BBC: Pet neobičnih promena u živom svetu Černobilja

Ekspert za pitanja životne sredine Kejti Stejsi za BBC piše da je prvi put posetila Černobilj 2016. godine, 30 godina nakon eksplozije na reaktoru četiri. "Očekivala sam tišinu i pustoš – mesto bez života, uništeno radijacijom. Umesto toga, videla sam dabrove kako plivaju ispod nuklearne elektrane", kaže.

Kada je reaktor eksplodirao 26. aprila 1986, mnogi su pretpostavili da će okolno područje generacijama ostati biološki mrtvo. Zona isključenja, područje sa najvišim nivoom radijacije i i dalje ograničenim pristupom, prostire se na oko 2.600 km² na ukrajinskoj strani, i otprilike je veličine Luksemburga.

Kada se uključe i susedna područja Belorusije, pogođeni prostor prelazi 4.500 km². Sa takvom polaznom tačkom, bilo je teško zamisliti budućnost Černobilja kao bilo šta drugo osim pustoši, navodi ona za BBC Science Focus.

U danima i mesecima nakon nesreće, dokazi su to i potvrđivali. Borove šume najbliže elektrani apsorbovale su toliko radijacije da su iglice pocrvenele i odumrle, stvarajući tzv. "crvenu šumu". Rane studije su pokazivale nestanak sitnih sisara i beskičmenjaka u najzagađenijim zonama.

"Pa ipak, 30 godina kasnije, stajala sam i posmatrala tamne glavice kako plivaju i prave spore krugove po rashladnim bazenima same nuklearne elektrane u Černobilju, ispod ogromne betonske konstrukcije reaktora četiri.

Pogled nagore podsetio me je da je ova voda prvobitno služila da spreči pregrevanje nuklearnog reaktora. Danas u njoj postoji funkcionalna brana, a dabrovi se ponašaju – kao dabrovi", kaže Stejsi.

Mitologija o Černobilju često ga prikazuje kao mesto ispunjeno grotesknim mutacijama – dvoglavim ribama i sličnim čudovištima. Umesto toga, orao belorepan i ribarski orao lovili su kao da je reč o običnom močvarnom staništu.

Velike bele čaplje kretale su se po plićacima u senci reaktora. Sivi vuk je nakratko izleteo iz trske, pa nestao – bežeći.

Ono što ljudi očekuju od Černobilja jeste katastrofa zamrznuta u vremenu: ruševine, tišina i vidljivo uništen pejzaž.

Sada, gotovo 40 godina kasnije, zona isključenja postala je jedan od najneobičnijih ekoloških eksperimenata na svetu, oblikovan ne samo radijacijom već i napuštenošću i protokom vremena. Uobičajena pravila ekologije više ne važe, pa je i divlji svet u Černobilju zaista neobičan.

Obično velike životinje prve nestaju nakon ekološke katastrofe. Sporo se razmnožavaju, zahtevaju velike teritorije i posebno su osetljive na pritisak ljudi. Ali u Černobilju – napreduju.

Veliki sisari vratili su se u broju koji prkosi očekivanjima. Vukovi slobodno lutaju zonom isključenja. Mrki medvedi su se ponovo pojavili nakon dugog odsustva. Evropski bizoni prolaze kroz napuštena poljoprivredna zemljišta.

Azijski divlji konji, slobodno lutaju. Dabrovi su ponovo naselili reke, kanale i rashladne bazene, dok jeleni, divlje svinje, losovi i risovi zauzimaju nekada intenzivno korišćena staništa.

Na prvi pogled, čini se da ih radijacija ne ometa. Naučnici naglašavaju da dramatične deformacije kod velikih sisara retko opstaju – takve jedinke obično ne prežive dugo.

Ključni faktor izgleda nije radijacija, već odsustvo ljudi: prestao je lov, poljoprivreda je nestala, putevi su propali.

Jedan od najjasnijih primera uticaja radijacije dolazi kod žaba.

Istočne žabe gatalinke u zoni isključenja znatno su tamnije od onih van nje – u proseku oko 40% tamnije. Tamnija koža znači više melanina, pigmenta koji može štititi tkiva od radijacije.

Ne radi se o novoj mutaciji, već o prirodnoj selekciji: tamnije jedinke su imale prednost i češće su preživljavale i razmnožavale se.

U ruinama reaktora i širom zone pronađene su tamne gljive bogate melaninom koje rastu tamo gde gotovo ništa drugo ne može.

Neke čak brže rastu u sredinama sa visokom radijacijom. Pretpostavlja se da melanin ne samo da štiti, već možda pomaže organizmima da iskoriste radijaciju.

Stotine pasa lutalica, potomaka napuštenih kućnih ljubimaca iz 1986, i dalje žive u zoni.

Studije su pokazale da su genetski različiti od drugih pasa u Ukrajini. Razlog nije nužno radijacija, već izolacija, mali broj jedinki, ukrštanje u srodstvu i promenjeni uslovi života.

Godinama je najuznemirujuća stvar bila tišina – šume su izgledale zdravo, ali bez zvukova života.

To je nazvano efektom "prazne šume" – ekosistemi koji izgledaju bogato, ali im nedostaju sitniji organizmi.

Danas se situacija menja. U proleće, mnogim delovima zone ponovo odjekuje pev ptica. Ekosistem se oporavlja, ali ne ravnomerno.

Gotovo 40 godina kasnije, jednostavni zaključci i dalje izmiču.

Divlji svet se vratio uglavnom zato što su ljudi otišli – ali ne ujednačeno i ne predvidivo. Radijacija i dalje ima uticaj, ali često suptilan.

Černobilj ne pokazuje da je radijacija bezopasna. Ono što pokazuje jeste koliko snažno odsustvo ljudi može promeniti prirodu – čak i kada je to odsustvo posledica katastrofe.

Kejti Stejsi je autorka sa severa Španije, sa posebnim interesovanjem za suživot ljudi i prirode. Autorka je knjige No Paradise with Wolves, memoara o ponovnom podivljavanju prirode, otpornosti i životu uz divlje životinje.

Pridružite se diskusiji ili pročitajte komentare