Kako će ljudi izgledati u budućnosti

Kako se civilizacija razvijala, mnogi od pritisaka prirodne selekcije koji su nekada oblikovali našu vrstu – bolesti, suša i surovi vremenski uslovi – smanjeni su modernim ljekovima, sanitacijom i pouzdanim pristupom hrani

Da li ljudi i dalje evoluiraju? Da li bi buduće verzije nas mogle biti sitnije građe ili viši, da imaju drugačije crte lica ili čak budu genetski modifikovani prema detaljnim zahtevima?

Kako se civilizacija razvijala, mnogi od pritisaka prirodne selekcije koji su nekada oblikovali našu vrstu – bolesti, suša i surovi vremenski uslovi – smanjeni su modernim lekovima, sanitacijom i pouzdanim pristupom hrani.

Ali doktor Džejson Hodžson, antropolog i evolutivni genetičar sa Univerziteta Anglija Raskin u Velikoj Britaniji, kaže da se evolucija „nedvosmisleno“ nastavlja i danas.

To možemo da tvrdimo zato što određeni geni postaju češći u nekim zajednicama.

Ali to se dešava kroz mnoge generacije, tako da „niko neće doživeti da vidi evolutivne promene za života“.

Brajana Pobiner, paleoantropološkinja u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju Smitsonijan u SAD, kaže da je ishrana odigrala krupnu ulogu u našoj skorašnjoj evoluciji.

„Oko trećine ljudi na planeti danas može da svari mleko kao odrasle osobe“, kaže ona, dok pre 5.000 do 10.000 godina to skoro niko nije mogao.

Do toga je došlo kad su ljudi počeli da odgajaju životinje koje daju mleko i, tokom perioda gladi, oni koji su mogli da svare mleko – puno masti i proteina – bili su skloniji da prežive i proslede dalje te gene, koji su se „raširili veoma brzo“, objašnjava Pobiner.

Drugi faktori životne sredine uticali su na ljudsku evoluciju još i dalje u prošlosti.

Kad je naša vrsta hiljadama godina migrirala u različite delove sveta iz Afrike, nailazila je na raznovrsne druge klime i razvila nove fizičke adaptacije.

Na primer, svetlija koža se razvila tamo gde je bilo manje UV zračenja, da bi pomogla u sintetisanju vitamina D.

Lokalne varijacije su se razvile „od toga što su se ljudi udaljavali jedni od drugih“, objašnjava Hodžson.

„Sada smo se svi spojili nazad na različite načine – kroz migracije, kroz globalizaciju, i tako dalje.“

Ova globalizacija znači da je moguće da ćemo doživeti opadanje bioloških varijacija.

Hodžson je istražio nešto zvano neslučajno ukrštanje, što opisuje kao „kad organizmi preferencijalno biraju parove sličnije sebi samima“.

Hodžson kaže da neslučajno ukrštanje može da „pojača“ bilo koju prirodnu selekciju koja se već dešava, pomogavši da neke osobine u populaciji postanu izraženije.

Istraživači su primetili da „što ste viši, veća je verovatnoća da će i vaša supružnica to biti“, na primer.

„Visina i težina, crte lica i razne druge stvari pokazali su se neslučajnim kod nekih, ali ne i kod nekih drugih“, kaže on, što „na kraju utiče na učestalost gena“.

Nešto od ovoga zavisi od društvenih i kulturoloških razloga – ljudi se venčavaju u okviru vlastite etničke grupe, na primer.

I ovi faktori mogu da se menjaju u nekim populacijama.

„Postoji gomila i gomila stvari koje sve vreme utiču na ljudsku evoluciju“, kaže Hodžson.

Ali neki izbori koje pravimo ne utiču na evoluciju.

Na primer, „ako odete u teretanu i vežbate i nabijete velike mišiće, to ne znači nužno da ćete proslediti dalje gene za velike mišiće vašim potomcima“, kaže Pobiner.

Od ortodoncije do kozmetičkih zahvata, mnoge osobine mogu sada da se promene za jedan životni vek – oblikovane društvenim preferencijama umesto prirodnom selekcijom.

Globalno gledano, 2024. godine je izvedeno blizu 38 miliona hirurških i nehirurških estetskih zahvata, prema Međunarodnom društvu estetskih zahvata plastične hirurgije (ISAPS).

Ova narastajuća sposobnost da promenimo naš izgled znači da „ne morate nužno da izgledate onako kao što vaši geni kažu da treba da izgledate“, kaže Tomas Mejlund, bivši docent bioinformatike na Univerzitetu Arhus u Danskoj.

A u budućnosti možda na našem izgledu nećemo moći da radimo samo površinska doterivanja.

Naučnici koriste tehniku zvanu Crispr da preuređuju ljudske gene.

To praktično funkcioniše kao navođeni par molekularnih makaza: jedan deo pronalazi ciljani DNK a drugi ga preuređuje.

Tehnologija napreduje i počela je da se koristi za lečenje ograničenog broja genetskih stanja, kao što su neki poremećaji krvi.

Ako bude dovoljno napredovala i postala široko dostupna, jednog dana bi moglo biti moguće, u teoriji, promeniti još više ljudskih osobina na genetskom nivou – ne postepeno tokom mnogo generacija, već namerno, u jednom koraku.

I ako uradimo to u ćelijama zametne linije – onima koje postanu spermatozoid ili jajna ćelija – bilo kakva preuređivanja bi čak mogle da naslede buduće generacije.

Ali daleko smo od mogućnosti da radimo to bezbedno sa zagarantovanim rezultatima, a tehnika postavlja etička pitanja o „dizajnerskim bebama“ i stigmatizaciji, između drugih briga.

„Postoji univerzalni konsenzus danas da to nije nešto što smemo da radimo na ljudima, bilo bi to potpuno neetički“, kaže Hodžson.

Ali on spekuliše da bi to moglo da se promeni u budućnosti.

„Za 5.000 godina… verovatno će se to promeniti, pretpostavljam – doći će vreme kad ćete od od neetičkog rada na preuređivanju genoma doći do tačke gde će postati neetički to ne raditi, zato što ćemo moći da eliminišemo stvari kao što su nasledne bolesti“, kaže on.

Ako tehnologija bude postala naširoko dostupna, mogla bi čak da pruži roditeljima opciju da biraju kako će njihova deca izgledati preuređivanjem gena kako bi odabrali željene osobine.

„Mislim da će budućnost ljudske evolucije, u najširem smislu, zaista da se promeni tako da postane nešto što je u ljudskim rukama, ali mi nismo još ni blizu te tačke“, kaže on.

Uz toliko toga što nam ostaje da razumemo u vezi sa tehnologijom, „nadam se da neću doživeti ništa od toga za mog životnog veka“, dodaje on.

Mejlund kaže da je nemoguće predvideti kako će ljudi izgledati u budućnosti bez znanja o tome kako će se naše okruženje promeniti.

Ako govorimo o zaista dalekoj budućnosti, možda bismo mogli postati čak i potpuno nova vrsta.

Pre milion godina, planetom je harala ljudska vrsta kao što je Homoerektus.

Naša vrsta, Homosapijens, nije se pojavila sve do pre oko 300.000 godina.

„Sačekajte milion godina i naši potomci će biti jednako različiti od nas kao što se Homoerektus razlikuje od nas“, kaže Mejlund.

Čak i tada, upozorava on, razlika između vrsta mogla biti biti manje očigledna nego što mislimo.

„Nisam siguran da bismo prepoznali da je neko drastično različit od nas da je on Homo erektus“, kaže on.

Čak je moguće da bi naša vrsta mogla da se razdvoji na dve, na primer, ako bi neki od nas naselili novo okruženje kao što je svemir.

„Ako živite na Mesecu, tamo je niska gravitacija. I na Marsu je niska gravitacija.

„Morate tome da se prilagodite“, kaže Mejlund.

Da biste zaista videli razvoj nove vrste, ove populacije bi morale da budu potpuno izolovane od onih na Zemlji tokom brojnih generacija.

Ali šta ako uopšte ne budemo prepustili evoluciji šansi?

Uz potencijal da promenimo naše gene uz pomoć tehnologije, Mejund misli da je „pravo pitanje: 'Šta ćemo odabrati?' a ne: 'Šta će nam biologija uraditi?'“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk