Dobro jutro! Juče sam imao dug razgovor sa Sašom Zekovićem, u kojem sam naučio mnogo o vrlo mučnom i zaboravljenom dijelu naše istorije. Zločini komunista ne bi trebalo da su tabu tema, i njima treba da se bave oni kojima namjera nije bačanje sjenke na narodno-oslobodilačku borbu ili rehabilitacija kolaboracionističkih pokreta i njihovih zločina. Zato mislim da je važno da ovđe iznesem neke činjenice vezane za dešavanja u Baru 1945. godine.
Kliknite ovđe da se uključite u našu viber grupu, u kojoj vas iz časa u čas uživo obavještavamo o novostima i direktno odgovaramo na vaša pitanja.
Masakr u Baru
Nakon zauzimanja današnje teritorije Kosova, jugoslovenski komunisti su se suočili sa problemom nepostojanja partijske infrastrukture i malog broja lokalnog kadra i boraca. Ukoliko sam dobro razumio, prva generacija kosovskih jugoslovenskih komunističkih funkcionera bila je uvezena iz Albanije i njene partijske organizacije, koja je imala razgranatiju i brojniju mrežu.
Na Kosovu je na početku iz tog razloga uvedena vojna uprava, i dugo je trebalo da se vlast konsoliduje. Ne bez otpora. Nakon atentata na Miladina Popovića, komunistička partija ubrzava proceduru masovne mobilizacije kosovske omladine u redove armije i slanje na ratišta na Zapadu zemlje. Mnogi Albanci, ali i Srbi sa Kosova su tako završili u Trstu.
Logistika je išla preko Bara. I od Bara brodom za Trst. Tokom transporta jednog od tih ešalona ili kontingenata, došlo je do incidenta kada je oficir partizanske jedinice, koja je sprovodila Kosovare, odbio da im da vodu, nakon čega je došlo do koškanja otimanja oružja, nakon čega je naređeno pucanje na nenaoružane ljude. Procjene o žrtvama masakra idu od zvaničnih 400-500 do 4000. Većina su bili Albanci, iako je među žrtvama bilo oko 40 Srba.
Odmah nakon zločina naređeno je uklanjanje tijela. Njihovi ostaci su zapaljeni i sahranjeni na različitim lokacijama u Baru. Nezvanično je jedan dio zakopan na mjestu đe su prije desetak godina posječeni čempresi i đe je planirana izgradnja vrtića. Interesantno, da je došlo do gradnje i kopanja temelja, možda bismo tada saznali da li je ovaj trag istinit.
Komunistička partija je odmah reagovala – iako nisu kažnjeni zatvorom, oficiri jedinice koja je učinila zločnin su izgubili činove i nikad im nije bio dozvoljen napredak. O ovome i grešci koja je učinjena javno se raspravljalo na najvišim partijskim organima i zločin nije zataškavan, iako je sve učinjeno da bude zaboravljen. Pobijeni su posthumno dobili status nosilaca spomenice kao način umirenja i upravljanja nezadovoljstvom porodica žrtava.
O ovome postoji niz objavljenih knjiga i cijeli slučaj je vrlo dobro dokumentovan. Komunisti nisu negirali ovaj zločin kao i brojne druge zločine učinjene tokom revolucionarnog terora koji je pratio narodno-oslobodilačku borbu.
Ipak, kao i mnogi drugi zločini, i ovaj je zaboravljen. Kada se takve stvari dese i kada se o ovome ne priča, otvara se prostor za manipulaciju. Tako se manipulisalo Velikom, Pivom. Tako se manipuliše i Krnovom. Ukoliko se ovime javno ne bave istoričari-autoriteti, ljudi sa akademskim integritetom i ako se ovakve teme prepušte nacionalističkim radnicima i etničkim preduzetnicima, rezultat neće biti sjećanje na žrtve i pijetet prema njima, nego zloupotreba u cilju revizionizma i rehabilitacije zločinačkih pokreta i institucija.
Zato je i izuzetno važno saopštenje UBNOR-a koji ne negira zločin i poziva na poštovanje tekovina antifašizma.
Toliko za danas. Ugodan ostatak dana želimo.
S poštovanjem,
Ljubomir Filipović, analitičar i kolumnista CdM-a
(Mišljenja i stavovi autora kolumni nisu nužno stavovi redakcije CdM-a)
