Ko se kocka sa budućnošću Crne Gore? Ko su politikanti, a ko državnici?

DPS, Evropski savez, URA i nezavisni poslanici u Skupštini CG su pred istorijskom dilemom: da li će biti politikanti koji misle na izbore i lične interese ili će pokazati da njihovo zaklinjanje u evropske vrijednosti nije samo politička kalkulacija, već izraz lične i partijske odlučnosti da održe obećanje građanima CG da će ih uvesti u EU

Američki teolog i propovednik Džejms Friman Klark je pre 150 godina dao najbolju definiciju razlike između političara i državnika: “Političar gleda na sledeće izbore; državnik na sledeće generacije. Političar misli na uspeh svoje partije, državnik na uspeh svoje zemlje”. U dramatičnim posleratnim godinama, italijanski premijer Alčide de Gasperi skinuo je prašinu sa Klarkove opaske i učinio je široko poznatom jer je njome objašnjavao teške odluke koje je morao da preduzme.

Koliko ima državnika, a koliko političara ili politikanata na crnogorskoj društvenoj sceni, u skupštinskim klupama i u Vladi Crne Gore, videćemo u sledećim danima i nedeljama, i to na dva ključna polja u procesu evropskih integracija: unutrašnjem, kroz usvajanje neophodnih ustavnih promena u Skupštini Crne Gore, i spoljnom, kroz postizanje dogovora sa Hrvatskom oko bilateralnih spornih pitanja.

U javnosti se prethodnih meseci mnogo više pisalo i pričalo o problemu sa Zagrebom u svetlu približavanja Podgorice članstvu u EU nego o unutrašnjem, to jest o neophodnosti kreiranja dvotrećinske većine u Skupštini Crne Gore za usvajanje ustavnih promena koje su “conditio sine qua non” za završetak pregovora sa EU.

Dobar deo društva i javnosti potcenio je “ustavnu prepreku”. Neki zbog površnosti, neki zbog naivnosti, neki iz uverenja da u Skupštini Crne Gore sede ljudi koji misle na budućnost svoje zemlje i koji daju prednost interesima građana Crne Gore i države nad ličnim i partijskim. Lakoverno se mislilo da u Skupštini ima dovoljno “državnika” po Klarkovoj definiciji.

Koliko je paradoksalno, toliko je tipično za ovo naše podneblje da su jedini koji su na vreme upozoravali na važnost unutrašnjeg konsenzusa ili barem ozbiljne kvalifikovane većine za ispunjavanje uslova iz evropske agende bili čelnici i funkcioneri institucija EU. Ujedno, oni su jedini radili ozbiljno na pronalaženju minimalnog zajedničkog imenitelja između vlasti i opozicije za ustavne promene. Nekada se činilo, a čini se i danas, da je njima više stalo da Crna Gora uđe u EU nego članovima, poslanicima i liderima koji su samo retorički proevropski nastrojeni, a neki se kriju čak i iza evropskog imena političkog subjekta.

U Briselu provejava doza zabrinutosti jer i pored jasnih i konkretnih upozorenja iz EU da bi izostanak ustavnih promena do kraja leta proizveo ozbiljna kašnjenja, a da bi “obaranje” predloga ustavnih promena već na prvom glasanju u Skupštini dovelo u pitanje članstvo Crne Gore u EU na kratak i srednji rok, politički lideri opozicije nastavljaju da ignorišu upozorenja.

Dan D za evropske integracije Crne Gore, a pogotovo za ambiciozni cilj da Podgorica uđe u EU do kraja 2028. ili u prvoj polovini 2029. godine, biće svako glasanje o ustavnim promenama, a pogotovo prvo, načelno, jer ako ono ne prođe, po predviđenoj proceduri, može ponovo da se glasa tek za godinu dana.

To praktično znači da bi Crna Gora propustila voz da uđe u EU do kraja ove decenije i ušla bi na izuzetno klizav teren jer u državama članicama EU imamo seriju nacionalnih izbora čiji rezultati mogu negativno da utiču na politiku proširenja EU, počev od Francuske 2027. godine do Nemačke 2029. godine.

Predstavnici Evropske komisije direktno su stavili do znanja svim liderima parlamentarnih političkih stranaka i nezavisnim poslanicima u Skupštini da su ustavne promene, izbor sudija Ustavnog suda i druge odluke iz evropske agende za koje je neophodna kvalifikovana dvotrećinska ili tropetinska većina hamletovski izbor: biti ili ne biti. Samo sa usvojenim paketom ustavnih promena i izborom sudija Ustavnog suda predstavnici Evropske komisije imaće regularne karte u rukama da kreiraju konsenzus unutar EU o zatvaranju preostalih poglavlja u pregovorima sa Crnom Gorom.

“Crna Gora se nalazi na ivici da od gotovog napravi veresiju. Ne postoji mogućnost da u EU imamo konsenzus oko zatvaranja ključnih poglavlja, bez obzira na političku volju pojedinih važnih lidera, ako u Podgorici imamo nefunkcionalni Ustavni sud”, rekao je “Vijestima” evropski izvor upućen u crnogorski pregovarački proces. Kako se Crna Gora približava izlasku iz krivine za završni finiš trke za članstvo u EU, registruje se sve više podmetanja klipova u točkove, neodržavanja datih reči i nepoštovanja predviđenih rokova.

Prilika koja se pruža Crnoj Gori više je jedinstvena nego što je retka. Ovo je klasičan momentum koji treba iskoristiti. U opozicionim partijama, pre svega u DPS-u i Evropskom savezu, veoma greše kada računaju da će vrata EU ostati otvorena za Crnu Goru ako propusti ovu priliku, to jest da Podgorica može da dozvoli sebi luksuz da proćerda godinu ili godinu i po dana i sačeka da DPS i Evropski savez dođu na vlast.

Za Crnu Goru je veoma važno da bude u paketu sa Islandom za ratifikaciju Pristupnog ugovora sa EU, a to neće biti moguće ako u Skupštini Crne Gore ne obave posao koji se od njih očekuje. Za Podgoricu je veoma važno da referendum na Islandu o nastavku pregovora o članstvu u EU prođe uspešno jer bi se onda otvorila vrata za paket Podgorica-Rejkjavik. Proces ratifikacije Pristupnog ugovora Crne Gore išao bi mnogo brže ako bi bio u paketu sa islandskim. To je još jedan motiv zašto crnogorski politički lideri nemaju vremena za gubljenje.

Demokratska partija socijalista, Evropski savez, URA i nezavisni poslanici u Skupštini Crne Gore – na poslanike Demokratske narodne partije niko ne računa jer je njihov lider Milan Knežević pokazao da su mu važniji interesi režima Aleksandra Vučića nego građana Crne Gore – nalaze se pred istorijskom dilemom: da li će biti politikanti koji misle na sledeće izbore i lične interese ili će pokazati da njihovo zaklinjanje u EU i evropske vrednosti nije bilo samo politička kalkulacija, već izraz lične i partijske odlučnosti da održe obećanje građanima Crne Gore da će ih uvesti u EU.

Drugim rečima, pred DPS-om, Evropskim savezom i Urom je izbor da li će biti na pobedničkoj strani koja će celu Crnu Goru usidriti u EU ili će izabrati da budu saučesnici gubitničke grupe čiji je ideolog predsednik Srbije, i potajno premijer Albanije Edi Rama, koji bi najradije ostali na vratima EU, uz beneficiju eventualnog pristupa Jedinstvenom tržištu i ulaska u neku vrstu “light” verzije Šengenskog sporazuma.

Komesarka za proširenje Marta Kos bila je vrlo jasna kada je rekla da oni koji su počeli proces integracija ne treba da budu isključeni, ali i da ne treba sami sebe da isključe. Neizglasavanjem ustavnih promena poslanici DPS-a i Evropskog saveza ne bi samo sebe isključili, već bi sprečili Crnu Goru da stigne do brzog članstva u EU.

Svaka opozicija ima interes da vladajuća većina doživi poraz ili debakl, ali u utakmici oko ustavnih promena ne igra se jedni protiv drugih, već zajedno za Crnu Goru. Neuspeh vladajuće većine da obezbedi glasove za ustavne promene bio bi svakako poraz za Spajićevu, Bečićevu i Mandićevu koaliciju, ali bi bio debakl za celu Crnu Goru.

Razumljiva je računica opozicionih partija da bi uspešno zatvaranje pregovora pre parlamentarnih izbora dalo velike šanse PES-u, Demokratama i NSD-u da zadrže vlast, ali bi u vrhu DPS-a morali da imaju u vidu da postoji mogućnost da oni budu okrivljeni za propuštenu šansu da Crna Gora uđe u EU 2028. godine, i onda ne bi bili opozicija još četiri godine u članici EU, već u zemlji koja se nalazi u limbu između brdovitog Balkana i Evrope. Sadašnji lideri DPS-a, ali i drugih opozicionih partija, imaju priliku da pokažu da su državnici i da sa tim oreolom pokušaju da dođu na vlast u zemlji članici EU, jer oni će imati drugu šansu, što nije sigurno za Crnu Goru. Dakle, “carpe diem”!