Predsjednički dnevnik sa turneje po Srbiji

Informer je jedino mjesto na ovom svijetu gdje me svi vole po vertikali

Evo već 20 dana obilazim majku Srbiju, ulazim u narod goloruk, a goloruki narod mi pruža ruke da se rukujemo. Narod ponekad ima malo čvršći stisak ruke, zato što među golorukim narodom ima puno “Kobri” u civilu, a oni bilduju, pa kad mi stegnu ruku stisnem zube. Rekao sam “Kobrama” da malo smanje doživljaj, oni jesu tu da povremeno glume narod, ali nisu tu da dobijem upalu mišića.

Redovno me prati kamera Informera. Informer je jedino mesto na ovom svetu gde me svi vole po vertikali. Kažu da je Kaligula proglasio svog konja za senatora, a ja sam uradio suprotno – jednog senatora, pardon – seratora – sam proglasio za urednika, a onda su njega proglasili za konja, i on me zbog toga mnogo voli. Čudan neki čovek.

Ne idem u WC po 14 sati jer me ovaj kamerman iz Informera prati u stopu gde god uđem. Još samo fali da krene sa mnom i u klozet, tako da ćutim i trpim. To je cena mog posla. Ako nisam 14 godina išao na letovanje, mogu i 14 sati da ne idem tamo gde i car ide peške, mada caru za vratom nije disao ovaj kamerman Informera, te je caru bilo lakše nego meni.

Osećam se kao Nil Armstrong, jer sam obišao krajeve gde predsednička noga nije kročila: Donje Brijanje, Gornje Brijanje, Svinjarevo, Pambukovicu, Krivu Feju, Smrdić, Čučuge, Trudelj, Goločelo, Vražogrnac, Drlupu, Mrtvice, Zlokućane, Konopnice, Donje Međurovo, Malo Crniće, Dupeljevo, Veliko Laole i Mozgovo.

Ići ćemo i u Studenicu, Gornju Studenu, Donju Studenu i Studenac, jer se meštani ovih sela valjda zovu Studenti, a dobro je pokazati srpskom narodu da ima studenata koji me podržavaju. Neka vidi narod da nisu svi studenti protiv mene, te da me podržavaju i Gornji Studenti i Donji Studenti.

U svakom selu pričam sa narodom u direktnom prenosu, ali ću morati da kažem ovima iz režije Informera da snimke puštaju na odloženo sa kašnjenjem od 15 minuta, jer se svaki dan pojavi neko kome nešto smeta, pa da isečemo šta se iseći može, inače će izgledati da u ovoj Srbiji ima i nezadovoljnih. Što je apsolutno nemoguće.

Prvo je bila neka žena kojoj su obećali posao ako skupi sigurne glasove, pa sam joj rekao da ubuduće pazi: prvo nek joj daju posao, a onda tek da im skuplja glasove. Bila je zahvalna na savetu i celivala me u ruku.

Onda je naišao neki koga su otpustili s posla jer nije hteo da ide na miting, njemu sam savetovao da sledeći put ode na miting, nije ništa strašno, peva Aca Lukas, ima i džaba pljeskavice, pa će sigurno zadržati posao.

– Bravo, predsedniče, kako se toga ranije nisam setio? – rekao mi je i napravio selfi.

Na kraju me spopala neka baba da nekoj njenoj rođaki nisam dao pare, iako sam joj dao pare, ali baba kaže da nisam. Baba je navalila na mene ko smrt na babu, pa sam rekao Kobrama da je neutrališu. Onda ih je baba prebila suncobranom. Kobre, naime, nisu obučavane za odbranu od suncobrana, te sam zvao načelnika Generalštaba da mi pošalje nove Kobre.

Sem ovih smarača, ostali narod je fin. Traže da im rešim obične svakodnevne probleme pa ih rešavam na licu mesta: jedan ima šljivik od 18 hektara, ali nema ko da mu skuplja šljive, pa sam mu ustupio robote Milutina i Dragutina.

– Halo, Dragutine, halo, Milutine! Je l’ znate vi da skupljate šljive? – pitao sam obojicu, a oni su mi rekli da ne znaju da skupljaju šljive, znaju samo da igraju “moravac”, pa sam zamolio brata Sija da njihovi programeri isprogramiraju Milutina i Dragutina za skupljanje šljiva.

I tako smo dobili višestruko korisne robote, znaju da istovremeno igraju kolo i skupljaju šljive.

Jedan se žalio da ga je ostavila žena, pa sam je pozvao telefonom i zamolio da mu se vrati makar na tri meseca dok prođu izbori, rekao je da će glasati za nas i 15 puta ako treba, a trebaće nam mnogo naroda koji će da glasa i po 20 puta. Onda me žena pitala kad će da budu izbori, ja sam rekao ili 18. oktobra ili 25. oktobra, pa me je ona zamolila da budu 18. oktobra, ne može, kaže, tog klipana da gleda očima duže od toga. Obećao sam joj, mada joj nisam rekao koje godine je taj 18. oktobar. Volim što umem da pričam s narodom.

Jedan se žalio da mu na automobilu curi antifriz pa mu se pregreva motor, zvao sam direktora Auto-moto saveza kome sam naredio da ga odšlepaju do automehaničara. Delovao sam autoritativno dok su mu popravljali auto.

Jedna baka je imala želju da nacrta obrve, pa sam zvao “kralja obrva” i on se nacrtao na licu mesta i nacrtao je obrve svim bakama u selu, čak i jednom dedi. I jednom poštaru.

Neki čiča ima problem sa fugovanjem pločica u kupatilu, pa sam zvao Batu Gašića da hitno doleti helikopterom u Dupeljevo i reši stvar. Bata je u Dupeljevo stigao u velikom stilu i krenuo da fuguje, dok sam ja u tom momentu zavarao trag onom kamermanu iz Informera: on je ostao da snima Batu kako čuči i fuguje u čičinom kupatilu, a ja sam se neprimetno iskrao i otišao u poljski klozet. Kad je kamerman primetio da me nema, već je bilo kasno. Moja mala pobedica.

Nabavljao sam i lekove. Ima neki tip iz Velikih Laola, Aleksa, koji je jeo spanać s ovčetinom i od jutra ga probada stomak, diže ga po dva, tri puta za noć.

Prepisao sam mu probiotik, a iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje poslali su mu paket “Belog uglja”, kažu da je spas za dijareju. Tip se preporodio. Rekao je da će da glasa za mene zauvek, osim ako ga na dan izbora ne bude probadao stomak.

Tražili su i neke skupe lekove za decu, pa sam, u inat ovima koji misle da se naša deca leče SMS porukama, pokazao da to nije tačno, i da se naša deca zapravo leče SNS porukama, jerbo sam poslao SNS poruku u RFZO da odmah donesu taj lek. Sve je to snimio onaj iz Informera, ponekad je i koristan.

Stojanka iz Stojankinog šora, Loznica, ima supruga koji, kaže, hrče ko nilski konj, od sumraka do svitanja. Odmah sam pozvao Dijanu Hrkalović da ih poseti i reši problem. Imamo stručnjake za sve oblasti.

Na kraju sam posetio i porodicu koja ima osmoro dece. Rekao sam onom kamermanu iz Informera da snimi svu decu.

Svi su se nasmejali, ispao sam šarmantan. Voli me narod, iako su najviše smejale Kobre, al’ dobro.