Novi pogled na Trampovu Ameriku – koliko smo umorni od SAD?

„Da li bi uopšte trebalo da nas zanima šta se dešava u SAD? (…) Molim vas, DW, prestanite sa stalnom fiksacijom na sve što je američko“ ili „Ne bi bilo loše da se pozabavimo ’zamorom od Amerike' od kojeg Evropljani – ili, možda i čitav svet – trenutno pati.“

Ovakvi komentari, naravno, nisu reprezentativni, ali se u poslednje vreme sve češće pojavljuju na kanalima društvenih mreža DW na nemačkom i engleskom kada se pomenu Sjedinjene Američke Države.

Veoma privlačna kultura posle Drugog svetskog rata

Zamor od Amerike? To je dugo bilo nezamislivo. Sjedinjene Američke Države i američki način života decenijama su bili obećavajući koncepti za mlade ljude širom sveta. To potvrđuje i primer Nemačke: nakon poraza u Drugom svetskom ratu, ljudi u Zapadnoj Nemačkoj brzo su shvatili da njihovi američki okupatori ne dele samo žvake, cigarete i čokoladu, već i da donose svoju, veoma privlačnu kulturu. Rokenrol, džez, farmerke i Koka-kola oblikovali su način života cele posleratne generacije – sa opuštenim vojnicima kao uzorima.

Uz to je išla i strukturna podrška koju je pružila ta sila pobednica: da bi se stabilizovale ekonomija i demokratija, američki Maršalov plan pomogao je da se nakon Drugog svetskog rata obnovi 16 zapadnoevropskih zemalja.

Poražena Nemačka – tačnije, zapadne okupacione zone, a kasnije Savezna Republika – takođe je dobila značajnu pomoć i bila četvrti najveći primalac pomoći, posle Velike Britanije, Francuske i Italije. Maršalov plan smatra se ključnim podsticajem nemačkog privrednog čuda 1950-ih i 1960-ih – a to je istovremeno bio i katalizator za novi demokratski početak nakon kraja nacizma.

„SAD su zaista uradile neke inovativne stvari“, kaže Frank Mering, profesor američkih studija na Univerzitetu Radbaud u holandskom Najmegenu. „Shvatilo se da se uz pomoć kulture ljudi mogu ubediti da urade prave stvari – kroz filmove, fotografiju i izložbe, mogli su da steknu ideju da ne treba da se fokusiraju samo na svoju zemlju, već da treba i da pronađu svoju novu ulogu u Evropi. To je ujedno bio početak novog pogleda na SAD.“

Godine 1963, proameričko raspoloženje u Zapadnoj Nemačkoj dostiglo je vrhunac – i to ne samo zahvaljujući mladom i popularnom američkom predsedniku Džonu F. Kenediju. Zatim je došao Vijetnamski rat, a u narednim decenijama bilo je mnogo razloga za znatno kritičniji pogled na politiku koja se vodi s one strane Atlantika.

U celini se, međutim, a posebno u velikim delovima omladinske kulture, i dalje smatralo da su Sjedinjene Američke Države kul – to je, zahvaljujući bezbrojnim američkim TV-serijama i filmovima, pop zvezdama i sportistima bila zemlja iz koje su poticali trendovi.

Stanje američke demokratije? Prema anketama – loše

Nešto se, međutim, odnedavno promenilo: ugled SAD znatno je opao – i to ne samo u Nemačkoj, gde dve trećine građana negativno gleda na Sjedinjene Države (podaci sa sajta Statista na osnovu aktuelnih anketa, 2025), već i u mnogim zemljama širom sveta.

Prema Indeksu percepcije demokratije (DPI), najvećoj svetskoj godišnjoj studiji javnog mnjenja o stanju demokratije, 2025. godine samo 45 odsto ispitanika širom sveta imalo je pozitivan utisak o SAD. To imidž te zemlje stavlja ispod imidža Kine. U 2024. godini je, na primer, i dalje bio na 76 odsto.

Dodatno pitanje Indeksa percepcije demokratije pokazalo je šta ljudi misle, ko je razlog za to: predsednik Donald Tramp. Njega negativno ocenjuje 82 odsto ispitanih – što znači da je značajno ispod ruskog predsednika Vladimira Putina (61 odsto) i kineskog predsednika Si Đinpinga (44 odsto). Drugim rečima, Tramp je najnegativnije ocenjen šef države na svetu. Vredi pritom napomenuti da su ove ankete urađene pre kontroverznih akcija američkih imigracionih vlasti ICE, pre spora oko Grenlanda i pre napada SAD na Iran.

Manje prijava đaka za godinu u SAD

Putovanja u SAD takođe su postala znatno manje popularna, što dokazuje, na primer, broj nemačkih tinejdžera koji planiraju da provedu polugodište ili celu školsku godinu u inostranstvu u 2026/2027. Tomas Terbek, direktor konsultantske službe za obrazovanje „weltweiser“, u intervjuu za DW naglašava: „SAD su i dalje destinacija broj jedan.“

Međutim, iako još uvek nema pouzdanih podataka za ovu i predstojeću godinu, „na sastanku održanom u januaru, skoro sve od oko 45 prisutnih organizacija potvrdile su da je bilo manje prijava“, kaže Terbek. Umesto toga, mladi biraju druge zemlje engleskog govornog područja, pre svega Kanadu. Ili jednostavno ostaju kod kuće. „Mnogi roditelji više nemaju dobar osećaj prema SAD – posebno zbog Trampa“, kaže Terbek.

Takav razvoj događaja stručnjak za SAD Frank Mering posmatra sa zabrinutošću: „Ako ljudi više ne putuju u SAD iz straha, to je onda problem – jer strah je najveći neprijatelj slobode i demokratije.“ Ti strahovi su, štaviše, često preuveličani i neosnovani, jer mnogi ljudi u SAD, kako naglašava Mering i dalje su izuzetno aktivni u protestnom pokretu, bore se za demokratiju i veoma su dobro informisani.

„Ne želim ništa da ulepšavam, dešavaju se zaista dramatične promene. Mnogi ljudi tamo – starosedelačko stanovništvo, etničke manjine – žive u svetu koji je, u nekim slučajevima, zaista opasan. Ali ne treba se okretati i osećati da su SAD već otišle dođavola“, kaže prof. Mering.

Šta se može očekivati?

Ima li, dakle, istine u tome da postoji umor od SAD? Ne, smatra Mering: „SAD polarizuju, ali malo ljudi je prema tome ravnodušno.“ On podseća na mirovni pokret koji je mobilisao milione Nemaca početkom 1980-ih da protestuju protiv raspoređivanja američkih raketa Peršing II s nuklearnim oružjem:

„Tada su ljudi izlazili na ulice u farmerkama i inspirisani pesmama Boba Dilana i Vudstokom artikulisali svoj otpor. Pronašli su jezik, ukorenjen u kulturnim osobenostima SAD, kako bi izrazili svoju kritiku na račun Sjedinjenih Država.“ Fascinacija američkom kulturom, podseća Mering, opstala je čak i u vreme najjačih kritika.

Prema njegovom mišljenju, današnji umor prvenstveno je posledica Donalda Trampa i intenzivne medijske pažnje usmerene na njega. Zato bi sve moglo ponovo da se promeni na sledećim predsedničkim izborima u SAD, nada se Mering: „Za vreme Džordža V. Buša, slika SAD značajno se pogoršala – a onda je došao Barak Obama.“