Šta je ADHD i zašto se sve češće dijagnostikuje ženama

„Često sam kasnila, propuštala zakazane sastanke, miješala dane, ili gubila stvari poput novčanika ili ključeva", kaže ona.

Merve Kara Kaska i Anja Dorodejko, BBC svetski servis

„Bila sam dobra u školi, ali sam uvek osećala da sam drugačija od mojih vršnjaka.

„Mučila sam se da se usredsredim na lekcije i bilo mi je teško čak i da razumem pitanja na kontrolnim zadacima", kaže Ajše, 38-godišnja profesorska iz Turske.

Njoj je tek u kasnijem dobu dijagnostikovan poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).

Ona je jedna od žena širom sveta koje ovu dijagnozu dobijaju tek u odraslom dobu.

Ajše je bila na doktorskim studijama urbane geografije u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) kada je zbog neprestanog učenja osećala „iscrpljenost, nesposobna da se usredsredi i emocionalnu istrošenost".

„Često sam kasnila, propuštala zakazane sastanke, mešala dane, ili gubila stvari poput novčanika ili ključeva", kaže ona.

Sindrom izgaranja ju je na kraju koštao teško stečene državne stipendije koja joj je omogućila studiranje u UK-u, pa je morala da se vrati u Tursku sa ogromnim dugom.

Međutim, kada joj je postavljena dijagnoza ADHD-a bilo joj je to veliko olakšanje.

„Prvi put u životu sam se osetila kao odrasla osoba koja ima neku kontrolu nad sopstvenim mislima i osećanjima", priča Ajše o njenom iskustvu.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ili ADHD, stanje je povezano sa razvojem mozga.

Glavni simptomi su hiperaktivnost, impulsivno ponašanje i poteškoće sa pažnjom.

Još jedan znak ADHD-a je hiperfokus, odnosno intenzivna koncentracija na određeni zadatak ili temu koji toliko obuzme pažnju da se ne primećuje ništa drugo u okolini.

Procenjuje se da stotine miliona ljudi ima ADHD, a da su često nesvesni da pate od ovog poremećaja.

Jedan je od najčešćih poremećaja koji se javlja u detinjstvu širom sveta i često se povezuje s hiperaktivnim dečacima, ali broj dijagnoza raste u svim starosnim i polnim grupama.

Stručnjaci kažu da sve više odraslih ljudi otkriva da imaju ovo stanje, a posebno žene, poput Ajše, koje u detinjstvu nisu bile upućene lekarima.

Ulrih Miler Sedžvik, specijalista za ADHD u Kraljevskom koledžu psihijatara UK-a, kaže da tačna dijagnoza može značajno da promeni život ljudi.

„Viđao sam majke na sudu suočene s rizikom da im deca budu oduzeta, jer okruženje više nije bilo bezbedno za decu.

„Kada smo im dijagnostikovali i lečili ADHD, deca su ostala s njima", govori on.

Simptomi ADHD-a u odraslom dobu mogu da se razlikuju od onih koji se javljaju kod dece.

Prema podacima Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje Sjedinjenih Država (SAD), najčešći znakovi ADHD-a kod odraslih su:

Kod odraslih ljudi koji imaju ADHD ovi obrasci ponašanja su izraženi, učestali, dugotrajni i značajno ometaju svakodnevni život.

Procene pokazuju da na svaka četiri dečaka sa dijagnozom ADHD-a dolazi otprilike jedna devojčica, dok se ta razlika u odraslom dobu smanjuje, pa je odnos bliži 2:1.

Kjara Servili, predstavnica Odeljenja za zdravlje mozga pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), navodi da sve veći broj dokaza ukazuje na to da su stope dijagnoza različite „zbog načina na koji se simptomi ispoljavaju i prepoznaju kod devojčica".

Mnogi stručnjaci naglašavaju da su znakovi ADHD-a kod devojčica često mnogo suptilniji i teže uočljivi za roditelje i nastavnike nego kod dečaka.

„Klasična slika devojčice koja ima ADHD jeste sanjalica koja ne pravi velike probleme na časovima, zbog čega se često ovaj poremećaj ne uoči.

„S druge strane, dečaci koji imaju ADHD trče naokolo, ometaju nastavu, stvaraju više problema, pa ih škole ranije prepoznaju i upućuju na procenu", objašnjava doktor Miler Sedžvik.

„Smatramo da su devojčice i žene bolje u takozvanom 'maskiranju' – usvajanju naučenih obrazaca ponašanja zbog kojih se čini da nemaju nikakvih poteškoća", naglašava on.

Društveni standardi i očekivanja u vezi sa polom još jedan su značajan faktor koji doprinosi kasnoj ili propuštenoj dijagnozi kod devojčica, dodaje Kjara Servili iz SZO-a.

Ukazuje i da je potrebno više istraživanja da objasne kako genetika, hormonski činioci i pubertet utiču na ispoljavanje simptoma ADHD-a.

Više studija pokazuje da se u odraslom dobu razlika u broju dijagnoza ADHD-a između polova smanjuje.

Jedan od glavnih razloga za to je što su žene „sklonije od muškaraca da potraže pomoć u vezi sa mentalnim zdravljem", kaže Ali Kandeger, psihijatar iz Turske.

Veruje se da u toj državi broj ljudi sa ADHD-om viši od proseka u svetu.

Didem Sučuloglu Dikiči, takođe psihijatrica iz Turske, kaže da je u poslednjih nekoliko godina dijagnostikovala ADHD desetinama žena.

Njene pacijentkinje najčešće traže pomoć zbog depresije i iscrpljenosti, a da pritom nisu ni svesne da imaju ovaj poremećaj.

Među njima su žene „koje su uspešne u poslu, perfekcionistkinje i one koje vole da imaju kontrolu".

Doktor Miler Sedžvik je takođe dijagnostikovao ADHD mnogim ženama koje su potražile pomoć pošto su doživele „ono što nazivamo sindrom sagorevanja izazvan ADHD-om".

On posebno naglašava grupu žena starijih od 40 godina koje pored ADHD simptoma osećaju i tegobe perimenopauze, perioda koji prethodi menopauzi.

„Simptomi nisu samo valunzi, neki su i kognitivni i mogu dodatno da pogoršaju već postojeće probleme s pažnjom povezane sa ADHD-om", objašnjava on.

Pogledajte video: Menopauza, promena u životu svake žene

Poslednjih godina, broj dijagnoza ADHD-a raste u mnogim zemljama.

Na primer, u Engleskoj se broj pacijenata kojima su prepisani lekovi za lečenje ADHD-a gotovo se utrostručio u poslednjoj deceniji.

Statistika u SAD-u pokazuje da je 2022. godine milion dece uzrasta od tri do 17 godina u nekom trenutku života dobilo dijagnozu ADHD-a, u poređenju sa 2016.

U periodu oko pandemije kovida-19 broj prepisanih lekova za ADHD naglo je porastao širom sveta, a studija sprovedena 2023. godine pokazala je pad upotrebe tih lekova.

Usled sve veće zabrinutosti zbog prekomerne izloženosti digitalnom sadržaju dece i odraslih, često se postavlja pitanje da li postoji veza između vremena provedenog pred ekranom i ADHD-a.

„Postoje istraživanja o tome koliko vremena pred ekranom provode deca sa i bez ADHD-a, a obično se pokazuje da deca koja imaju ovaj poremećaj provode više vremena.

„Ali to je primer dileme 'šta je starije – kokoška ili jaje'", kaže doktor Miler Sedžvik.

Društvene mreže i video-igrice izazivaju nalete dopamina za kojima posebno žude ljudi koji imaju ADHD, jer dopamin pokreće mozak, objašnjava on.

Studije pokazuju da produženo vreme pred ekranom može da doprinese pojačanim simptomima kod dece koja imaju ADHD.

Da li vreme pred ekranom može da dovede do njegovog razvoja teško je proceniti, a dokaza još nema, zaključuje doktor Sedžvik.

Da bi se postavila dijagnoza ADHD-a, neophodno je detaljno ispitati obrasce života pacijenta, a lekari traže i znakove koji su bili prisutni još u detinjstvu.

Britanski lekari pre nego što prepišu lekove prvo preporučuju „razumno prilagođavanje" i „promene u okruženju".

Lekovi koji se najčešće koriste su stimulansi, amfetamini ili metilfenidati, koji smanjuju simptome ADHD-a povećavanjem količine određenih hemikalija u mozgu.

Ako se ne koriste pravilno, obe grupe lekova mogu da izazovu zavisnost.

Za pacijente koji ne podnose terapiju lekovima, doktori obično preporučuju kognitivno-bihejvioralnu terapiju koja podrazumeva dublje razumevanje simptoma i primenu strategija za bolje upravljanje njima.

Doktor Kandeger preporučuje i fizičku aktivnost i vežbe svesnog usmeravanja pažnje radi poboljša koncentracija na sadašnji trenutak.

„Ako jedemo, možda da pokušamo da istovremeno ne gledamo ni u šta drugo ili ako nešto gledamo, da se potrudimo da ne premotavamo unapred.

„Treba više vremena da provodimo jednostavno šetajući, sedeći i puštajući mislima na volju", kaže on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk