Ideja „šoka i bespomoćnosti“ zavisi od toga da se strukture koje donose odluke brzo raspadnu. Ali šta ako su te strukture otpornije nego što se prvobitno očekivalo?
SAD i Izrael nedeljama insistiraju da je vojna sposobnost Irana značajno umanjena.
Američki predsednik Donald Tramp i ministar odbrane Pit Hegset ponavljaju tvrdnje da su koncentrisani napadi osakatili iransku zapovednu strukturu i oslabili njegovu sposobnost da odgovori.
Prema njihovim tvrdnjama, sukob bi već trebalo da se kreće ka okončanju.
Eskalacija se nastavlja brže, oštrije i sa manje jasnih tačaka izlaza.
Tokom vikenda je obelodanjeno da su lansirane dve rakete ka američko-britanskoj bazi na ostrvu Dijego Garsija u Indijskom okeanu, na udaljenosti od više hiljada kilometara.
Teheran je negirao da je on lansirao rakete, a šef NATO-a je izjavio da ne mogu da potvrde da su one zaista poletele iz Irana.
Iako te rakete nisu stigle do ostrva, incident je pobudio sveže strahove u vezi sa vojnim sposobnostima Irana. Sve do sada, verovalo se da domet njegovih raketa iznosi oko 2.000 kilometara.
Bilo da ovo odražava do sada nepoznatu sposobnost ili da se radi o nekoj novoj sposobnosti razvijenoj pod bombardovanjem, implikacija je savršeno ista: vojni pritisak nije zaustavio napredak Irana.
Ako je veći deo njegovog vođstva zaista eliminisan, među njima vrhovni vođa Ali Hamnei, više ličnosti kao što je Ali Laridžani, komandanti Islamske revolucionarne garde (IRGC) i generalštab oružanih snaga, a ključna postrojenja za proizvodnju raketa uništena, ko onda vodi akcije i kako je Iran uspeo da koncentriše sposobnosti pod tolikim pritiskom?
Modžtaba Hamnei, koji je navodno preživeo napad u kojem su poginuli njegov otac i nekoliko bliskih članova njegove porodice, u međuvremenu je imenovan za novog vođu.
Pored dve pisane poruke, nije se ni video ni čuo.
Njegovo stanje ostaje nejasno, baš kao i njegova sposobnost da predvodi.
U sistemu zasnovanom na centralnoj vlasti, ova tišina stvara neizvesnost u samom središtu moći.
A opet, iranska dela ukazuju na sve samo ne na kolaps.
Iran je 21. marta pogodio grad Dimonu u izraelskoj pustinji Negev, oblast povezanu sa izraelskim nedeklarisanim nuklearnim programom.
Ovaj napad je usledio posle izraelskih udara na iransku energetsku infrastrukturu blizu Bušera, u kojem je i iranska nuklearna elektrana.
Poruka je bila jednostavna: na eskalaciju će biti odgovoreno istom merom, a ključne lokacije više nisu van domašaja.
Ove akcije sugerišu da postoji koordinacija, a ne konfuzija.
Pretpostavka američke i izraelske strategije, da će uklanjanje vrhovnog vođe dovesti do paralize, sada deluje krajnje neizvesno.
Ideja „šoka i bespomoćnosti“ zavisi od toga da se strukture koje donose odluke brzo raspadnu.
Ali šta ako su te strukture otpornije nego što se prvobitno očekivalo?
Ako je tako, onda se javlja mnogo hitniji problem: sa kim je preostalo da se pregovara?
Iranski predsednik Masud Pezeškijan je smanjio javna pojavljivanja.
U ranoj fazi sukoba on se izvinio susedima pogođenim iranskim udarima, što je navodno naljutilo rukovodstvo IRGC-a.
Od uspona Modžtabe Hamneija na vlast, izjavio je malo toga, dodatno suzivši diplomatske opcije.
Sa tačke gledišta Teherana, nedavni događaji nude vrlo malo razloga za poverenje u bilo kakve pregovore.
Za 14 meseci Trampovog povratka na funkciju, znakovi napretka ka nuklearnom sporazumu u dva zasebna skupa pregovara bili su praćeni vojnom akcijom.
Iranski zvaničnici tvrde da su, tokom druge runde pregovora u Ženevi 27. februara, udovoljili većini američkih zahteva.
Pripreme su bile u toku za tehničke rasprave u Beču.
Ali Tramp je izjavio da „nije zadovoljan“ načinom na koji pregovoriteku i udari su počeli već naredni dan.
Za donosioce odluka u Iranu, poruka je jasna: pregovori ne sprečavaju napade, oni ih možda čak i prizivaju.
Ali nije samo Iran taj koji može da eskalira ovaj sukob – Tramp je takođe tokom vikenda podigao ulog.
Dao je ultimatum na 48 sati zahtevajući da Iran ponovo otvori Ormuski moreuz, jednu od najprometnijih svetskih trgovinskih ruta, upozorivši da će neispunjenje zahteva dovesti do američkog „uništenja“ iranskih elektrana.
Iran je odbio taj zahtev i odgovorio sličnom pretnjom: bilo koji napad na njegovu infrastrukturu biće praćen udarima širom regiona.
Iranski Vrhovni savet odbrane takođe je potegao mogućnost miniranja delova Persijskog zaliva.
Tramp se užurbano kreće u pravcu koji ne ostavlja previše drugih mogućnosti.
Bez kopnenih snaga, Sjedinjenje Američke Države i Izrael mogu da napadaju samo iz vazduha, praveći štetu, ali ne postižući nužno cilj potpune predaje.
Istovremeno, takvi udari mogu da izazovu širu odmazdu, bez otvaranja Ormuskog moreuza.
Razmena je poslala obe strane direktnom putanjom ka opasnijoj fazi sukoba.
Pogledajte video: Zašto je Ormuski moreuz toliko važan za svetsku trgovinu
A opet, svega nekoliko sati pre isteka zadatog roka, Tramp se povukao.
U objavi na njegovoj društvenoj mreži Istina (Truth social), napisao je da je došlo do „veoma dobrih i produktivnih razgovora“ sa Iranom i najavio petodnevnu pauzu što se tiče bilo kakvih planiranih udara na iransku energetsku infrastrukturu.
Usledivši neposredno pre njegovog vlastitog ultimatuma, potez je stvorio potencijalnu izlaznu rampu, makar za sada.
Cena nafte je pala, odrazivši određeno olakšanje, ali su reakcije bile odmerene.
Saopštenje još uvek mora da se testira u stvarnosti i ostaje nejasno koliko dugo će ova pauza izdržati ili da li odražava iskreno pomeranje ka pregovorima.
Suštinski još važnije, preostaje pitanje: ko u Iranu zaista govori i ko drži vlast nad IRGC-om i snagama bezbednosti, koje deluju kao da nastupaju po naređenju „pucaj po vlastitom nahođenju“?
Ako se ova situacija nastavi, a Ormuski moreuz ostane problematičan, obe strane bi mogle da se vrate njihovim pretnjama, a posledice bi mogle biti ozbiljne.
Oko 170 miliona ljudi širom regiona, među njima više od 90 miliona ljudi u Iranu, moglo bi da se suoči sa ozbiljnim nestašicama struje i drugim vitalnim uslugama.
Uz ograničene kanale za pregovore, Trampovi izbori se sužavaju.
Dalja eskalacija rizikuje da postane ciklus uništenja sa malo strateške dobiti, a na stolu bi mu ostale samo najekstremnije opcije.
Zemlja je ušla u sukob već pod ionako velikim ekonomskim pritiskom i suočavajući se sa široko rasprostranjenim nemirima.
Rat je, za sada, smanjio taj pritisak, dajući vlastima prostor za pojačavanje unutrašnje kontrole.
Eskalacija Iranu služi i kao način da odgovori na spoljne pretnje, baš kao i da zauzda domaće nemire.
Iran ne može lako da se povuče a da ne deluje slabo, dok Amerika i Izrael ne mogu da postignu odlučan ishod samo kroz akcije vazdušnih snaga.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
