Zagonetka nemačkog blaga u Poljskoj

Sve je počelo kada je pukla cev. Vodoinstalateri su probili zid podruma kuće u ulici Kuracijna u gradu Valbžihu u Poljskoj i naišli na do tada nepoznatu prostoriju. U njoj se nalazilo nekoliko desetina sanduka, korpi i džakova s predmetima koje su tamo sakrili nekadašnji nemački stanovnici – u vreme kada se Valbžih još uvek zvao Valdenburg, a današnja ulica Kuracijna nosila naziv „Am Bradešaht“. Skrovište je ostalo neotkriveno otprilike 77 godina – od kraja Drugog svetskog rata do slučajnog otkrića u novembru 2022.

Otkriće je izazvalo veliko interesovanje. Gradska uprava tada je na konferenciji za novinare predstavila oko 2.000 pronađenih predmeta. Na dugačkim stolovima bili su izloženi porcelanski servisi – kao da su upravo izvađeni iz ormara. Uz njih nakit, lični predmeti, fotografije i pisma – stvari iz svakodnevice, zamrznute u vremenu. Ubrzo je počelo da se priča o „blagu iz Valbžiha“.

„Oni koji su ovde bili pre nas“

Prema poljskom zakonu, pronađeni predmeti prešli su u vlasništvo države. Ipak, ne bi trebalo da završe u skladištu, već da postanu deo stalne postavke muzeja „Tigel“ (što znači „lonac za topljenje“). Gradski muzej trenutno je još uvek u izgradnji, a otvaranje je planirano za novembar 2026.

Muzej bi pre svega trebalo da prikaže posleratnu istoriju grada i njegovih stanovnika. Kao „Valdenburg“, grad u Šleskoj u početku je bio deo Nemačkog rajha. Nakon završetka Drugog svetskog rata, sile pobednice dogovorile su novo iscrtavanje granica. Sovjetski Savez anektirao je deo istočne Poljske, dok su Šleska i druga nemačka područja istočno od linije Odra–Nisa pripala Poljskoj.

Od „Valdenburga“ je tako nastao „Valbžih“. Umesto proteranih Nemaca u grad su se doselili poljski prognanici iz bivših istočnih područja Poljske, doseljenici iz Velikopoljske, rudari iz Francuske, Jevreji, a kasnije i Grci. Istovremeno su u Valžihu i dalje živele hiljade Nemaca. Bili su neophodni u rudnicima i fabrikama, pa im je delom čak bio i zabranjen odlazak. Tek 1950-ih mnogi su napustili grad.

„Ne možemo da govorimo o današnjem Valbžihu, a da ne uzmemo u obzir one koji su ovde živeli pre“, kaže Violeta Vrona Gaj, glavna koordinatorka muzeja Tigel i direktorka Muzeja industrije i tehnike u Valbžihu. Ne radi se pritom, kako naglašava, o isticanju nemačke prošlosti, nego o prikazu materijalne i kulturne baštine. „Ovo nije bio prazan prostor, nije bilo polje na kojem je sve nastalo od nule“, rekla je za DW.

Istorijski kontekst Drugog svetskog rata, kao i posledični beg i proterivanje, trebalo bi da imaju centralno mesto u muzeju. „Ne želimo tu istoriju da potisnemo, nego da je ispričamo iz perspektive ljudi“, kaže Marek Arcimovič, fotograf i arhitekta koji je osmislio novi muzej.

U potrazi za tragovima

Nalaz iz ulice Kuracijna trebalo bi da budu važna okosnica izložbe. Ali, kada su tačno i pod kojim okolnostima predmeti sakriveni? Da li je to bilo još tokom rata, kada se približavala Crvena armija – ili nakon rata, tek negde pred proterivanje Nemaca iz Šleske? I ko su bili njihovi vlasnici?

Za sada kustosi raspolažu samo fragmentarnim informacijama i pretpostavkama. Čini se da je reč o imućnijim porodicama – na to upućuju nakit, porcelan i lični predmeti poput fotografija i dnevnika. Pronađeni crteži zgrada i gradilišta sugerišu da je tu možda živeo građevinski preduzetnik ili arhitekta.

Neki sanduci nosili su oznake poput „Ema Kade“, „Rauš“, „Zajdel“, dok su neki imali samo inicijale. U arhivama se može pronaći trag do porodice Kade. Paul Kade poginuo je kao vojnik Vermahta 17. aprila 1944. u vojnoj bolnici u rumunskom Galaciju. Na rubu njegove smrtovnice stoji rukom zapisano: „Ema Kade, Ibenbiren, 22.7.57“.

Zajednička baština

„Nemačka baština“ ne budi znatiželju samo u Valbžihu. U mnogim gradovima na nekadašnjim istočnim područjima bivšeg Nemačkog rajha (u Poljskoj se je to nazvano „ponovo stečena područja“) otkriveni su nemački natpisi i drugi relikti iz perioda pre rata.

„To je deo istorije mesta u kojem živimo“, kaže Jacek Drejer, direktor Naučno-kulturnog centra Stara Kopalnija („Stari rudnik“) u Valbžihu. „Odrasli smo sa svešću da se ovde istorija odvijala malo drukčije nego u centralnoj ili istočnoj Poljskoj. U svakodnevnom životu stalno se susrećemo s nemačkom baštinom, koja je u međuvremenu postala naša zajednička baština.“

Ljudi iz drugih delova Poljske to često teško uspevaju da razumeju. A to se i ne uklapa u opštu političku atmosferu u zemlji, u kojoj antinemačka retorika još uvek ima određenu ulogu. Kritike narativa o zajedničkoj prošlosti dolaze pre svega iz desno-konzervativnih krugova i zvuče otprilike ovako:

„Taj trend (o zajedničkoj prošlosti) postoji od 1989. i obuhvata kompletno područje ponovo stečenih teritorija. To je narativ današnje liberalne i evropske Nemačke“, kaže za DW Maćej Valaščik, komentator desno-konzervativnog časopisa „Sieci“. Reč je, kako on tvrdi, o „svesnoj strategiji stvaranja novog urbanog identiteta na osnovu kosmopolitske kulture – koji je zapravo nemački“.

„Ovo je Poljska!“

U decembru prošle godine u Staroj Kopalniji u Valbžihu svečano je obeležena 80. godišnjica uključenja zapadnih i severnih područja u poljsku državu. Premijer Donald Tusk potvrdio je istorijsko pravo Poljske na taj region i govorio o baštini prvih poljskih kraljeva, dinastije Pjast. Naglasio je: „Ovo je Poljska, ovo je bila Poljska i ovo će biti Poljska.“

Drugačije su zvučale reči dobitnice Nobelove nagrade za književnost Olge Tokarčuk, koja je snažno povezana s Valbžihom i zapadnim delovima Poljske. Govorila je o oblikovanju „svojevrsnog novog identiteta“, koji je privremeno nazvala „transgresivnim“. Iz „neobične mešavine ljudi koji su pre osamdeset godina hodali ulicama tih gradova“ nastalo je otvoreno i sa strašću ujedinjeno društvo Poljakinja i Poljaka, odnosno Evropljanki i Evropljana – društvo „ljudi koji su ovde kod kuće“. Istovremeno, naglasila je Tokarčuk, „prošlost naših gradova i sela ne može se ignorisati“.