Fenomenologija temporalne ekspanzije

Piše: Svetislav Basara, kolumnista CdM-a

Falsifikovati prošlost veliki je izazov, naoko je to lako – samo treba pustiti mašti na volju – ali ima jedan veliki problem: osim u gramatici, prošlost ne postoji. Postoje, doduše, sećanja na sekvencijalni niz prošlih “sada”, od kojih ni jedno ne “nestaje” u ništavilu nego se sva neprimetno “ulivaju” u neprestano izmičuću, neuhvatljivu “sadašnjost”.

Falsifikovati istoriju znači falsifikovati sadašnjost. Istoricistički falsifikati nisu netačne mentalne slike prošlosti, nego pogrešne percepcije sadašnjosti projektovane u prošlost, iz koje nastaje pogrešna pojekcija budućnosti, iluzija da se “sutra” može upodobiti željama i fantazijama, kao što je bez po muke upodobljeno “juče”. O toj ćemo temi detaljnije pisati u tekstu pod naslovom “Filozofija istorije Pantelije Srećkovića”. Šta  je tema ovog teksta, piše u naslovu.

A priori se podrazumeva da hronologija Srbije seže do u pamtivek i da je “sve što je srpsko”, veoma staro. A da su Srbi “narod najstariji”, to je u istoimenoj knjizi, “rezultat četrdesetogodišnjeg istaživanja” (para)naučno dokazala izvesna Olga Luković Pjanović, “doktorantkinja Sorbone”.

Posmatrana kao objekat Pjanovićkina knjiga je prilično uverljiv simulakrum naučnog rada. Sve što treba je tu: tvrde korice, naučni aparat, fusnote, citati na grčkom, latinskom, nemačkom i francuskom, a na kraju pretpostavljam, ne znam, zaustavio sam se na početku –  verovatno i spisak literature i index  imena. Sve ostalo odštampano na 582 strane izvan je (ispod) svih kriterijuma.

Ko ima strpljenja, pogotovo ko je u stanju da studiju o prvobitnosti Srba pročita u komičnom ključu – koji toplo preporučujem – povremeno se može zabaviti, recimo kad naiđe na “naučnu” tvdrnju da su svi “slovenski jezici nastali iz srpskog”, a da su “Bugari (u jednom momentu) “naučili srpske reči, ali ne i gramatiku”. Brzo će, međutim, osetiti  zamor, zasićenost i zgađenost pred bujicom beskrupuloznih izmišljotina, proizvoljnosti i zaumnih konstrukcija tipa:   “Muhamed je bio Srbin jer je njegovo ime sastavljeno od srpskih reči “muha“ i “med’”.

Poput svih kniga iz postmemorandumskog patriotskog korpusa “Srbi, narod najstariji” sadrži u podtekstu jedva prikrivenu političku pozadinu, štaviše strategiju, neku vrstu tekstualne temporalne ekspanzije, prethodnice teritorijalne. Ako su Srbi oduvek tu, onda to znači da su svi drugi narodi pridošlice, da su narodi drugog reda, pritom najverovatnije (zaboravljenog) srpskog porekla. I sad je valjda sve jasno: ako su Srbi živeli na svim mestima na planeti – a iz Pjanovićkinih nebuloza proizilazi da jesu – ako su praktično odasvud došli na Balkan, nije li onda logično da se na sva mesta vrate jer im pripadaju po pravu primogeniture.

Knjiga Olge Luković Pjanović, skupa sa knjigama Jovana Deretića (koji je u mnogo čemu nadmašio Pjanovićku)    dobile su ogroman publicitet, bile su masovno čitane i došle su kao naručena stratezima nacionalističke beogradske čaršije, koji nisu bili toliki idoti da poveruju u Pjanovićkine nebuloze, ali kojma je pulp faction, “Srbi, narod najstariji” poslužio kao zgodna alatka na poslu dodatnog raspirivanja nacionalne megalomanije i mitomanije.

I na tom poslu su – na sveopštu potonju propast – u potpunosti uspeli. Nije prošlo mnogo vremena, a Pjanovićikina i Deretićeva bulažnjena su poslužila kao predložak za državnu kulturnu politku. Mlaka protestna reakcija    stočetrdesetorice humanističkih  intelektualaca protiv pseudonaučnosti, momenatlno je ućutkana takođe  proverenom alatkom, optužbom za “antisrpsku delatnost”.

Tijumf podržavljene megalomanije, temporalne ekspanzije i krivotvorenja Pjanovićkinog i Deretićevog tipa zbio se na centralnoj proslavi hiljadusedamstote godišnjice Milanskog editka, održanoj 2013. u Nišu.

Mora da je tu bilo zakulisnih lobiranja, potpomognutih kovertama sa pozamašnim sumama, bilo kako bilo, kao centralno mesto obeležavanja hiljadusedamstote godišnice Milanskog edikta izabran je Niš, ne Milano, a poslova orgaznizacije su se kako i dolikuje – prihvatili Srbi, narod najstariji.

Sam odabir mesta centralne manifestacije proslave jubileja Milanskog edikta, nije bio sasvim bez osnova. Donosilac edikta, car Konstantin, rođen je (oko 272) u Naisusu, na otprilike istom  mestu na kome se nalazi Niš. Da je bilo mere i decentnosti, svečanost posvećena jubileju jednog od najbitnijih – ako ne i najbitnijeg – kamena međaša zapadne civilizacije mogla je poslužiti kao poveznica Srbije sa civilizacijom od koje beži kao đavo od krsta.

Budući da osećaja za meru decentnosti u Srbiji nikad nije bilo, da  nikom nije padalo na pamet da u četvrtom veku na Balkanu nije bilo ni Slovena, kamoli Srba, proslava jubileja Milanskog  edikta – pod parolom “Srbija će ujediniti hrišćane“ – završila se kao seoska priredba, nevešti, drski pokušaj posrbljavanja Konstantina (“treba da se ponosimo što je Konstantin Veliki rođen u Nišu”, citat, tadašnji patrijarh, Irinej), aproprijacije Milanskog edikta i  pompeznog isticanja u prvi plan svetskoistorijske uloge Srba i Srbije u Konstantinovom rođenju i donošenja   Milanskog edikta.

Na internetskim blogovima i forumima  i dan danas se vode rasprave, još polemiše i dokazuje da su Srbi  narod najstariji, što je činjenica. Činjenicu mogu poricati samo oni  koji “mrze sve što je srpsko”, među kojima se našao i ChatGPT.

Neki preduzimljivac postavio je Chat(u)GPT pitanje: da li su Srbi najstariji narod.

Chat GPT je kratko odgovorio: “Ne” i prošao kao bos po trnju. Postavljač pitanja  ga je ovako naružio (proverljivo na internetu): “J***o ti Elon Mask sve po spisku. Izdao si me. Verovao sam ti kao bratu rođenom, ali ti si u stvari digitalni Bugarin“.

(Mišljenja i stavovi kolumnista nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)