Bekstvo od Hitlera u Jugoslaviju, zemlju „tamo negde dole“

Otvoreni teror nacista u Nemačkoj počeo je ubrzo nakon njihovog dolaska na vlast početkom 1933. Prvi su na udaru bili Jevreji i komunisti, a zatim i svi drugi koje je Hitler smatrao političkim ili ideološkim protivnicima: socijaldemokrate, sindikalni aktivisti, kosmopolitski orijentisani umetnici i intelektualci. Ko je mogao, spakovao je kofere i bežao u inostranstvo.

Neki su verovali da je spas na istoku, u Sovjetskom Savezu. Za druge je nada bila na zapadu: u Francuskoj, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji – ili još dalje u Americi. A nemali broj Jevreja sanjao je o prelasku preko Sredozemnog mora do Palestine, Obećane zemlje. Mnoge od tih izbegličkih priča dobro su istražene i odavno ispričane.

Međutim, malo je poznato da je veliki broj nemačkih izbeglica između 1933. i 1941. spas od nacističkog progona pronašao na teritoriji tadašnje Kraljevine Jugoslavije.

Prva balkanska ruta bila je sa zapada prema jugoistoku

„U početku je Jugoslavija bila stanica na putu prema Svetoj zemlji i služila je uglavnom kao tranzitna zemlja. Malo je ljudi želelo da tamo ostane duže. Jugoslavija je imala jadranske luke i postojala je mogućnost nastavka putovanja preko mora. Ali i kada je postalo jasno da je malo verovatno da će se moći ići dalje, Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se moglo ostati duže vreme: život je bio jeftin, a bila je poznata i po liberalnoj politici ulaska i azila", objašnjava u razgovoru za DW nemačka istoričarka hrvatskog porekla Mari-Žanin Čalić.

Dok su s vremenom mnoge evropske zemlje sve više zatvarale svoje granice za emigrante iz Nemačke, u Jugoslaviju se moglo ući s vizom na određeno vreme, koja se zatim produžavala. U početku je čak bilo dozvoljeno i raditi.

„To je privlačilo ljude, iako većina nije znala gotovo ništa o zemlji, a ono što se znalo često nije bilo pozitivno, već povezano s kraljevima, atentatima i Prvim svetskim ratom", kaže Čalić.

Ona u knjizi „Balkanska odiseja 1933–1941. Bekstvo pred Hitlerom kroz jugoistočnu Evropu" osvetljava tu prvu balkansku rutu o kojoj se do sada malo znalo. Knjiga je dobila Nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu 2026. u kategoriji publicistika/esejistika.

Poznata glumica i muž utočište nalaze u Zagrebu

Među onima koji su rano došli bila je i tada širom Evrope poznata austrijsko-nemačka pozorišna glumica Tila Dirje s mužem jevrejskog porekla, Ludvigom Kacenelenbogenom.

Sredinom 1934, nakon što je postalo jasno da im više neće biti produžena dozvola boravka u Švajcarskoj, gde su pobegli odmah nakon paljenja Rajhstaga u martu 1933, odlučili su da odu u Zagreb, koji je Tila ranije poznavala sa svojih gostovanja.

U to vreme, „ovaj grad je za većinu Evropljana ležao u maglovitoj daljini", zapisala je Dirje u svom dnevniku. „Smatrali su ga predgrađem Beča ili Praga. A Jugoslavija je bila izgubljena zemlja – negde tamo dole – u zapećku gde se niko nije mogao snaći." Prijatelji su se divili njenoj hrabrosti, ali su upozoravali da će ih na putu preko krševitih planina verovatno napasti razbojnici.

Međutim, emigrantski par je srećno stigao u Zagreb i tamo ga je dočekao moderan evropski grad s više od sto osamdeset hiljada stanovnika. Industrija, bankarstvo, trgovina i saobraćaj razvijali su se vrtoglavom brzinom, a uz arhitekturu bel epoka pojavile su se i moderne novogradnje pod uticajem Le Korbizjea.

Grad je bio naročito ponosan na otmeni hotel „Esplanade", berzu, aerodrom i prvi zoološki vrt u jugoistočnoj Evropi. Kao i na Zapadu, ljudi su se zabavljali tenisom i golfom, automobilskim i motociklističkim trkama, u bioskopu ili na džez-koncertima; emancipovane mlade žene nosile su parisku modu i kratke paž frizure „bubikopf".

Istovremeno, Hrvatska je i dalje bila pretežno seljačka zemlja. Tila je morala da se nasmeje kada je u centru grada videla kako se „ćurani na putu prema stanici… gegaju preko trga". Uvek su išli „dva po dva, uredno poređani, a za njima muškarac s dugim štapom… često njih 50 do 100, tako lepo poslušni i pristojni", zapisala je u svom dnevniku.

„Tolerantna zemlja prema strancima"

„Mnogi su prvo dolazili u Zagreb, gde je postojala infrastruktura humanitarnih organizacija, posebno jevrejskih, koje su još 1930-ih godina osnovale odbore za pomoć. One su prikupljale novac, registrovale izbeglice i pomagale im da nastave put. Ali bilo je i onih koji su odlazili u Beograd, jedna emigrantska kolonija nastala je u Zatonu Malom kod Dubrovnika, neki su otišli na Korčulu ili na druga mesta", kaže Mari-Žanin Čalić i dodaje:

„Kao i uvek kod migracija, novopridošli su često odlazili tamo gde su već postojale zajednice."

Slavni profesor iz Berlina na univerzitetu u Beogradu

Profesor onkologije Ferdinand Blumental odlučio se za Beograd. Kao i mnogi drugi, on je zbog svog „nearijevskog porekla" bio prinuđen da podnese ostavku na mesto direktora uglednog Instituta za istraživanje raka pri berlinskoj univerzitetskoj bolnici Šarite i više nije smeo da predaje. S porodicom je najpre, već u aprilu 1933, otišao u Švajcarsku, a krajem godine u Jugoslaviju.

U jednom intervjuu izjavio je da je mogao da bira između ponuda iz Švajcarske, Francuske i Jugoslavije, a na kraju je izabrao Balkan jer je „Jugoslavija poznata kao tolerantna zemlja prema strancima svih verskih pripadnosti".

Osim toga, naučni uslovi za rad bili su idealni. Slavnog profesora srdačno su dočekali ministar prosvete i uprava beogradskog univerziteta, a kada je u novembru 1933. u prepunoj sali održao svoje prvo predavanje, pozdravljen je gromoglasnim aplauzom. Od tada je redovno držao nastavu na nemačkom i francuskom jeziku. Takođe je učestvovao u osnivanju beogradskog Instituta za istraživanje raka i predstavljao jugoslovenska istraživanja raka na međunarodnim kongresima.

Rat ih je sustigao

Kada se govori o bekstvu iz Nemačke pred nacističkim terorom, prvenstveno su bili progonjeni Jevreji, ali oni nisu bili jedini, pokazuje Mari-Žanin Čalić u svojoj knjizi:

„Posebno u ranoj fazi bilo je mnogo ljudi koji su bežali iz političkih razloga ili zbog drugih motiva. Mnogi su napustili nacističku Nemačku jer su imali zanimanja, vrednosti ili način života koji nisu bili kompatibilni s nacističkim režimom."

Komunisti u Jugoslaviji nisu bili dobrodošli, napominje Čalić, i ako bi bili otkriveni, bili bi proterani. Ali oni koji nisu bili komunisti uglavnom su mogli da ostanu.

„Iz dokumenata i svedočenja vidi se velika zahvalnost prema pomoći koju su dobijali od različitih ljudi", kaže autorka. Prema dostupnim podacima, u zemlju je do 1941. došlo najmanje 55.000 izbeglica, ali to su samo registrovani – a stvarni broj je verovatno bio i veći.

Hiljade progonjenih i očajnih ljudi pokušavali su balkanskom rutom da stignu do neke luke u Jugoslaviji, Albaniji ili Grčkoj kako bi se potajno brodom domogli Palestine ili prekomorskih zemalja. Nekima je to uspelo.

Drugi su ostali i pokušavali, s više ili manje uspeha, da organizuju novi život u toj neobičnoj zemlji.

Ali početkom aprila 1941. Vermaht je napao Jugoslaviju i duga ruka nacista počela je i tu da progoni emigrante. Oko pet hiljada izbeglica nije uspelo da napusti zemlju pre okupacije nacističke Nemačke i njenih saveznika, Italije, Mađarske i Bugarske i formiranja fašističke Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

Novi progoni

„Jevrejske izbeglice koje su bile internirane u Srbiji postale su žrtve odmazdi Vermahta. Nemačka vojska je sprovodila strašne represije – za jednog ranjenog ili ubijenog vojnika ubijano je 50 ili 100 talaca. Tako su već u oktobru 1941. stotine jevrejskih izbeglica bile streljane", kaže Mari-Žanin Čalić.

Oni koji su uspeli da pobegnu u italijansku okupacionu zonu, na obali i ostrvima, imali su veće šanse da prežive jer Italijani nisu ubijali izbeglice, iako su ih internirali.

Mnogi koji su se našli na teritoriji NDH završili su u logoru smrti Jasenovac i tamo bili ubijeni.

Tila Dirje preživela je u Zagrebu zahvaljujući rodbini kod koje je stanovala, ali je njen suprug uhapšen 1941. u Skoplju tokom pokušaja bekstva, deportovan je u Nemačku i tamo je umro tokom rata.

Posle oslobođenja ona je ostala u Zagrebu sve do 1954. godine. Pošto je u vreme NDH pomagala partizanima, posle rata je imala veliki ugled. Učestvovala je u osnivanju Zagrebačkog pozorišta lutaka i dobila jugoslovensko državljanstvo. Sredinom pedesetih vratila se u Nemačku, ponovo se udala i nastavila svoju pozorišnu karijeru. I kasnije je često posećivala prijatelje u Zagrebu, grad koji je volela i s kojim je ostala povezana. U Muzeju grada i danas se čuvaju neki predmeti iz njene zaostavštine.

Ferdinand Blumental je još 1937. napustio Beograd pod pritiskom sve jačih desnonacionalističkih krugova oko Dimitrija Ljotića, kasnijeg vođe profašističke milicije Srpski dobrovoljački korpus, i otišao najpre u Beč, a nakon pripajanja Austrije Nemačkoj, u Albaniju. Na kraju je završio u Estoniji, gde mu je sovjetska vlast dozvolila da radi kao lekar. Poginuo je 1941. tokom jednog nemačkog bombardovanja.

Knjiga „Balkan-Odyssee, 1933–1941. Auf der Flucht vor Hitler durch Südosteuropa" (Balkanska odiseja 1933–1941. ) istoričarke Mari-Žanin Čalić objavljena je kod minhenskog izdavača C. H. Beck u decembru 2025.