Peti Herst, 19-godišnja studentkinja i nasljednica medijske imperije, oteta je u februaru 1974. godine iz njenog stana nadomak kampusa u Berkliju, u Kaliforniji
Peti Herst je otela revolucionarna grupa 1974. godine, prema izveštavanju BBC iz toga vremena.
Ali pre 50 godina, 20. marta 1976, proglašena je krivom za prelazak na stranu njenih otmičara.
„Mama, tata, ja sam sa borbenom jedinicom koja je naoružana automatskim oružjem".
Peti Herst, 19-godišnja studentkinja i naslednica medijske imperije, oteta je u februaru 1974. godine iz njenog stana nadomak kampusa u Berkliju, u Kaliforniji.
Samo malo više od nedelju dana kasnije, audio snimak njenog glasa obavestio je njenu porodicu da je još živa.
Bila je to ona vrsta scenarija koja se često opisuje kao noćna mora svakog roditelja, ali neobični detalji bili su istinski jedinstveni.
Uz sastojke porekla iz visokog društva, psihološku traumu i radikalno nasilje, patnja Peti Herst je zaokupila maštu Amerike i parirala raspletu afere Votergejt što se tiče televizijskog izveštavanja.
Kad je snimljena na sigurnosnoj kameri tokom pljačke banke kako drži mitraljez dva meseca nakon otmice, bio je to zapanjujući razvoj događaja.
Je li joj bio ispran mozak ili je bila voljna saučesnica?
Njeni otmičari bili su u opskurnoj ultralevičarskoj Simbionističkoj oslobodilačkoj armiji, iliti SLA, jednoj od mnogih malih radikalnih grupa iz toga vremena.
Izveštavajući za BBC, američki dopisnik Džon Hamfris rekao je da se malo toga znalo o grupi „sem onoga što su napisali sami o sebi u raznim njihovim objavama. To i činjenica da su članovi SLA spremni da počine ubistvo za njihovu stvar.“
Prva žrtva grupe bio je Markus Foster, funkcioner školstva iz Ouklenda, čiji je navodni zločin bio taj što je pokušao da uvede obezbeđenje u lokalne srednje škole.
Ubijen je na licu mesta mecima umočenim u cijanid u novembru 1973. godine.
„U slučaju Peti Herst, druge žrtve ove grupe“, rekao je Hemfris.
„Njen zločin je bio naprosto činjenica da je rođena u porodici Herst, neizmerno bogatoj, i preko njene kontrole nad novinskim medijima, neizmerno moćnoj: porodici koja za SLA mora da je bila simbol upravo onog kapitalističkog društva za koje tvrdi da namerava da ga uništi.“
Otac Peti Herst Randolf bio je urednik San Francisko egzeminera i šef porodične medijske dinastije.
Njen deda Vilijam Randolf Herst bio je novinski tajkun čiji je život iskoristio režiser Orson Vels kao slobodnu inspiraciju za Građanina Kejna.
Gromoglasni naslovi i ostrašćeno pripovedanje na kojem je Herst zasnovao vlastitu imperiju isplivalo je na površinu decenijama kasnije u napadnom televizijskom izveštavanju o otmici njegove unuke.
U roku od nekoliko dana od otmice, SLA je počela da šalje snimke sa kasetofona medijskim kućama zahtevajući da porodica Herst finansira program masivne distribucije hrane za siromašne u Kaliforniji.
Vođa SLA Donald „Činkve“ Defriz rekao je u poruci Herstovima da je „prilično spreman da pogubi njihovu ćerku kako bi spasao živote izgladnelih muškaraca, žena i dece svih rasa“.
Na kaseti je bio i glas Peti Herst lično kako poručuje roditeljima da je sa naoružanom grupom.
„I ovi ljudi nisu samo gomila ludaka. Bili su veoma iskreni prema meni, ali posebno su spremni da umru za ono što rade.“
Na drugom snimku četiri dana kasnije, ona je rekla: „Zaista je depresivno slušati ljude kako govore o meni kao da sam mrtva“.
Herstovi su pristali na zahtev SLA da podele hranu u vrednosti od dva miliona dolara, što je bilo nazvano najbizarnijim otkupom za otmicu ikada isplaćenim.
Džon Hamfris iz BBC-ja primetio je kako bi „originalni Vilijam Randolf Herst, arogantni reakcionar koji je jednom izjavio kako su samo bogati ljudi zanimljivi, verovatno smatrao ovu situaciju neverovatnom.“
Punktovi za deljenje hrane otvoreni su u siromašnim delovima širom Los Anđelesa i San Franciska, sa dugim redovima koji su se formirali kako bi ljudi preuzeli kesa sa ćuretinom, hlebom, mlekom, jajima, voćem i povrćem.
U Ouklendu, masa od 5.000 ljudi se razbesnela kad su organizatori počeli da bacaju sledovanja kroz prozor.
Jedan policajac je bio izboden, a jedan pripadnik mase onesvešćen dok su ljudi bacali konzerve hrane nazad.
Mnogi od onih koji je trebalo da izvuku najviše koristi od svega su odbili tu pomoć, rekavši da su zapanjeni taktikom SLA.
Jedan stanovnik Los Anđelesa je rekao: „Meni je ljudski život malko vredniji od kese sa namirnicama."
Herst, koja je posle mesec dana trpljenja intenzivnog psihološkog pritiska dok su je skrivali u pretrpanim sigurnim kućama grupe, mogla je da se čuje na još jednom snimku kako opisuje program pomoći kao „pravu katastrofu“, sa većinom hrane lošeg kvaliteta.
„Svakako nije zvučalo kao ona vrsta hrane koju je naša porodica navikla da jede“, rekla je ona.
Nedeljama kasnije, 3. aprila 1974, usledio je šokantni snimak Peti Herst: „Dobila sam izbor da, pod jedan, budem puštena u bezbednoj oblasti, ili, pod dva, da se pridružim snagama Simbionističke oslobodilačke armije, i da se borim za svoju slobodu i slobodu svih potlačenih ljudi. Izabrala sam da ostanem i borim se.“
Otkrila je da ju je SLA preimenovala u Tanju, po nemačko-jevrejskoj gerilki koja se borila rame uz rame sa marksističkim revolucionarem i liderom Če Gevarom u Boliviji.
Uz kasetu je bio priložen plakat na kom je ona prikazana u punoj ratnoj opremi, noseći automatsko oružje ispred amblema SLA, sedmoglave kobre.
Randolf Herst koji u to nije poverovao, rekao je novinarima: „Imali smo je 20 godina, a oni su je imali 60 dana, i ja ne verujem da ona može da promeni svoju filozofiju toliko brzo ili toliko trajno.“
„Poznajem moju devojčicu veoma dobro i znam da se nikada ne bi pridružila organizaciji kao što je ta, a da na to nije bila prisiljena“, rekla je.
Petnaestog aprila 1974, Peti Herst se od žrtve pretvorila u begunca kad je snimak sa sigurnosne kamere tokom pljačke banke pokazao da drži automatsko oružje.
Za javnost, to je bilo opojno: da li je zaista prigrlila ekstremizam ili joj je bio ispran mozak?
Mediji i organi javnog reda i mira bili su jednako podeljeni oko toga.
Na snimku objavljenom nedelju dana kasnije, bila je nepokolebljiva:
„Za sve one ljude koji i dalje veruju da mi je ispran mozak ili da sam mrtva, ne vidim smisao da dalje branim sopstvene stavove… Ja sam vojnikinja u Narodnoj armiji.“
Nekoliko dana kasnije odrekla se verenika Stivena Vida, koji je bio sa njom kad je oteta, kao „seksističke, ejdžističke svinje.“
Budući da su je toliki lovili, SLA se preselila iz San Franciska u Kompton, u južnom Los Anđelesu.
FBI je opkolio njihovo skrovište 17. maja 1974, pošto je dobio dojavu da neki naoružani ljudi prevoze teško naoružanje.
Televizijske ekipe su nanjušile stvaranje opsade i pojurile na lice mesta.
Nakon što je policija ispalila granate sa suzavcem u zgradu, i razmenjena je vatra, kuća se zapalila.
Šest članova SLA umrlo je u požaru, među njima i neki od otmičara Peti Herst.
Peti Herst je uhapšena 1975, pošto je provela u bekstvu više od godinu dana
Čitav vatreni obračun bio je prenošen na nacionalnoj televiziji, prvi obračun koji je emitovan uživo u nekim vestima.
Niko od gledalaca niti iz policije nije bio svestan da Peti Herst nije bila ni blizu te scene, već je gledala prenos iz motelske sobe blizu Diznilenda.
Nekoliko neizdrživih sati, njeni roditelji nisu znali da li je živa ili mrtva
Na njenom poslednjem snimku na kaseti, od 7. juna 1974, održala je posmrtno slovo onima koji su poginuli u obračunu.
„Želim da govorim o tome kako sam poznavala naših šest ubijenih drugova, zato što su mediji fašističkih svinja naravno predstavili tipično izvitoperenu sliku o ovoj predivnoj braći i sestrama“, rekla je ona.
Provela je u bekstvu više od godinu dana, sve dok, 18. septembra 1975, nije bila uhapšena u San Francisku.
Kad su je policajci pitali za njeno zanimanje, odgovorila im je sa: „Urbana gerilka.“
U vreme njenog suđenja za oružanu pljačku banke, promenila je pesmu.
Njena odbrana tvrdila je da joj je prećeno smrću, da je bila seksualno napastvovana i da joj je ispran mozak kroz „prinudno ubeđivanje“.
Opisana je kao traumatizovana žrtva koja je pristala da se priključi aktivnostima SLA iz pukog instinkta za preživljavanjem.
Njeni advokati su tvrdili da je patila od Stokholmskog sindroma – kontroverznog pojma koji je bio skovan u to vreme da bi objasnio iracionalna topla osećanja nekih otetih prema njihovim otmičarima.
Tužilaštvo je odgovorilo snimcima i fotografijama na kojima se vidi da ona učestvuje u zločinima, govori tečnom retorikom SLA i odbija prilike da pobegne.
Oni su insistirali da je nastupala dobrovoljno ili makar svesno.
Tokom čitavog suđenja, Herst je sedela kruto, često delujući tupo i oduzeto.
Odbrana je tvrdila da je ovo ponašanje posledica traume.
Tužilaštvo je tvrdilo da ono odražava njenu nezainteresovanost.
Pre pedeset godina, 20. marta 1976, porota ju je proglasila krivom posle suđenja koje je potrajalo sedam nedelja.
Osuđena je na sedam godina u federalnom zatvoru, mada je predsednik Džimi Karter smanjio njenu kaznu na 22 meseca.
Godine 2001, predsednik Bil Klinton ju je potpuno pomilovao.
Herst se skrasila i počela da živi mirnijim životom, udavši se za vlastitog telohranitelja dva meseca nakon što je puštena iz zatvora.
Upoznala ga je prvi put 1976, kad je bila puštena uz kauciju dok se čekao odgovor na žalbu na presudu.
Bavila se pisanjem i glumom, a kasnije ju je tumačila Nataša Ričardson u biografskom filmu iz 1988. zasnovanom na njenoj autobiografiji.
Pojavila se u nekoliko filmova Džona Votersa , provokativnog scenariste i režisera, nakon što ga je upoznala tokom promocionog putovanja na Kanski filmski festival.
Godine 1981, dok je promovisala autobiografiju, intervjuisala ju je Barbara Volters sa ABC njuza.
Rekla joj je da tokom vremena provedenog sa SLA nije verovala da joj je bio ispran mozak, ali da je u međuvremenu promenila mišljenje.
„Ne volim da mislim o sebi kao o nekom ko može lako da se slomi ili ko je dovoljno slab da ga drugi kontrolišu, a opet su oni to mogli, i to su i učinili.“
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
