Antropologija “dobrog Srbina”

Piše: Svetislav Basara, kolumnista CdM-a

Pokojni Teofil Pančić užasavao se komentatorskih nepismenosti, prostakluka i zloba. Ja sam pak u komentarima  čitalaca – koji su, dok je moja dnevna kolumna izlazila u Danasu dosezali i trocifrene brojke – video fenomenološke i sociološke laboratorije, ventile kroz koje potisnuti sadržaji izbijaju na površinu kao nepotpisani gejziri kolekivnog  nesvesnog.

Odlično će se uklopiti u tekst posvećen antropologiji “dobrog Srbina”, komentar teksta “Fenomenologija hrama Svetog Save”, potpisan sa: “Hogworts”, koji ću citirati  (i prokomentarisati).

“Prvo” – piše Hogworts – “na grčkom se kaže AJA SOFIA. Drugo, Konstantinopolj je pao pod tuđinsku vlast nekih 650 godina nakon izgradnje ove crkve, tako da aluzije na skoru propast nisu na mjestu. Čisto radi istorijske i jezične tačnosti.”

Samouvereno ali i jezički i istorijski netačno. Na grčkom se Aija (Αγία) kaže “Ajia” (Sofija). Zašto Grci slovo “gama” kad se nađe između dva samoglasnika – kao što  se našo u  Αγία izgovaraju kao “j”, to ne znam, ali znam pouzdano – stotinama puta sam čuo – da uvek razgovetno izgovore “ajia”.

Metaistorijska (podstekstualna) “poruka“ teksta “Fenomenologija hrama Svetog Save” je vrlo jasna: qoud licet Iovi, non licet bovi. Tu se radi o hybrisu, megalomaniji pesuodoelite jednog malog, siromašnog, zaostalog naroda, koja basnoslovno precenjuje svoje mogućnsoti i laća se izgradnje hrama imeprijalnih dimenzija, većeg od katedrale koji je na vrhuncu moći – uporedive sa današnjom moći Amerike (ili Kine) – izgradilo Romejsko Carstvo.

Da je dekadencija Vizantije počela posle izgrdanje Aija Sofije, to nije moje  arbitrarno mišljenje, nego opšteprihvaćen sud najuglednijih vizantologa. Tačno je i to da je od izgradnje Aija Sofije do pada Konstatinopolja proteklo 650 godina ali jedva je proteklo tridsetak godina od završetka svetosavskohramovnih radova do tačke dezintergacije srpskog društva i zapadanja Srbije u dekadenciju kojoj nije prethodio nikakav uspon, a iz koje možda nikad neće izaći.

Postoji apokrifna priča da je Slobodan Jovanović – kad je u jednom momentu shvatio da će politika zasnovana na istoricističkim konfabulacijama i nacionalističkim histerijama završiti (ovako kako završava) – upitao svog oca, Vladimira, jednog od otaca moderne srpske državnosti: “Dobro, šta vam je trebalo da ovoliko izmišljate?” Na šta je Vladimir Jovanovć odgovorio: “Nismo imali od čega da počnemo.”

Nije se, istina, imalo od čega početi. Nikakvog kontinuiteta nije bilo, nikakve istorije. Trebalo je – moralo se – početi od nule; to će pred smrt zaključiti i Slobodan Jovanović. Ali umesto da se krene od nule prema napred, ka izgradnji moderne države, krenulo se prema nazad, ka bajkovitoj restauraciji Dušanovog carstva. U tu svrhu je po motivima narodnih pesama i čaršijskih konfabulacija sklepana jedna operetska istorija u koju je uguran mit o “dobrom Srbinu”. Iako je pojam  “dobri Srbin” i dan-danas operativan, Srbinov portret nije baš najjasniji, pre je to nalik na skice N.N. počinilaca koje policijski tehničari crtaju na osnovu opisa očevidaca, a koje liče na svakoga.

Na osnovu kontura na skici  možemo razabrati sledeće. Dobri Srbin je dobar samim tim što je Srbin. Dobri Srbin je pravoslavne vere, jer “slavu slavi i krstom se krsti”, „za  razliku od srebroljubovog  Izrailjevog plemena. Dobrim Srbima ne trebaju pare”. Dobri Srbin “ima sve što niko nemade.”  Ako “dobri Srbin nešto ukrade, nije ukrao zato što je lopov, nego zato što nije imao to što je ukrao (a trebalo mu)”.

Dobrim Srbima, nadalje, “ne trebaju nikakve institucije i zakoni, jer su zakoni za bezakone zapadne narode”. Ćosić će u XX veku restaurirati čađavi potret Dobrog Srbina antologijskim rečenicama – konfabulacijama koje su se uzdigle do sušte istine o laži – o tome da (dobri Srbin) “laže da bi obmanuo sebe, da uteši druge, da laže iz samilosti, iz stida, da bi ohrabrio, da bi sakrio svoju bedu, da laže zbog poštenja, zbog slobode. Da je laž vid srpskog patriotizma, potvrda urođene inteligencije. Da (dobri Srbi) “lažu stvaralački, maštovito, inventivno.“ Da je „laž je srpski državni interes.“ I,  konačno, da je “laž je u samom biću Srbina“.

Rečenice pod znacima navoda su proverljivi citati iz transkripata sa zasedanja narodne skupštine Srbije iz poslednje četvrti XIX veka.

Nesporno je da postoji nešto tipično za sve narode, Francuze, recimo, Italijane i Nemce, ali to “tipično” je proizašlo iz dugog procesa istorijskog brušenja francuskih, italijanskih i nemačkih individualnosti, dočim je “tipičnost” dobrog Srbina kabinetski   kostrukt, antropološki tempalte, primitivni dramaturški stereotip.

U svesti prosečnog “dobrog Srbina” duboko je usađeno uverenje da je biti Srbin nešto toliko izuzetno da izaziva mržnju svih koji nisu Srbi, uključujuči i one koji su to mogli biti – npr. Bošnjaci  i Crnogorci – ali to iz gluposti ili zlobe nisu hteli.

Konstrukt “dobrog Srbina” – sa kojim se u Srbiji danas poistovećuje više muškaraca i žena nego u XIX veku – počiva na  primamljivosti društvene legitimacije opšteljudskih mana, kombinovanoj sa takođe prirodnom ljudskom privrženošću rodu i zavičaju.

Glatko se, malo čime  neopterećeno – iako vrlo loše – živi u ambijentu u kome ako ukradeš, nisi ukrao, nego “nisi imao. Ako slažeš, nisi lagao zato što si lažov nego si lagao  “iz samilosti  poštenja” .

Za kraj evo primera od pre nekoliko dana. Gradonačelnik Banja Luke, Stanivuković, (nakratko) uhapšen na graničom prelazu Stara Gradiška zbog odbijanja zahetva pogranične policije da otvori prtljažnik, po izlasku iz pritvora je izjavio da je uhapšen zato što je “Srbin i pravoslavac”.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)