Ajatolahova smrt u doba bukvalizma

Nekrolog Aliju Hamneiju objavljen u "Economistu" pisan je neobičnim stilom, ali tipičnim za nekrologe u tom magazinu. Ipak je izazvao buru gnijeva jer su ga mnogi shvatili kao stav redakcije

Nekad je bukvalizam, ili sklonost da se sve shvata doslovno, pripadao domenu religije. Fundamentalisti su smatrali Bibliju ili Kuran nepogrešivom božjom reči koju treba čitati doslovno, a ne tumačiti kao alegoriju. Danas bukvalizam sve više prodire u sekularni svet.

Ranije ovog meseca, magazin Economist objavio je nekrolog ajatolahu Aliju Hamneiju, ubijenom prvog dana američko-izraelskog rata protiv Irana. Nekrolozi u tom magazinu pisani su neobičnim stilom: o životu pojedinca kom su posvećeni ne govore iz perspektive drugih ljudi, već iz njegove perspektive. Iz nekrologa kraljice Elizabete II saznali smo da nju na presto nije dovela „samo dobra hanoverska krv već Bog“. Džordž H.V. Buš nije imao „strpljenja za današnje razmetljivce“. F.V. de Klerk, poslednji predsednik Južnoafričke Republike pod vlašću bele manjine, „osećao je da su njegove zasluge za pad aparthejda veće od Mandelinih“.

Taj književni stil se naziva „slobodni indirektni govor“; u njemu se mešaju perspektive prvog i trećeg lica da bi se bolje sagledale misli subjekta. Hamneijev nekrolog je pratio taj isti obrazac, ali uz još veće stilsko preterivanje, pa je bilo teže tumačiti ga ikako drukčije do kao podrugljivi prezir: „Mnogi od njegovih podanika počeli su da ga mrze i da se bune protiv njega… Očigledno su tu umešali prste strani neprijatelji. Zato je on odgovarao premlaćivanjem, zatvaranjem, pucnjavom i na kraju naređenjem da se ubiju hiljade ljudi.“

Nekrolog je ipak izazvao buru gneva jer mnogi nisu umeli da ga protumače drukčije do kao doslovno gledište Economista. Jedan čitalac je napisao da magazinu „cure bale od izopačenosti“. Istoričar Tom Holand se blago narugao kritičarima poredeći taj nekrolog sa Sviftovim „sramnim predlogom da izgladneli Irci prodaju svoje bebe kao hranu“. U satiričnom eseju „Skroman predlog“ iz 1729, Svift je sugerisao da bi se siromaštvo u Irskoj moglo iskoreniti kad bi siromasi prodavali svoju decu kao hranu za bogate. Holand je bio zatrpan gomilom odgovora u kojima mu je objašnjeno da Sviftova sugestija nije bila sramna zato što je to u stvari satira. „Potpuni promašaj, Tome“ poručio mu je jedan čitalac, jednako nesposoban da shvati Holandov tvit kao što su prvobitni kritičari bili nesposobni da shvate nekrolog u Economistu.

Ta bura u čaši vode uskoro će nestati u bujici gluposti na internetu. Ona, međutim, ilustruje jednu osobinu našeg doba: nesposobnost ili odbijanje da se prizna da reči ne treba shvatati doslovno, već samo u kontekstu.

Pre bezmalo pola veka magazin New Yorker posvetio je skoro ceo broj neobičnoj, mnogo hvaljenoj pesmi u prozi (eseju) Džordža V.S. Troua pod naslovom „U kontekstu bez konteksta“. Trou kaže da je televizija nagrizla društvene temelje i stvorila fragmentiranu „demografiju“ (ono što danas zovemo „identiteti“). „Televizija je sama po sebi kontekst kom će televizija obezbediti pristup“, piše Trou. To znači da je televizija zamenila svet kao referentnu tačku za ono što je stvarno.

Danas je malo onih koji bi televiziji pripisali gotovo demonsku moć kakvu joj je pripisao Trou. Ali čini se da je njegov širi argument o fragmentaciji društva i gubitku smisla veoma savremen. Samo što se za to sad ne okrivljuje televizija već društvene mreže.

Sajber prostor izvesno poravnava iskustva i lišava ih šireg konteksta. Ipak, ono što fragmentira društvo i raspršuje zajednički smisao nije tehnologija, bila to televizija ili internet. Tehnologija samo pojačava postojeće društvene podele, kao što pojačava i bukvalizam.

Nedavna žestoka rasprava o rasnoj uvredi na dodeli Nagrada Britanske filmske akademije (BAFTA) pokazuje u kojoj meri je sklonost da se reči shvataju doslovno i da se iščupaju iz društvenog konteksta osobina našeg vremena, a ne samo društvenih mreža.

Kontekstualno čitanje priznaje da reč, misao i pojam dobijaju značenje samo u okviru mreže odnosa: u odnosu s drugim rečima, mislima i pojmovima i sa spoljašnjim svetom, materijalnim i društvenim. U zavisnosti od konteksta, čak i groteskna rasna uvreda možda uopšte nije uvreda. Reči Džona Dejvidsona na dodeli filmskih nagrada nisu bile uvreda, već nevoljni tik povezan s Turetovim sindromom. Mnogi nisu uspeli da uoče tu razliku ili da shvate njeno značenje.

Pošto značenja nisu zakovana, kontekstualna čitanja mogu biti dvosmislena i nužno izazivaju neslaganja. Upravo otud dolazi gnev zbog Hamneijevog nekrologa. Nije bilo uputstva ili upozorenja: „Ovo nije stanovište magazina Economist, već pokušaj da se razume kako je Hamnei video svoj život.“ Postavljanje putokaza je, doduše, postalo suštinski deo savremenog pejzaža, od holivudskih filmova, koji u dijalozima stalno objašnjavaju značenje onog što smo videli na platnu, do zakona i pravila koji iscrtavaju granice prihvatljivog govora. Identitetske granice takođe deluju kao putokazi ili uputstva. Pošto mnogi vide svet kroz sočiva identiteta, identitet može definisati način na koji neka osoba sklapa članak, film ili događaj.

Kada nema putokaza, mnogi se vraćaju doslovnom značenju. Bilo da je reč o rasnoj uvredi na dodeli BAFTA nagrada ili o nekrologu u Economistu, forma reči, rečenice ili odlomka shvata se kao njihov sadržaj.

Čak i najveći vernici retko doslovno shvataju svaku reč u Bibliji ili Kuranu. Verski bukvalizam se zapravo stara da ljudsko mišljenje bude ispražnjeno od procesa razumevanja i da značenje postane ono što je nametnuo autoritet.

U našem svetu društvenih putokaza, možda će nam biti teže da otkrijemo ironiju, ali izvesno će biti ironično ako, u procesu održavanja društvenog autoriteta, bukvalizam prožme i sekularnu sferu.