Duško Vujošević kao Kant iz Kuča

<!—->

Bio je istinski ljubitelj slikarstva i književnosti. Zato i citiraju Duškove riječi: “Koliko je to moguće, pokušavam da izvršim određeni uticaj na igrače da utočište, mir i produhovljenje potraže u književnosti“. Čak u prvim njegovim intervjuima navodio je da čita filozofe, velike romanopisce pa su ga novinari nenavikli na takve ljude prozvali Kantom, a kasnije “Kant iz plemena Kuča“.

U jednom intervjuu je Duško Vujošević preporučio knjigu “Februar 1933. Zima književnosti“. Autor je Uve Vitštok, a knjiga je dokumentaristička i govori o usponu nacizma i načinu na koji pritajeno zlo obuzme jedno društvo. Nakon Duškove preporuke, knjiga je u jednom danu rasprodata. Izdavači iz Geopoetike našli su se u čudu, otkud odjednom toliko interesovanja za knjigu koja je do tad prošla skoro ispod žita. Preko noći je nestala, nije je više bilo u knjižarama, nema je u antikvarnicama. To je bila moć jednog čovjeka, trenera košarkaškog kluba, koji preporuči ne tako lako štivo, ali tiraž za dan plane.

 Iz umjetnosti je crpio inspiraciju za sport. Vidio je i nalazio tajne veze. Na molbu urednika Nebojše Grujičića, Duško je napisao esej o Voju Staniću za magazin Moderna vremena. Taj esej je bolji od svega što su likovni kritičari i svi iz esnafa napisali o Staniću. Priču o Staniću Duško završava riječima: “Svi dobro znamo kamo idemo, i zato stalno moramo da tražimo razlog zbog koga vredi u životu učestvovati. Taj razlog ja nalazim u Vojovim slikama.“ Aplauz!

Godine 2009, u vozu iz Beograda za Podgoricu sreo sam grupu momaka koja je obično visila u centru Podgorice kod Jugobanke (nekadašnje), iza hotela Crna Gora (nekadašnjeg). Navijali su za Partizan i išli na sve košarkaške utakmice u halu Pionir. I ne samo to, otišli su vozom pravo za Moskvu na utakmicu CSKA – Partizan koja se igrala 13. januara 2009. godine. Njihov put je posebna priča, koju sam od njih slušao iz prve ruke. Nisu išli samo da gledaju Partizan, išli su i da vide Duška Vujoševića, da daju podršku. Jedan od tih momaka, Vlado, upao je nekako na trening da pozdravi Duška. Kaže “Imao sam veliku tremu.“ Pređe čovjek toliki put vozom, rizikuje život u vozovima, kafićima i ulicama, zapuca od Podgorice preko Beograda do Moskve, a kad stane pred Duška Vujoševića ima tremu. Razumljivo, jer Duško je bio autoritet, čovjek kome su dali nadimak “General“. Ne slučajno.

Protiv Reala, kad se utakmica lomila, Duško je u tajmautu bodrio igrače, trebalo je ići na sve ili ništa, a on im je između ostalog rekao “Borba, bre!“. Odsječno, čvrsto i bez glume. Ostalo je to kao slogan, kao motivacija da se izađe kad je najteže i da se da sve od sebe. U mnogim gradovima bivše Jugoslavije može se vidjeti taj ispis “Borba, bre!“, kao tajna šifra za one koji će da razumiju taj Duškov haiku.

U pjesmi Đon, Šobić anticipira i naše dane: “treba biti lukav, biti lijep/kad je gadno podvit’ rep…/A svijet pjeva, pusti fer/muti, laži, pravi ime.“ Ni Šobić ni Duško nisu bili takvi. Oni su kontra. Baš kao što je bio Arsen, Džoni Štulić, Radoman Kanjevac, Božo Koprivica, Dubravka Ugrešić, Kiš…

Zato je na tren sve stalo kad je otišao Duško Vujošević, jer svi dobro znaju da je otišao neko ko je ostavio traga i neko ko se ne rađa često. I nije se dao pasjim sinovima!

I zato, duboki naklon za Duška Vujoševića.