Čerčilova tajna armija i puč 27. marta 1941. u Beogradu

Nataša Anđelković i Marko Protić, BBC novinari

Pozadinska podrška opoziciji u prijateljskoj zemlji, špijunske igre, propaganda i pripremanje terena za proteste i diverzantske akcije.

Zvuči kao dobar uvod u film, ali je često stvarnost.

Samo dva dana posle svečanog potpisivanja sporazuma u bečkom dvorcu Belvedere o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, predvođenog nacističkom Nemačkom, u Beogradu su buknule demonstracije.

Puč su izveli oficiri Jugoslovenske vojske predvođeni vazduhoplovnim generalima Borom Mirkovićem i Dušanom Simovićem, ali je britanski uticaj na nezadovoljstvo naroda često pominjan.

Istovremeno sa aktivnim otporom protiv Nemaca, britanska vlada Vinstona Čerčila je još 1940. formirala obaveštajno-diverzantsku grupu – Jedinicu za specijalne operacije (Special Operations Executive – SOE) u okupiranim evropskim državama.

„Britanci su pomogli i podstakli puč, a Čerčil je tad izjavio da je 'Jugoslavija ponovo otkrila vlastitu dušu'.

„Ali krajnji rezultat je bio da su za nekoliko dana Nemci projurili kroz Jugoslaviju, kao nožem kroz puter, uz katastrofalne posledice", kaže Kristofer Kejtervud, britanski vojni istoričar, za BBC na srpskom.

Na izložbi „Britanci u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu" koju je Nik Ilić, tadašnji vojni ataše ambasade Ujedinjenog kraljevstva u Beogradu pripremao 2021, prikazane su fotografije britanskih oficira i podoficira poslatih u Jugoslaviju.

Neki su u opancima ili sa šajkačama i u seljačkim odelima, pred ratne operacije.

Prvi obaveštajci su već 1938. godine bili u Beogradu, a baza im je bila britanska ambasada.

„Nije im cilj bio samo obaveštajni rad i prikupljanje podataka već i izvođenje sabotaža", kaže Ilić za BBC na srpskom.

U osvit Drugog svetskog rata interes Britanije je bio da Jugoslaviju zadrži podalje od Nemačke kojoj je region Balkana bio od vitalnog značaja zbog plovidbe Dunavom i železnice, ali i rudnih nalazišta neophodnih za snabdevanje vojne mašinerije.

Formiranjem SOE – 'Čerčilove tajne armije' 1940. – u Jugoslaviju stižu i njihovi agenti, poput Julijusa Hane, poznatijeg pod ratnim nadimkom Cezar.

Veći deo Evrope već je bio ili okupiran ili deo Trojnog pakta, a Britanci su hteli da „otežaju Nemcima život svuda u takozvanoj tvrđavi Evrope", kaže Ilić.

Britanski agenti su uneli značajne količine oružja i dinamita, a kasnija istraga je pokazala da je samo u dvorištu ambasade bilo zakopano 500 eksplozivnih naprava, dodaje.

„Čerčil je na sve načine pokušao da sabotira Nemce.

„SOE je imao mali tim u Jugoslaviji 1940, a vremenom je postao veći i igrao je sve značajniju ulogu", kaže Kejtervud, Čerčilov biograf sa Univerziteta u Kembridžu.

Na osnovu otvorenih arhiva i dokumenata sa kojih je skinuta oznaka tajnosti u Britaniji, zna se precizno koliko je novca i municije uneto, kao i vagona sa oružjem i eksplozivom na granici Grčke i Jugoslavije, kao dodatni arsenal, kaže Ilić.

Agenti SOE predvodeni Džordžom Tejlorom, obaveštajcem britanskog premijera Vinstona Čerčila, pronašli su u Srbiji protivnike saradnje sa Nemcima.

Sretali su se, često u kafanama, sa pripadnicima opozicije, ali i ljudima nezadovoljnim politikom vlasti, u zemlji u kojoj je antinemački sentiment opstajao još iz Prvog svetskog rata.

Tejlor je planirao sabotaže, a drugi operativac, Tom Masterson, bio je u kontaktu sa Zemljoradničkom strankom Milana Garvilovića i posebno, sa Milošem Tupanjaninom iz te partije, kaže Kejtervud.

Širili su propagandu preko Britanove, novinske agencije koja je snabdevala jugoslovensku štampu člancima naklonjenim Britaniji, koju je vodio Terens Aterton, kasnije operativac SOE.

Kupili su zemlju kod Đerdapa i našli pećinu blizu klisure Kazan, odakle je trebalo da bace eksploziv kako bi blokirali plovni put iz Rumunije, navodi Ilić, britanski pukovnik u penziji srpskog porekla.

Ipak, Britanci nisu organizovali demonstracije i puč 27. marta, već je to izraz narodnog nezadovoljstva, kaže on.

„Bila je to jugoslovenska stvar čiji je rezultat bio puč, jer posebno među Srbima nije mogao da bude prihvaćen sporazum sa nacističkom Nemačkom, posle iskustva sa prethodnim ratom.

„Demonstracija je bilo u Kragujevcu, Čačku gde je sva štampa poslata iz Beograda uništena na gradskom trgu, zatim se prelilo na Beograd", kaže Ilić.

Srpska pravoslavna crkva je otvoreno podržala demonstracije protiv pristupanja Trojnom paktu, a zatim i puč 27. marta.

U dva ujutro, vojska je izašla na ulice i smenila vlast.

„Pripreme su napravljene pre invazije kako bi se ljudi svrstali na stranu protivnika Trojnog pakta.

„Jeste bilo britanskih zastava, kao i jugoslovenskih, uz slike mladog kralja Petra, zato je Hitler krivio Britance, ali u stvari to nije bilo delo Britanaca", kaže Ilić.

Glavna ideja akcija SOE i pomoći u puču bila je da se Jugoslavija zadrži na britanskoj strani, objašnjava Kejtervud.

Knez Pavle Karađorđević bio je anglofil, ali i realista, i znao je da je posle pripajanja Austrije Nemačkoj 1938. u veoma ranjivom položaju, dodaje.

„Njegov stav je bila benigna neutralnost, ali se Britancima nije sviđala ta ideja", kaže istoričar.

Ministar ratne vlade Hju Dalton, zadužen za SOE, u pismu Čerčilu 28. marta navodi da „iako SOE nije bio odgovoran za sam puč, za pripreme je utrošeno 100.000 funti“, citira Ilić.

Britanci nisu bili jedini koji su na neki način učestvovali u puču, jer je i Sovjetski savez tada imao ljude u Jugoslaviji, podseća Kejtervud.

„Na prvom mestu, Tito i Komunistička partija koja je tada bila veoma snažna u Beogradu, ali i druge stranke koje je podržavao SSSR".

Deset dana kasnije počinje Aprilski rat, bombardovanje Beograda, i Jugoslavija kapitulira za manje od dve nedelje.

Nemci dele Jugoslaviju sa saveznicima – fašističkom Italijom i novostvorenom kvislinškom Nezavisnom Državom Hrvatskom.

Silovit napad Nemačke i brza kapitulacija Jugoslavije bila je „šok" za London, zaključuje Ilić.

Posle invazije i povlačenja jugoslovenske vojske, mnogi agenti su deportovani, ali su se neki kasnije vraćali u region.

Čerčil je bio veoma strastven u vezi sa Balkanom, ali ta agresivna politika nije funkcionisala, ocenjuje Kejtervud.

„Smatrao je da Jugoslavija može da zadrži nemačko napredovanje ka Grčkoj, verovao je u borbenu snagu balkanskih zemalja.

„Ovako, posle Jugoslavije, Grčka je brzo pala, a to je produžilo i rat u severnoj Africi gde je Britanija bila angažovana", dodaje istoričar.

Ova tajna britanska organizacija osnovana je u julu 1940. posle pada Francuske.

Čerčil je zadužio Daltona da formira SOE sa ciljem da „zapali Evropu“ tako što će pomagati lokalnim pokretima otpora i sprovoditi špijunažu i sabotaže na neprijateljskim teritorijama.

Agenti su prolazili detaljne obuke o borbama prsa u prsa, korišćenju oružja i tehnikama prenosa poruka.

Tajna obaveštajna služba (SIS) – sada poznata kao MI6 – gledala je na SOE sa podozrenjem.

Njen tadašnji šef, ser Stjuart Menzis, tvrdio je da su agenti SOE „amateri, opasni i lažni“.

Operativci SOE delovali su i u Francuskoj, Belgiji, Grčkoj, Albaniji i Italiji, pa i u Istočnoj Aziji.

Agenti su na okupirane teritorije uglavnom spuštani padobranima, a neki su stizali podmornicama ili čamcima.

Radio aparati korišćeni za logistiku često su pakovani u klasične kofere, što je olakšavalo kamuflažu.

Šifrovane poruke su se obično slale Morzeovom azbukom.

U standardnoj opremi imali su i specijalno dizajniran eksploziv, pištolje sa prigušivačima i falsifikovane papire.

Među najuspešnijim akcijama su uništenje hidroelektrane u Norveškoj 1943, gde se proizvodila teška voda za nacistički program atomske bombe, i atentat na Rajnharda Hajdriha, zamenika načelnika SS jedinica, u Čehoslovačkoj 1942.

Do kraja rata, SOE je imala mrežu agenata od 13.000 muškaraca i žena.

Međutim, kada je njen glavni zaštitnik Čerčil poražen na opštim izborima 1945, SOE je ukinuta u januaru 1946, a SIS je preuzeo veliki deo njihovog osoblja za obuku i istraživanje.

U Jugoslaviji su imali različite saradnike i saveznike.

Krajem 1941, Britanija je priznala srpske četnike Dragoljuba Mihailovića kao zvanični pokret otpora.

Međutim, četnici su se ubrzo uključili u građanski rat protiv rivalskog pokreta otpora, partizana, na čelu s komunistima koje je predvodio Josip Broz Tito.

Rastuća saradnja četnika sa silama Osovine protiv Tita dovela je do promene politike Londona i podrške partizanima u decembru 1943.

Sačuvane fotografije pokazuju da su oficiri SOE prisustvovali, zajedno sa partizanima, proslavi 1. maja 1944. na Visu.

Odluku da definitivno podrži partizane Čerčil je doneo hladno i racionalno, čitajući depeše obaveštajaca iz MI3, kaže istoričar.

Ova služba se bavila prikupljanjem informacija iz evropskih zemalja, a 1945. inkorporirana je u MI6.

„U tim podacima je video da partizani ubijaju više Nemaca nego četnici.

„Bila je to čisto pragmatična odluka", zaključuje Kejtervud.

U posleratnoj podeljenoj Evropi, Tito je 1953. bio prvi komunistički lider u zvaničnoj poseti Velikoj Britaniji, gde su ga dočekali princ Filip i Čerčil u drugom premijerskom mandatu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk