Zašto Hrvatska pravi analogiju između Crne Gore i Srbije

Osim graničnog spora, postoji još jedna potencijalno opasna analogija, koju Zagreb pravi između Podgorice i Beograda, po evropske ambicije Crne Gore – slučaj logora Morinj

Prioritet vlade u Podgorici u rešavanju bilateralnog spora sa Zagrebom za deblokadu poglavlja 31 u pregovorima sa Evropskom unijom trebalo bi da bude demontiranje analogije koju u Hrvatskoj prave između Crne Gore i Srbije. Dobar deo poteza koje povlači hrvatska strana prema crnogorskoj uslovljen je ili je pod uticajem stava Zagreba prema Beogradu. Ako Vladi Milojka Spajića pođe za rukom da realizuje pomenuti cilj, Podgorica neće samo olakšati put ka zatvaranju 31. poglavlja već i proces ratifikacije. Ne zaboravimo da su u Hrvatskoj na programu parlamentarni izbori u prvoj polovini 2028. godine, što će reći u periodu kada bi Zagreb trebalo da ratifikuje Pristupni ugovor Crne Gore sa EU. Treba izbeći da ratifikacija bude predmet rasprave i sukoba u izbornoj kampanji”, preneo je “Vijestima” izvor upućen u crnogorski dosije u EU.

Prema rečima našeg sagovornika, zatezanje Hrvatske oko pitanja granične linije sa Crnom Gorom je propedeutičko jer u Zagrebu žele da kreiraju poziciju doslednosti i koherentnosti kada pitanje granica sa Srbijom dođe na sto. Računa se da će ipak u jednom momentu doći do promene vlasti u Beogradu i posledično politike prema EU integracijama. U tom kontekstu bi bilo apsolutno kontraproduktivno da se potegne pitanje teritorijalnog kopnenog razgraničenja sa Hrvatskom, odnosno da budemo konkretni: pitanje Prevlake.

“Ukoliko je predsedniku Jakovu Milatoviću zaista stalo da Crna Gora uđe u EU do kraja 2028. godine ili početkom 2029, onda apsolutno ne treba potezati pitanje kopnene granice sa Hrvatskom. Ako bi se ono stavilo na sto, otvorila bi se Pandorina kutija i čitav proces bi se nasukao jer je upravo to jedan od argumenata na kojem Hrvati prave analogiju između Crne Gore i Srbije i samim tim ne bi mogli da budu konstruktivni, a kamoli popustljivi prema Podgorici”, rekao nam je naš kontakt u institucijama EU.

Kada je u pitanju granica na moru, naši izvori u EU smatraju da se tu Crna Gora nalazi u veoma dobroj poziciji jer su odredbe UNCLOS-a (Konvencija iz Montego Beja) apsolutno na strani Podgorice. Podsetimo, konvencija garantuje do 12 milja teritorijalnog mora pod suverenitetom obalske države, što je dovoljno da se obezbedi izlaz na otvoreno more iz Boke kotorske.

Između hrvatsko-crnogorskog i hrvatsko-slovenačkog spora oko granice nema mnogo sličnosti, između ostalog i zato što su norme UNCLOS-a sasvim dovoljne, precizne i jasne da reše pitanje između Podgorice i Zagreba, dok je Sloveniji trebalo kreativno rešenje da dobije izlaz na otvoreno more budući da odredbe UNCLOS-a nisu išle u prilog Ljubljani.

Osim graničnog spora, postoji još jedna potencijalno opasna analogija – koju Zagreb pravi između Podgorice i Beograda – po evropske ambicije Crne Gore: slučaj logora Morinj. Rečnik na kojem Zagreb insistira u preambuli sporazuma o rešavanju spornih pitanja istovetan je sa onim koji se upotrebljava za logore u Srbiji na početku devedesetih godina prošlog veka i stavlja u isti koš logor u Morinju sa onima u Srbiji.

Crnogorska strana priznaje odgovornost za zločine nad zarobljenim vojnicima i civilima, o čemu svedoče i presude redovnih sudova odgovornim licima za premlaćivanja i zlostavljanja, ali se ne slaže sa predloženim kvalifikacijama sa hrvatske strane.

Ovde treba naglasiti da je tvrd stav Zagreba proizvod združenog pritiska tvrdog desničarskog krila HDZ-a i udruženja ratnih veterana čiji cilj nije samo da se osude i žigošu zločini već i da se nametne njihovo viđenje istorije.

Po rečima naših sagovornika u evropskim institucijama, Crna Gora je imala veoma ispravan i korektan stav priznajući ratne zločine uz preciziranje da logor u Morinju nije bio koncentracioni logor gde su ljudi sistematski i masovno ubijani, kao što bi se moglo pomisliti interpretirajući rečnik koji želi da nametne hrvatska strana. Na tom slučaju se još više uočava analogija koju Zagreb pravi između Crne Gore i Srbije, odnosno priprema terena za buduće teške pregovore sa Beogradom.

“Hrvati su oštri prema Crnoj Gori da bi sutra mogli da budu još oštriji prema Srbiji. Zato bi bilo dobro raskinuti tu analogiju”, zaključio je naš izvor. Dodatni problem je što u Crnoj Gori, pa i u samoj vladi, postoje krugovi koji podržavaju ili odobravaju tu vrstu analogije s ciljem da pogode koalicione partnere, ne shvatajući da tako prave medveđu uslugu celoj Crnoj Gori.

Zvaničnoj Podgorici ne ide u prilog ni beskompromisni sukob između predsednika Hrvatske Zorana Milanovića i premijera Andreja Plenkovića. To je još jedan okvir u kome Crna Gora mora da izbegne da postane moneta za potkusurivanje u obračunu dvojice hrvatskih lidera kao i suprotstavljenih strana u sledećem izbornom ciklusu.

CRNA GORA UZ POMOĆ SAVJETA I KOMISIJE DRŽI RITAM ZA ‘28.

Uspešno izbegnuta zamka da Crna Gora samu sebe zakoči neusvajanjem ustavnih promena dala je novi zamajac ambicioznom planu da se sva poglavlja u pregovorima sa EU završe do kraja ove godine.

Zatvaranje dva poglavlja 14. jula, konkurencija (8. poglavlje) i carinska unija (29. poglavlje), veoma je dobra vest jer to znači da je dinamika i ritam zatvaranja poglavlja zadržan, to jest da ni Crna Gora, ni Evropski savet, a ni Evropska komisija ne usporavaju tempo i ne gube fokus sa glavnog cilja.

Veoma je važno kompletirati do kraja ustavne promene, to jest ispoštovati rok da se one izglasaju do prve nedelje septembra, jer u EU pripremaju neku vrstu “praska” kada je u pitanju proširenje u septembru i oktobru.

Naime, krajem avgusta na Islandu se održava referendum o nastavku pregovora Rejkjavika sa EU, takođe se sprema velika rasprava o proširenju čiji je pokretač Nemačka, a u fokusu će biti Ukrajina. U takvoj konstelaciji očekuje se da pregovori sa Islandom budu stavljeni na superbrzi kolosek, postavljeni temelji za status sui generis Ukrajine i rapidno ubrzano zatvaranje poglavlja sa Crnom Gorom.

Ne treba biti previše sitničav u slučaju da Podgorica ne zatvori sva poglavlja u decembru, ništa dramatično se neće promeniti za ostvarenje konačnog cilja i ako se taj posao obavi u prva tri meseca 2027. Ponavljanje cilja da se pregovori zaključe do kraja 2026. godine ima motivacionu funkciju, kako za Podgoricu tako i za EU, drugim rečima ne radi se o životno presudnom roku. Isto važi i za formalni ulazak Crne Gore: zvuči lepše do kraja 2028, ali suštinski nema razlike i ako to bude u prvoj polovini 2029. godine.

I na kraju, ne možemo da znamo ko će biti ministar spoljnih poslova u sledećoj vladi Crne Gore, nakon izbora 2027. godine, ali će svakako morati da bude osoba koja govori strane jezike, ima dobre kontakte u EU i energiju, volju i znanje da radi 18 sati dnevno i koordinira rad tima čiji će jedini zadatak biti da radi na što bržem procesu ratifikacije Pristupnog ugovora Crne Gore sa EU.