Arhitektura propagande: Samo Vučić, svuda Vučić

„Nazadovanje“, „pritisci“, „politički uticaj na uređivačku politiku“ – tako međunarodni izveštaji opisuju medije u Srbiji. Iz godine u godinu, dijagnoza je ista: dok se prostor za profesionalne medije sužava, grana se propaganda vlasti.

„Glavni cilj Srpske napredne stranke bio je da, po preuzimanju vlasti 2012. godine, stave celokupnu medijsku scenu pod čvrstu kontrolu. I to su radili sistematski”, ocenjuje za DW novinar i medijski analitičar Nedim Sejdinović.

Model je, kaže, bio veoma jednostavan: mediji koji su pristali na saradnju s vlastima dobili su finansijsku i institucionalnu podršku, dok se oni koji to odbijaju suočavaju sa ekonomskom i političkom izolacijom.

Preuzimanje medija

Jedan od prvih poteza bilo je preuzimanje RTV Vojvodine, gde je nakon dolaska SNS-a na vlast u Vojvodini smenjeno kompletno rukovodstvo, kao i urednici i voditelji informativnog programa.

„Ali jedan od najvažnijih elemenata medijskog inženjeringa je kupovina medija, pogotovo na lokalu, od strane ljudi koji su deo vlasti, kao što je porodica (ministra) Bratislava Gašića, ili tajkuna koji su vezi s vlašću kao što je Radojica Milosavljević“, kaže Sedjinović i podseća da taj proces i dalje traje.

„Rezultat je da je oko 90 odsto medija, direktno ili indirektno, povezano sa režimom Aleksandra Vučića.“

Finansijska podrška propagandi

Te medije, kaže Sejdinović, vlast finansira novcem građana, i to kroz nekoliko paralelnih kanala, što potvrđuju i brojna istraživanja watchdog organizacija.

Prema analizama BIRN-a i Centra za održive zajednice, u poslednjih deset godina je na konkursno sufinansiranje medija vlast potrošila oko 120 miliona evra, pri čemu je najveći deo sredstava završio u medijima koji otvoreno podržavaju vlast.

Drugi, znatno veći i skriveniji kanal, jeste državno oglašavanje, za koje brojne analize pokazuju da se dominantno sliva ka istim tim medijima.

Treći oblik pritiska dolazi s tržišta. „Stvorena je takva atmosfera da čak i velike privatne kompanije izbegavaju oglašavanje u nezavisnim medijima, kako ne bi narušile odnos sa vlašću, a u deregulisanom političkom i ekonomskom okruženju za bilo kakav biznis je to neophodno“, kaže Sejdinović.

Vučić izlazi iz frižidera

Vlast je tako kreirala razgranatu mrežu medija koji izveštavaju gotovo isto i uvek izrazito pozitivno o nosiocima vlasti. Javni prostor u potpunosti je zasićen prisustvom predsednika Aleksandra Vučića.

Njegova obraćanja prenose se uživo uz prekid redovnog programa, a stranački skupovi istovremeno se emituju na televizijama s nacionalnom frekvencijom, ali i na lokalnim kanalima.

Takva dominacija postala je i deo političkog folklora. Tokom jedne kampanje, predsednik se čak simbolično pojavio „iz frižidera“ u studiju TV Pink, aludirajući na sopstvenu sveprisutnost u medijima.

Obim kontrole nad medijskim prostorom posebno je bio vidljiv tokom predsedničke kampanje 2017. godine, kada je gotovo čitava dnevna štampa osvanula sa reklamama tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića.

U redovnom izveštavanju, opozicija je gotovo nestala s političke scene, dok se neistomišljenici predstavljaju kao „izdajnici“, „strani plaćenici“ ili „neprijatelji države“, u atmosferi u kojoj su targetiranje i diskreditacija postali uobičajen deo medijskog narativa.

Od lojalista ka „superlojalistima“

Kako se politička kriza produbljuje, posebno nakon talasa protesta, kontrola nad medijima ulazi u novu fazu, ocenjuje Nedim Sejdinović. „Sada imamo zamenu lojalista superlojalistima“, kaže on.

Kako objašnjava, deo medija koji je i ranije podržavao vlast uglavnom se zadržavao na afirmativnom izveštavanju i ignorisanju kritičkih glasova.

„Ali to, očigledno, nije bilo dovoljno, i sad je cilj da se svi mediji pretvore u primitivno političko oružje koji će širiti najordinarnije laži, klevetati, koristiti primitivni rečnik, i uopšte stvarati atmosferu ozbiljnih političkih podela u društvu“, objašnjava Sejdinović.

U tom kontekstu vidi i promene na Radio-televiziji Srbije, koja je dobila novu generalnu direktoru Manju Grčić, nakon čega su usledile uređivačke promene na više nivoa.

„RTS je i ranije radio u korist vlasti, ali ne na način tabloida. Sada se ide ka tome da čitav medijski i institucionalni prostor bude ispunjen ljudima koji su spremni na sve“, zaključuje Sejdinović.

Centar za društvenu (ne)stabilnost

Na novu fazu disciplinovanja medijske scene ukazuje i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), koja beleži ubrzano osnivanje novih medija. Samo od početka godine registrovano ih je 78.

„Radi se o širenju medijske mašinerije za propagandu vlasti. Njihovi tekstovi su nepotpisani i gotovo identični. Više liče na pamflete nego na novinarske sadržaje, a koriste se za kampanje protiv kritičara vlasti“, kaže za DW Bojan Cvejić iz ANEM-a.

Kako dodaje, najveći broj tih medija registrovala je kompanija Zapple Media Group, a svi imaju istog glavnog i odgovornog urednika – Gradimira Bankovića, saradnika Centra za društvenu stabilnost.

Centar za društvenu stabilnost (CZDS) je prorežimska „trust mozgova“ organizacija koja je prvo služila kao baza analitičara koji u provladinim medijima zastupaju i brane politiku vladajuće partije.

Poslednjih godina, međutim, Centar za društvenu stabilnost masovno proizvodi televizijske emisije usmerene protiv opozicije, nezavisnih novinara i organizacija civilnog društva, koji se zatim emituju kroz čitavu mrežu provladinih televizija, portala i društvenih mreža.

SNS kao protivnik medijskih sloboda

Za to vreme, profesionalni mediji suočavaju se s nedostatkom novca, stalnim kampanjama targetiranja i sve intenzivnijim verbalnim i fizičkim napadima.

Javnost je sada zabrinuta da je na delu ofanziva i na televiziju N1 koja je godinama trn u toku vladajućoj garnituri. Nakon smene direktora Igora Božića, medijska zajednica i opoziciono nastrojeni građani strahuju da će i ova televizija upodobiti uređivačku politiku, čime bi nestao najuticajniji kritički medij u Srbiji.

„Autokratske vlasti poput ove funkcionišu u uslovima medijskog mraka i paralelne stvarnosti. One ne trpe disonantne glasove, pa nastoje da pod kontrolu stave i retke nezavisne medije. Za to se, očigledno, ne štede resursi“, kaže Nedim Sejdinović.

On upozorava da bi sledeći korak mogao biti dodatni pritisak na digitalni prostor, po uzoru na modele viđene u drugim autoritarnim sistemima.

„Problem medijskih sloboda u Srbiji je politički problem. Teško ga je rešiti bez promene vlasti, jer je ova vlast po svojoj strukturi suštinski protivnik profesionalnog novinarstva“, zaključuje Sejdinović.