski doktor Edvard Džener izradio prvu verziju vakcine protiv velikih boginja 1796. godine, nadao se da bi mogao da izmeni istoriju.

Primetio je da su mlekarice neobično imune na velike boginje, verovatno zbog njihove prethodne infekcije kravljim boginjama – srodnim, ali mnogo manje opasnim virusom.

Da bi testirao teoriju da na taj način može da stvori imunitet od velikih boginja, uzeo je materijal iz rane od kravljih boginja na mlekarici i ubrizgao ga u ruku osmogodišnjeg deteta – što je bio eksperiment koji bi bio neprihvatljiv po standardima savremene medicinske etike.

Pokazalo se da je dečak imun na infekciju velikim boginja.

Džener je nazvao postupak po latinskoj reči za kravu, vacca – i tako je rođena prva vakcina.

„Istrebljenje velikih boginja, najgore pošasti ljudske vrste, mora biti konačni rezultat ove prakse“, napisao je Džener 1801. godine.

Godine 1980, posle višedecenijske kampanje javnog zdravlja koja je podrazumevala široko rasprostranjenu vakcinaciju, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je proglasila da su velike boginje iskorenjene.

I dalje je jedina zarazna bolest kod koje je to postignuto.

Čitav niz drugih vakcina razvijen je protiv drugih bolesti, od influence do infekcije ljudskim papiloma virusom koja izaziva određene kancere i virusa Sars-COV-2 koji je bio glavni uzrok kovida-19.

U proteklih 50 godina, vakcine su spasle, procenjuje se, 54 miliona života, prema jednoj skorašnjoj studiji.

A opet, protivljenje vakcinama – ili nespremnost da se one prihvate – široko je rasprostranjeno i u usponu u mnogim delovima sveta, tinjajući čak i u najvišim granama vlade odgovornim za unapređenje javnog zdravlja.

Američki ministar zdravlja Robert F. Kenedi Mlađi ispitan je pred Odborom za finansije američkog Senata oko njegove politike prema vakcinama, što je dovelo do žestoke rasprave.

Sjedinjene Države su početkom 2026. smanjile broj preporučenih vakcina za decu sa 17 na 11. Među šest vakcina koje više nisu na listu su one protiv rotavirusa, meningitisa, hepatitisa A i B i gripa. Odluka je početkom marta oborena na sudu, na osnovu tužbe Udruženja američkih pedijatara.

Da li je, dakle, ovo skorašnji fenomen ili je nepoverenje u vakcine prisutno jednako dugo koliko i same injekcije?

Zašto one nailaze na proteste iz relativno malih, ali glasnih segmenata javnosti?

Ovo je pregled duge i neobične istorije antivakcinalnog pokreta.

Onomad, ranih 1800-tih, niz kontrolisanih eksperimenata Dženera i drugih doktora brzo je doveo do zaključka da je inokulacija izuzetno efikasna, dajući imunitet od velikih boginja kod više od 95 odsto vakcinisanih.

Vlasti javnog zdravlja iz čitavog sveta bacili su se na vakcinisanje.

U Ujedinjenom Kraljevstvu, niz Zakona o vakcinaciji, usvojenih 1840, 1853. i 1871. godine, prvo je učinio imunizaciju dece besplatnom, a potom i obaveznom.

Ali gotovo momentalno se javio novi izazov: nikao je pregršt antivakcinalnih liga širom zemlje.

One su pravile pamflete sa provokativnim i odgovarajuće viktorijanski gotskim naslovima, kao što su Vakcinacija, prokletstvo i užasi vakcinacije, anti-vakcinalne traktate, knjige, pa čak i časopise, među kojima su bili Anti-Vakcinator (1869) i Veksinejšn inkvajerer (1879).

Protivljenje ideji vakcinacije postojalo je pre nego same vakcine

Čim čujete „anti-vakcinalni pokret“, zamislićete javne proteste, sudske slučajeve i zapaljive tvrdnje o vakcinama protiv kovida-19.

Ali prethodio im je dugi istorijat protesta, među kojima su antivakcinalni neredi u Engleskoj 1850-tih, Kanadi 1880-tih i Americi 1890-tih.

U Bostonu, u SAD, 1905. godine, protivljenje vakcinaciji dovelo je do široko rasprostranjenih protesta i slučaja koji je završio na Vrhovnom sudu, a koji će proglasiti obavezne vakcine ustavnim.

Da sve bude zanimljivije, protivljenje ideji vakcinacije postojalo je čak i pre samih vakcina.

Variolacija – prethodnica savremenoj imunizaciji, koja je koristila materijal iz žrtava velikih boginja da bi izazvala manje ozbiljnu reakciju i imunitet – uvedena je u Velikoj Britaniji i Americi 1720-tih.

U ljutitoj propovedi iz 1722. godine nazvanoj Opasna i grešna praksa inokulacije, engleski sveštenik Edmund Mesi je insistirao da su bolesti božanske odmazde i kazne od Boga.

Svaka mera za sprečavanje velikih boginja je suštinski „đavolja rabota“ – ravna goloj blasfemiji.

Versko protivljenje vakcinaciji nije bio jedini oblik otpora.

Nakon Dženerovog otkrića vakcinacije, jedan zajednički arhetip bio je da imunizacije treba izbegavati zato što su „neprirodne“ – što vakcine čini najnovijim žrtvama logičke greške „pozivanja na prirodu“ , retorske tehnike koja nešto predstavlja kao „dobro“ sami tim što je prirodno (i „loše“ ako se veruje da nije).

Ovo nije logički argument – arsenik, ebola i uranijum su savršeno prirodni ali se baš i ne savetuje da ih dodajete kao začin u vaš zdravi doručak.

Neki kritičari su takođe verovali da vakcina ne samo da menja vašu odbranu od bolesti, već na neki način transformiše samo vaše telo.

Na jednoj ilustraciji iz 1802. godine, pacijenti podvrgnuti inokulaciji od velikih boginja prikazani su kako se pretvaraju u krave.

To spada u poreklo „arhetipa da vakcine trajno menjaju vaš DNK“, kaže Dejvid Gorski, hirurg i urednik časopisa Medicina zasnovana na nauci.

„Oni tada nisu znali za DNK, naravno, ali ideja da vakcine nekako menjaju vašu samu suštinu je antivacinalni arhetip koji korene vuče iz davnih vremena.“

Tvrdnje da su vakcine otrovi su takođe bile česte.

„Bolja zatvorenička ćelija nego otrovana beba“ bio je transparent koji se često nosio na protestima.

Drugi su tvrdili, bez dokaza, da su vakcinacije tajni plan doktora da se obogate, uprkos tome što su bile dokazivo pogrešne i uvreda za pionire, poput Dženera, koji je odbijao da zaradi na vakcinama.

Mnogi lekari toga vremena bili su nesrećni zbog popularnosti takvih lažnih tvrdnji.

Ove „neistine… ometaju napredak najblistavijih otkrića do kojih se došlo u istoriji“, požalio se jedan lekar Džon Redman Koks 1802. godine.

Njegova jadikovka neverovatno je slična onoj SZO-a, koja je primetila, dva veka kasnije:

„Kako se postaviti prema antivakcinalnom pokretu bio je problem još iz Dženerovog vremena. Najbolji način na duže staze je da se obore lažni navodi najranije što se može iznevši naučno validne podatke. To je lakše reći nego uraditi, zato što je neprijatelj u ovoj igri igra po pravilima koja nisu generalno gledano naučna.“

Ali bilo je i drugih razloga za antivakcinalne kampanje.

Jedan od najvećih argumenata poticao je od zabrinutosti zbog telesne nepovredivosti i slobode pojedinaca.

Štaviše, antivakcinalne lige prvi put su se pojavile kao reakcija protiv vladinih obaveznih vakcinacija, ali i kao otpor protiv razvoja medicinskog polja uopšte, kaže vakcinalni naučnik nominovan za Nobelovu nagradu Piter Hotez, profesor pedijatrije i molekularne virusologije na Medicinskom koledžu Bejlor u Teksasu, u SAD.

Bio je to „pokret za slobodu zdravlja koji je započeo ranih 1800-tih kao alternativa naučnoj medicini“, kaže Hotez.

Argument „lične slobode“, pogotovo, delovao je posebno privlačno stanovnicima Stokholma, u Švedskoj – od kojih je samo 40 odsto bilo vakcinisano protiv velikih boginja 1873. godine, dok je u ostatku zemlje, to bilo 90 odsto stanovništva.

Naredne godine, Švedsku je pogodila masovna epidemije velikih boginja, što je dovelo do smrti 330 na svakih 10.000 stanovnika Stokholma – što je smrtnost koja je bila više nego 10 puta veća od ostatka Švedske.

Nakon epidemije, došlo je do naglog skoka broja ljudi u Stokholmu koji su tražili imunizaciju.

Mnogi ishodi javnog zdravlja popravili su se tokom 19. veka.

Stopa smrtnosti novorođenčadi i dece, pogotovo, doživela je dramatičan pad.

Za to je u velikoj meri bila zaslužna vakcina protiv velikih boginja: budući da je virus neproporcionalno ubijao decu, zaštita od njega bila je transformativna.

Doprinos vakcinacije unapređenju zdravlja dece ostao je velik u skorašnja vremena, omogućivši najmanje 40 odsto smanjene smrtnosti novorođenčadi u poslednjih 50 godina.

Ipak, antivakcinalni pokret je negirao sve dokaze efikasnosti vakcina, pripisujući takva poboljšanja stvarima kao što su unapređeni sanitarni uslovi.

Krajem 1800-tih u Lesteru, antivakcinalni aktivisti su insistirali na tome da su karantin i obavezno prijavljivanje – mere koje bi trebalo da budu korišćene uz vakcinaciju – dovoljne same za sebe.

Posle epidemije iz 1894. godine, zagovornici su proglasili ovu strategiju trijumfom: bilo je zaraženo 20,5 ljudi na njih 10.000.

Ali oni su ignorisali činjenicu da su zdravstveni radnici već bili vakcinisani i da su deca bila neproporcionalno pogođena, sa dve trećine slučajeva u Lesteru koji su bili deca.

Poređenja radi, London, gde je većina stanovništva bila vakcinisana, imao je mnogo manje dece koja su se razbolela ili umrla.

Njegova ukupna stopa slučajeva malih boginja takođe je bila samo jedna četvrtina slučajeva iz Lestera, sa 5,5 na 10.000 ljudi.

A opet, iako je vakcinacija učinila velike boginje praktično iskorenjenim u nekoliko evropskih zemalja, nejednakost u pristupu vakcini značila je da bolest nastavila da hara u siromašnijim zemljama i oblastima pod kolonijalnom vlašću.

Nakon što je ubila više od dva miliona ljudi godišnje do sredine 20. veka, skoncentrisani svetski napor za istrebljenje bolesti počeo je zapravo tek 1959. godine.

Do 1979. godine, stalna svetska vakcinacija je potpuno iskorenila ovu bolest.

Prvi put ikada, smrtonosni virus je osuđen na istorijske udžbenike i šačicu pažljivo kontrolisanih uzoraka u laboratorijama za istraživanje bioloških opasnosti.

Bolje razumevanje imunologije u 20. veku takođe je dovelo do toga da se razvije vakcinacija protiv nekada sveprisutnih bolesti kao što su dečja paraliza i male boginje, spasivši milione života godišnje do današnjeg dana.

Do 1994. godine, Amerikanci su bili potpuno lišeni dečje paralize, a Evropi se to desilo 2002. godine.

Umesto toga, uspon informacionog doba – naročito interneta – udahnuo je novi život nekim porukama koje su prvi put širene još pre 225 godina.

U zoru rađanja društvenih mreža ranih 2000-tih, to se samo intenziviralo.

Godine 2018, devet od 10 odraslih Britanaca tvrdilo je da su vakcine bezbedne i efikasne.

Ali čak i ljudi koji nisu sigurni da li da veruju lažnim ili obmanjujućim tvrdnjama o vakcinama mogu biti pogođeni njima.

Puka izloženost antivakcinalnim teorijama zavere snažan je predskazivač da li će roditelji vakcinisati njihovo dete ili ne.

Godine 2019, SZO je proglasio oklevanje prema vakcinama jednom od 10 najvećih pretnji po javno zdravlje.

Male boginje, na primer, toliko su izuzetno zarazne da svaki pojedinačni slučaj može da dovede do 12-18 novih slučajeva zaražavanja, zahtevajući da više od 95 odsto populacije bude vakcinisano kako bi pružilo zid zaštite za ugrožene i sprečilo izbijanje epidemija (što se često naziva „imunitetom krda“).

Godine 2000. u SAD, visoka stopa vakcinisanosti značila je da je bolest proglašena praktično eliminisanom.

Ali, u međuvremenu, pokrivenost je opala u mnogim zajednicama ispod nivoa imuniteta krda.

Četvrt veka kasnije, SAD se bori protiv ubrzanog rasta epidemija koje su već izazvale smrt jednog nevakcinisanog deteta – prve pedijatrijske smrti od 2003, i prve smrti od malih boginja od 2015. godine – kao i smrt još jedne nevakcinisane odrasle osobe.

U 2025. je broj prijavljenih slučajeva malih boginja u SAD dostigao preko 2.200, što je najviše u poslednje 33 godine, prema podacima instituta Džons Hopkins.

Samo u prva tri meseca 2026. broj obolelih u Sjedinjenim Državama je 1.567.

Paralelno sa SAD, u Velikoj Britaniji je početkom 2026. godine zabeležno preko 20 slučajeva meningitisa, zbog čega su vlasti pokrenule vakcinaciju.

Koliko god savremeno antivakcinalni pokret delovao danas, mnogi od njegovih argumenata odražavaju arhetipe viktorijanskog doba – od argumenta da je svako ko podržava vakcine plaćen od farmaceutske industrije, do lažne tvrdnje da su drugi napreci u javnom zdravlju učinili vakcine suvišnim.

Popularnost ovih narativa, kaže Gorski, podsetnik su tvrdoglave upornosti zdravstvenih dezinformacija.

„Oklevanje i strah koji vode do niske stope vakcinacije đavolski su uporne i hrane ih stalne dezinformacije“, kaže on.

Ako ove ideje budu nastavile da se šire, epidemija malih boginja u Americi mogla bi da predstavlja samo početak.

*Dejvid Robert Grajms je vanredni profesor javnog zdravlja na koledžu Triniti u Dablinu i autor knjige Iracionalni majmun: Zašto padamo na dezinformacije, teorije zavere i propagandu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk