Đurović za “Informacije CG”: Nebuloze su važne, kao i pozdravi, spoznaje, Crna Gora…

O svom prvom romanu “Odoh ja, pa se vidimo” mlada crnogorska scenaristkinja i (dramska) spisateljica govori za “Informacije CG”

Ona je napisala nebulozu, i jako je ponosna što je napisala nebulozu. Niko od njenih bliskih ljudi nema srca da joj kaže da je napisala nebulozu. Kad se suoči sa likom Reditelja, on tu nebulozu dešifruje. Ona tu nebulozu i sama objasni. Ali, važno je da je napisala nebulozu i da se niz ljudi, na čelu sa rediteljem, okupilo da tu nebulozu napravi. I to je ono što je smiješno i zanimljivo.

Tako, protagonistkinju svog prvog romana za “Informacije CG” predstavlja Sara Đurović, i sama scenaristkinja i (dramska) spisateljica.

No, “Pisac i Reditelj rade sve – osim što rade na tekstu”, navodi se u opisu djela na sajtu izdavačke kuće “Nova knjiga”, na čijem se Međunarodnom sajmu knjiga i obrazovanja i predstavila ove sedmice..

Roman prvijenac Sare Đurović privlači, ali i drži na distanci već samim naslovom – “Odoh ja, pa se vidimo”. Nesumnjivo, u pitanju je oštroumna priča puna britkog humora kakav sve više nedostaje, autentične atmosfere koja je vrhunski izgrađena, bez suvušnih riječi, nepotrebnih i neuvjerljivih opisa, već iz glave – mislima, očima, čulima i raspoloženjem protagonistkinje.

“Priča je generacijska, toliko debilizama može samo od milenijalsa da se doživi i milenijals da priredi”, komentariše Đurović odgovarajući na jedno od pitanja “Informacije CG”…

Čitajući “Odoh ja, pa se vidimo”, čitaoci će spoznati važnost nekih svakodnevnih događaja, situacija i fenomena, na raznim nivoima, ali će naučiti i da ih čitaju. Sve to, kroz upoznavanje sa neodoljivim likovima famoznog teksta, iliti nebuloze, kako kaže Đurović, a likovi su: Crna, Zalutala i Rad, Red, Diciplina ovca… Praktično je zagarantovan kvalitetan razgovor, dobra zabava, interesantno štivo, ali i potvrda sumorne stvarnosti te uvid u sve ono što i sami jesmo, ali je nekada potrebna potvrda – ili namjerno, negacija.

“Pozdravi su važni, kao i nedostatak istih. Crna Gora je važna, spoznaja je važna, svijest je važna, introspekcija je važna, melanholija je važna i potraga za samim sobom i identitetom je takođe važna”, poručuje Đurović, a dalje – otkrijte u samom romanu, uz sve likove i njihove posve realne odnose.

Ovo je roman koji prati jednog mladog pisca, evo da ne zvučim politički nekorektno – spisateljicu – koja se suočava sa realizacijom predstave po njenom tekstu. To je roman o onome o čemu se u regionu, što u tim opuštenim komunikacijama, što u raznim ostalim, govori sa određenom vrstom tragizma – sumnji – ali na ironičan, autoironičan, deadpan i duhovit način. Sumnji i mladosti i sumnji unutar mladosti…

Sara Đurović je rođena 1995. godine u Podgorici, odrastala u Nikšiću, završila Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nagrade “Josip Kulundžić” tog fakulteta i Talents Sarajevo alumni za 2022. godinu. Autorka je drama “Isti”, po kojoj je nastala nagrađivana predstava izvođena u Crnogorskog narodnom pozorištu, “Aura”, radio drame “Godina tigra” koja je objavljena u web-časopisu Eckermann. Tekst “Majmun u raju” objavljen je u časopisu za književnost, kulturu i društvena pitanja “Ars”. Scenaristkinja je više nagrađivanih kratkih igranih filmova prikazanih na festivalima, kao i dugometražnog igranog filma u nastajanju “Plod”, podržanog od Filmskog centra Crne Gore i Filmskog centra Srbije. Ovo je njen prvi roman, objavljen u izdanju “Nove knjige”.

Nedavno je objavljen Vaš prvi roman “Odoh ja, pa se vidimo”. Kako biste ga kao autorka predstavili, šta nam on donosi, kada je i kako nastajao, te je li bilo nekih posebnih uticaja i motiva prilikom stvaranja?

Cio život me oblikuju različiti uticaji, što fizički, što oni tekstualni, muzički i filmski. tzv. reference. Protagonistkinja, kao i ostali likovi u romanu, takođe su opterećeni uticajima, pominju se razne reference tokom romana kao komentar na datu situaciju, okolnost ili stanje, tako da logično – ideja je bila da se oslobodim referenci pri ideji za roman i procesu samog pisanja. Da bih vam bolje približila, daću vam primjer romana koji sam u prevozu od stana do tadašnjeg posla čitala, dok sam paralelno pisala roman “Krug se zatvara” Knuta Hamsuna. Proces je izgledao tako što sam pisala, kao i uvijek, i tako što mi je motivacija bila da se prvi put u tom procesu zabavim. Pisala sam poglavlje dnevno, periodično i završila prvu verziju romana nakon par mjeseci. Slušala sam muziku dok sam pisala, uglavnom onu koja se pominje u romanu i po kojoj su naslovljena poglavlja, sledećih muzičara: Patti Smith, Younger Brother, God is an astronaut, Low, Pink Floyd, moguće da sam nekoga izostavila. Ideja urednice je bila da se poglavlja naslove po muzici koja aludira na dato poglavlje. U prvoj verziji poglavlja su bila scenaristički naslovljena: 1, 2, 3 itd, jer sam suštinski, pičila u pisanju.

Mene je posebno zainteresovao sami naslov “Odoh ja, pa se vidimo”. Zvuči poznato, više puta izgovoreno, ležerno, pomalo emotivno. Iako na početku knjige, praktično se već pozdravljamo… U šta nas naslov uvodi i šta znači u ovom kontekstu?

Upravo to što ste rekli. Naslovila sam roman na kraju prve verzije i promišljala sam dosta o naslovu, da bi na kraju odabrani on došao intuitivno. Poslala sam ga kolegama kojima sam u tom trenutku vjerovala I oni su me nagrdili I imali razne teorije. Hvala im na tome pošto ga drugačije ne bi selektovala. Ipak, ja sam ostajala principijelno pri tom naslovu i zadovoljna sam njime. Pisanje podrazumijeva smišljanje naslova, a scenaristika smišljanje loglinea, tako da iako je suštinski izroditi misao i otvoriti usta da se ona izgovori teška rabota, naslov je dosta ležerno došao, kad se sve uzme u obzir. Pozdravi su važni.

Protagonistkinja nas sprovodi kroz sve ono što živi u svojoj svakodnevici. Otkriva svoje dane, misli, sukobe i suočavanja… Otvara se komunikacija i sa čitaocima. Koliko je ovo jedna univerzalna, a koliko lična priča?

“Odoh ja pa se vidimo” je roman koji prati jednog mladog pisca,evo da ne zvučim politički nekorektno – spisateljicu – koja se suočava sa realizacijom predstave po njenom tekstu. To je roman o onome o čemu se u regionu, što u tim opuštenim komunikacijama, što u raznim ostalim, govori sa određenom vrstom tragizma – sumnji – ali na ironičan, autoironičan, deadpan i duhovit način. Sumnji i mladosti i sumnji unutar mladosti. Lično, u postupku uvijek bježim od univerzalnosti, ali ipak bih rekla da, uz određenu vrstu unutrašnje sumnje, on jeste univerzalan. Priča je generacijska, toliko debilizama može samo od milenijalsa da se doživi i da milenijals priredi.

Jedna od centralnih linija romana je proces rada sa rediteljem na predstavi za koju je tekst napisala protagonistkinja. Njeni likovi Crna, Zalutala i Red Rad Disciplina ovce, na početku djeluju smiješno i zanimljivo, a onda i prilično simbolično. Da li one oslikavaju nas kao ličnosti, podjele u kojima živimo i koliko služe kao metafora društvu?

Ideja je bila ova: ona je napisala nebulozu, i jako je ponosna što je napisala nebulozu. Niko od njenih bliskih ljudi nema srca da joj kaže da je napisala nebulozu i kad se suoči sa likom Reditelja, on tu nebulozu dešifruje. Ona tu nebulozu i sama objasni. Ali važno je da je napisala nebulozu i da se niz ljudi, na čelu sa rediteljem, okupilo da tu nebulozu napravi. I to je ono što je smiješno i zanimljivo. Nebuloze su takođe, kao i pozdravi, važne.

Da li humor u romanu više služi kao zaštita, distanca ili način da se neke stvari lakše izgovore?

On je distanca, ali takođe i postupak koji stvara “vožnju”.

Često se, upravo kroz humor provlače i teme otuđenosti i nesnalaženja u odnosima, od porodičnih do partnerskih, pa onda i onih poslovnih. Može li se reći da je roman jedna generacijska priča u kojoj će se mnogi prepoznati? Koliko je on sam po sebi produkt individualnog i unutrašnjeg, a koliko društva i okolnosti?

U suštini, može. Centralno u svakom odnosu jeste upravo otuđenje. Moja generacija, naša generacija, odrasla je u otuđenju i takav je savremeni trenutak. Roman je, s druge strane, više produkt individualnog i unutrašnjeg, i zagovara individualizam, a što se tiče društva i okolnosti, društvo je u romanu predstavljeno kao malograđansko, palanačko, kolektivističko, dramatično, ali jedno od pitanja iza toga jeste: Crna Gora je važna i zašto mi nismo bolji od ovoga našeg bihevioristički idiotskog ispada, kad smo kvalitetni? I to je ono što je smiješno.

Učitava se tu i priča o odlascima i vraćanjima… Bilo u romanu ili u društvu, jesu li odlasci i vraćanja nedostatak uporišta ili sloboda, odnosno put ka spoznaji i potrazi za samim sobom?

Oni su i jedno i drugo. Pozdravi su važni, kao i nedostatak istih. Crna Gora je važna, spoznaja je važna, svijest je važna, introspekcija je važna, melanholija je važna i potraga za samim sobom i identitetom je, takođe, važna. Nekada, kada čovjek nema uporište, nema kud nego da bude slobodan i to je ono što je zapravo, kad se ne gleda sa dozom regionalnog tragizma i bespotrebnog patetisanja, predivno. Dok ne izgubite telefon.

Pišete iz lične perspektive, bez patetike, satirično, povremeno autoironično, ali duhovito i promišljeno, koncizno i lišeno viškova… Koliko je bilo izazovno to pisanje u prvom licu, tehnički, stilski, misaono? Da li Vam je i koliko dramaturško i scenarističko iskustvo pomoglo u strukturi romana i vođenju narativa?

Hvala vam, mogu samo da se postidim. Uvijek sam less is more (manje je više, prim.nov) i vodim dosta računa o stilu, pa i u scenarijima koje mnogi nazivaju predloškom. Scenaristika vas nauči sledećim stvarima – preciznosti, ritmu, montaži i strukturi. Koristilo mi je dosta pri pisanju romana, a urednica je insistirala da se te četiri stvari dodatno pojačaju. Urednici su, koliko god ja razmaženo kukala što ću imati urednika, pobogu, isto važni. Najizazovnije je bilo napisati kraj, posljednje poglavlje. Pisanje u prvom licu nije bilo izazovno – u ovoj fazi ga smatram hrabrijim i jednostavnijim od pisanja u trećem licu.

Da li je i koliko spomenuta autoironija bila način da zadržite distancu od sopstvenih iskustava, ako ste to uopšte radili? I je li autofikcija omogućila veću autorsku slobodu?

Za autoironiju nemam pojma. Mislim da svaki čovjek, a to je nešto što mnogi na ovim našim prostorima ne kapiraju, da bi bio ironičan, treba da bude i autoironičan. Ili obrnuto. Omogućila mi je veću autorsku slobodu, a suštinski nisam imala pojma da sam napisala autofikciju dok nisam napisala roman.

Kada se mogu očekivati promocije i da li već radite na nečemu novom?

U dogovoru sam sa izdavačem Kosmosom/Novom Knjigom, računam uskoro. Trenutno promišljam jednu novu ideju za roman. Ta ideja ima vrlo jasnu i konkretnu referencu i to će biti jedna standardna mrklica.

S obzirom na to da je ovo Vaš prvi roman, kako ga doživljavate i šta Vam je bilo najteže u procesu pisanja, početak, sredina ili konačni zaključak i puštanje teksta?

Najteže je bilo napisati kraj i konačni zaključak, ovo ostalo je lagano išlo, jer mi je prvi put bilo zabavno i nisam pisala svoje i tuđe standardne mrklice. Ali, i mrklice su važne, baš kao i zabava. Doživljavam da sam se zabavila i završila ga. Samo puštanje u etar je došlo oslobađajuće jer je od završetka prve verzije do puštanja u etar prošlo četri godine. Lopta je okrugla, sve se može desiti.

Kakav je položaj mladih autora u književnosti, a onda i mladih dramaturga, pisaca i scenarista u struci?

Ono što ljudi zaboravljaju kada govore o piscima i scenaristima i dramskim piscima, jeste da je to djelo – neko napisao. Pisac nije medo koji pleše, pisac je to djelo napisao. I voljela bi da se to promijeni. I drago mi je da moje kolege i ja radimo na tome kroz različite postupke.