Afera Cum-Ex: advokatu deset godina zatvora za utaju poreza

Bivši ugledni poreski advokat Hano Berger (75) u zatvoru je već četiri godine. Pravosnažno je osuđen pred sudovima u Bonu i Vizbadenu zbog naročito teške utaje poreza. Sada je Okružni sud u Bonu odredio jedinstvenu kaznu od deset godina, jer su oba dela za koja je osuđen tesno povezana.

Ovom odlukom krivično veće je izreklo maksimalnu kaznu za utaju poreza, odnosno nenasilni kriminal u Nemačkoj.

Bergerova kazna je rekordna jer je bio arhitekta sistema prevara Cum-Ex, ključna figura brojnih transakcija u kojima su učesnici tražili povraćaj poreza koji nikada nisu platili.

Sam Berger je na taj način uzeo oko 15 miliona evra poreskog novca. Prema sudskim presudama, on je suodgovoran za štetu u Nemačkoj koja se meri stotinama miliona evra.

Najveći poreski skandal u Nemačkoj – 10 milijardi evra

Cum-Ex se smatra najvećim nemačkim poreskim skandalom, a na njegovom rasvetljavanju radi se već 14 godina. Trenutno ima oko 1.800 osumnjičenih. Do sada je optužnica podignuta protiv 40 osoba, od kojih su 24 osuđene.

Procenjuje se da su brojni bankari, savetnici i trgovci akcijama kroz ove prevare oštetili nemačku državu za najmanje deset milijardi evra.

Cum-Ex: Prevara povraćaja neplaćenog poreza

Uprošćeno, ova šema krađe se može dočarati primerom iz supermarketa u Nemačkoj. Kada neko u supermarketu vrati flaše, dobije potvrdu za kauciju i na kasi mu se vraća novac. Kod Cum-Ex šeme – slikovito rečeno – te potvrde se umnožavaju, pa su akterima isplaćivane kaucije za flaše koje nisu ni imali, odnosno vratili.

Naravno, Cum-Ex je zapravo mnogo komplikovanija krađa.

Jednom godišnje, nemačke kompanije čijim se akcijama trguje na berzi, deo dobiti isplaćuju akcionarima u vidu dividende. Na tu dividendu obračunava se porez na kapitalni dobitak. Dugo je važio pravilo da banka kompanije taj porez automatski uplaćuje poreskim vlastima, tako da akcionar ne dobija pun iznos dividende – deo ostaje državi. Akcionar od svoje banke dobija potvrdu da je porez plaćen. Ta poreska potvrda može imati konkretnu novčanu vrednost, jer vlasnici akcija u određenim slučajevima mogu od poreske uprave da zatraže povraćaj tog novca.

U Nemačkoj su domaći investicioni fondovi po zakonu imali privilegiju da ne plaćaju porez na dividende, jer se smatralo da će taj porez platiti građani kada podignu novac iz fonda. Zbog toga su organizatori prevare koristili upravo ove fondove kao paravan.

Šema je išla ovako: običan investitor (koji mora da plati porez) proda akciju fondu (koji ne mora da plati porez) tik pre isplate dividende. Fond naplati dividendu i po zakonu dobije povraćaj poreza jer je oslobođen plaćanja. Odmah nakon toga, fond vrati akciju prvobitnom investitoru. Tokom te munjevite operacije, sistem bi se zbunio zbog takozvane kratke prodaje, pa bi poreska uprava izdala potvrdu o plaćenom porezu i fondu i onom prvom investitoru. Na kraju bi i jedni i drugi tražili povraćaj novca za isti paket akcija. I tako više puta. Fond je dakle služio samo kao legalni instrument za dupliranje poreskih potvrda.

Pojedinačna akcija ne bi donela značajnu zaradu, ali zbog trgovine milionima akcija na ovaj način, iz državne kase su akterima isplaćene milijarde.

Za sprovođenje ovako složenih poslova bio je potreban čitav niz učesnika: investitori koji su obezbeđivali velika novčana sredstva za trgovinu velikim paketima akcija, trgovci koji su realizovali berzanske transakcije, bankari koji su odobravali kredite, vlasnici finansijskih kompanija koji su podnosili zahteve za povraćaj novca, kao i poreski advokati koji su sve to potkrepljivali pravnim mišljenjima. Svi su delili plen – novac poreskih obveznika.

Berger sebe vidi kao žrtvenog jarca

Ipak, Berger i dalje tvrdi da je nevin – insistira na tome da je u zakonima postojala rupa koja je omogućavala Cum-Ex transakcije.

„Osećam se kao žrtveni jarac. To je jasno“, izjavio je za podkast „INSIDE CumEx – lov na poresku mafiju“ ARD-a, u prvom obraćanju javnosti od hapšenja.

Između ostalog, navodi da je prema zakonu ista akcija mogla imati dva vlasnika: jednog stvarnog i jednog ekonomskog. Oba su, prema njegovom tumačenju, imala pravo na povraćaj poreza na dividendu – iako ga je platio samo jedan. Međutim, i Savezni sud pravde, najviša krivična instanca u Nemačkoj, presudio je da su Cum-Ex poslovi oduvek bili nezakoniti.

Berger na to u intervjuu reaguje bez zadrške: „Sve sam to već čuo. Besmislice. Fraze! Gde je zakon? To su gluposti.“

Počeo je kao državni službenik

Berger je sin protestantskog sveštenika, posle studija prava 1980-ih odlučuje se za državnu službu. Kao poreski inspektor brzo napreduje i postaje jedan od najvažnijih kontrolora banaka u zemlji. Ipak, takav život mu se nije svideo:

„Ne vrednuje se da li se neko trudi. Sve se svodi na to ko je sledeći za unapređenje.“

Devedesetih prelazi u privatni sektor. Nakon rada u velikim advokatskim kancelarijama, osniva sopstvenu: savetuje milijardere i uticajne klijente i važi za jednog od najcenjenijih stručnjaka za poresko pravo.

Početkom 2000-ih prvi put otkriva poreski model koji obećava izuzetno visoke prihode uz relativno mali rizik. Taj model kasnije dobija naziv Cum-Ex.

Između 2006. i 2011. Berger omogućava pristup ovom modelu i izuzetno bogatim privatnim investitorima. U podkastu opisuje kako je u petominutnom telefonskom razgovoru prikupio 50 miliona evra za jedan Cum-Ex fond: „Čovek je kao u zanosu – imate uspeh i ogromnu energiju.“

Bekstvo u Švajcarsku

Međutim, 2012. dolazi otrežnjenje. Tužilaštvo u Frankfurtu pretresa njegovu kancelariju zbog sumnje na utaju poreza. Berger tada odlazi u Švajcarsku.

Ali pritisak raste. Kelnsko tužilaštvo 2014. pokreće novu istragu, predvođenu tadašnjom tužiteljkom Anom Brorhilker. Kroz opsežnu međunarodnu akciju prikupljaju se dokazi, a od 2016. pojavljuju se i svedoci-saradnici, među kojima i Bergerov blizak saradnik i partner.

Izručen i osuđen

Nakon dugog pravnog spora, Berger je 2022. izručen iz Švajcarske. Iste godine osuđen je pred sudom u Bonu na osam godina zatvora, a kasnije i pred sudom u Vizbadenu.

Pokušaji žalbe nisu uspeli, sve pravne mogućnosti u Nemačkoj praktično su iscrpljene. Berger je u leto 2025. podneo žalbu Evropskom sudu za ljudska prava. Taj sud se još uvek nije oglasio povodom ovog slučaja.

Kako do novca?

Istovremeno, finansijski deo postupka protiv Bergera pokazuje se kao izuzetno složen. Iako mu je naloženo da vrati gotovo 15 miliona evra, do sada je naplaćen tek minimalan deo – oko 13.200 evra.

Problem predstavlja činjenica da se imovina nalazi u inostranstvu. Na primer, jedna nekretnina u Švajcarskoj više ne može biti zaplenjena, jer ju je Berger pre više godina preneo na treća lica. Prema švajcarskom pravu, mogućnost osporavanja tog prenosa u međuvremenu je zastarela.