Rusi u egzilu – kako se nositi s tugom kad si daleko od kuće

Petar Trofimov (ime promenjeno) bio je u Nemačkoj samo tri nedelje kada je primio vest da mu je otac preminuo u Sankt Peterburgu. Da nije bilo ruske invazije na Ukrajinu, još uvek bi bio u Moskvi, a ne u bavarskom Bajrojtu.

Prema različitim procenama, između 650.000 i milion ljudi napustilo je Rusiju nakon početka invazije na Ukrajinu. Nisu svi planirali dugoročno da ostanu u inostranstvu, a još manje njih moglo je da zamisli da će se povratak kući jednog dana pretvoriti u rizik. To je značilo da su neki morali da dočekaju smrt voljene osobe bez mogućnosti da se od nje i lično oproste.

Trofimov je jedan od njih. Pre ruske invazije na Ukrajinu bio je doktorand na Moskovskom državnom univerzitetu i planirao je da (po)traži posao u inostranstvu nakon diplome 2024. godine. Rat mu je, međutim, promenio planove, tako da se već 2022. našao na postdiplomskim studijama na Univerzitetu Bajrojt.

„Bila je to spontana odluka doneta nakon početka rata“, kaže.

Dodaje i da ga je bilo strah od onoga šta sledi, kao i da je procenjivao da će mu preseljenje u zapadnu Evropu pomoći u izgradnji stabilnije karijere.

„Gubitak počinje samim činom emigracije“

Kada je Trofimov saznao za očevu smrt, nije prošlo ni mesec dana otkako se preselio u Nemačku. Još je uvek pokušavao da pronađe smeštaj i reši početne birokratske obaveze.

„Da su okolnosti bile drugačije, jednostavno bih otputovao iz Moskve u Sankt Peterburg. To nije baš zahtevna stvar“, rekao je za DW.

Njegova spontana selidba, međutim, učinila je to mnogo težim. Povratna karta koštala bi ga nekoliko hiljada evra, jer su direktni letovi između Rusije i Nemačke ukinuti nakon početka rata.

Trofimov je zakazao termin kod psihologa samo nekoliko sati nakon što je saznao za očevu smrt. To mu je pomoglo da se nosi s početnim šokom. Uprkos tome, trebalo mu je vremena da prihvati gubitak.

„Ne možeš jednostavno da se isključiš. Nažalost, to tako ne funkcioniše“, kaže.

Prema Olgi Harlamovoj, racionalno-emotivno-bihejvioralnoj terapeutkinji iz Minhena, ovo nije bio prvi gubitak koji je Trofimov doživeo od preseljenja.

„Gubitak počinje već samim činom emigracije. Često toga nismo svesni, pa ni ne prolazimo kroz proces tugovanja“, kaže ona u razgovoru za DW.

„Sve se gomila: gubitak posla, društvenog kruga, i na kraju, gubitak statusa i osećaja sigurnosti“, dodaje Harlamova. I ona sama se 2000. godine preselila u Nemačku iz Belorusije.

Kada osoba uz sve to doživi i smrt voljene osobe, suočavanje sa tugom postaje još teže, kaže psihološkinja.

Da li vreme zaista leči sve?

Polina Grundmane je osnivačica švedskog psihološkog udruženja „Bez predrasuda“ (Without Prejudice). Rođena je i odrasla u Moskvi, a udruženje je osnovala u martu 2022. kako bi pomogla osobama koje govore ruski i kojima je bila potrebna psihološka podrška zbog rata.

Zbog svog rada, kaže Grundmane, više nije bilo bezbedno da se vrati u Rusiju. Prema njenim rečima, pretilo joj se pritvorom po povratku. To je bio razlog zbog kojeg početkom 2024. nije mogla da otputuje u Rusiju kako bi se oprostila kada su joj roditelji umrli u razmaku od tri meseca.

„Moji roditelji su mi značili sve. I u jednom trenutku ostala sam siroče“, kaže.

„Da mogu sve da promenim, nikada ne bih pokrenula ovo udruženje“, dodaje. Ali 2022. godine nije osećala da radi „neko herojsko delo“, već nešto sasvim normalno – da pomaže drugim ljudima.

Grundmane još nije uspela da se pomiri sa gubitkom roditelja.

„Kao voditeljka psihološkog udruženja biću iskrena: prvo, vreme ne leči sve – moguće je da se nikada ne oporavite od gubitka. Ja se od svog još nisam oporavila“, kaže.

„Da, razumem da ih više nema. Ali ne obrađujem taj osećaj dalje, jer bi me uništio. A ne želim da me išta uništi.“

Ipak, njeno profesionalno iskustvo pomaže joj da razume kako njen um reaguje na teškoće. Procenjuje da će moći da počne da obrađuje tugu tek kada bude mogla da se vrati u svoj stan u Moskvi i ponovo vidi svoje sestre.

Za sada joj svakodnevno vežbanje, terapija i deca pomažu da ostane stabilna.

„Vidim svoju decu kao nastavak svojih roditelja.“

Pronalaženje utehe kroz rituale oproštaja

U martu 2022. video producent Aleksandar Slavin preselio se u Beograd. Godinu dana kasnije, preminula mu je baka. Nije mogao da odleti na sahranu zbog bezbednosnih razloga, nakon što je svoje ime pronašao u bazi podataka koja prati antiratno nastrojene Ruse u egzilu.

„Iskreno, i dalje vodim unutrašnje razgovore o tome na čiju bih sahranu otišao. Verovatno ni na čiju“, kaže 29-godišnjak, dodajući da ga takve misli ponekad zaista opterećuju.

Povrh toga, Slavin se još uvek teško miri s bakinim odlaskom.

„Imam osećaj kao da to nisam zapravo prihvatio.“

Ponekad uhvati sebe kako misli da bi, da se sada vrati u Rusiju, njegova porodica bila onakva kakvu ju je ostavio.

„Naravno, to nije tako“, dodaje s tužnim osmehom.

Prema terapeutkinji Harlamovoj, rituali oproštaja mogu da pomognu u pronalaženju mira.

„Oprostiti se ne znači samo stajati kraj groba“, objašnjava ona.

Kada je izgubila dedu, a nije mogla da bude na sahrani, pomagalo joj je to što mu je pisala pisma. Ali to nije jedina opcija: čovek može da se moli, da izloži fotografije ili posadi drvo. Sve što pomaže prihvatanju gubitka je dobro, kaže Harlamova.

Grundmane iz udruženja „Bez predrasuda“ naglašava da otvorena komunikacija s voljenima može da smanji nametljive misli o njihovoj mogućoj smrti. Ona preporučuje razgovore o tome šta bi ko učinio kada bi neko od njih umro.

Razgovor o toj temi, „čak i uz trunku humora“, pomaže u smanjenju anksioznosti, kaže.

Kako se nositi s tugom – preporuke stručnjaka

Neki ljudi počnu da krive sebe jer nisu bili uz voljenu osobu u njenim poslednjim danima. Ta samookrivljavanja stvaraju iluziju kontrole.

„Ako je moja krivica, mogao sam ili mogla sam sve da promenim“, objašnjava Harlamova.

Prema njenim rečima, ljudi treba da dozvole sebi da osećaju sve emocije. Pre svega, moraju sebi da dozvole da tuguju.

„Kada osoba plače, govori o iskustvima i – što je najvažnije – kad dobija podršku, onda se aktiviraju regulacioni mehanizmi nervnog sistema“, kaže terapeutkinja.

Kako podržati nekoga ko tuguje? Dovoljno je jednostavno biti uz njega.

„Ne dajte savete“, naglašava. „Najvažnije je dati prostora tom bolu. Ponekad je dovoljno samo sedeti u tišini i držati osobu za ruku.“

Prema Harlamovoj, osećaj praznine znak je da osoba izlazi iz akutne faze tuge.

„Taj osećaj označava trenutak kada možete početi da gradite nešto novo i da krenete dalje“, ističe.

Prihvatanje, međutim, ne znači da će bol nestati. Grundmane kaže da je proces tugovanja sličan procesu odvikavanja od zavisnosti. Umesto da tvrde da su izlečeni, zavisnici broje mesece i godine u kojima su ostali trezni.

„Ali uvek će ostati zavisnici“, kaže. Bol zbog gubitka nikada potpuno ne nestaje – ljudi jednostavno nauče da žive s njom.