Veliki novac zarađen u sportu lako se potroši ako se ne uloži u edukaciju

 <!—->

Unosni ugovori, puni stadioni, velika zarada. To je san mnogih mladih sportista koji obrazovanje ostavljaju po strani što i ne čudi ako znamo šta je profesionalna karijera donijela različitim generacijama. 

“Ja sam proveo 18 godina u Poljskoj.  Pošao sam već kao momak mlad iz Sutjeske. To je bila  2003. godina. U to vrijeme bile su to neke ozbiljne cifre i mogla je da se nekako obezbijedi ta egzistencija”, kaže bivši fudbaler i trener u FK Zeta Aleksandar Majić. 

“Budućnost 1979, 1983. Priština, 1988. Partizan, 1989 La Korunja. Kad sam pošao u La Korunju, tada je to bila cifra, ovo su bile sve plate”, priča bivši fudbaler Zoran Batrović.

“Dešavalo se da dobiješ premiju za jednu utakmicu. I tada su to bile premije velike  i čovjek nije razmišljao šta će biti sutra. Smatrao si da svake nedjelje dobiješ, osim toga što dobijaš mjesečno. I onda, kako da kažem, velika svjetla, velikih gradova, putovanja, život… Ne razmišljaš šta će biti sjutra”, priča Majić.

 I tu kreću brojni izazovi jer nema tog novca koji se ne može potrošiti a karijera sportiste ne traje cijeli život.  

“Svi znaju, da sam živio boemski. Da, volio sam društvo, volio sam izlaske. To su mi tolerisali zato što sam dobro igrao. Tada u Jugoslaviji niko nije živio život što sam ja živio. Ja i Milko Đurovski svako veče do zore smo bili, što ja ne preporučujem nikome to”, prisjeća se Batrović.

“Sport i taj novac koji se pojavio u sportu je pravi veliki izazov. A život je lijep. Sad kad gledam sve to  mogao sam da ga proživim kao što sam ga proživio, ali da dio novca opet ne propadne. Tako da treba da vodimo računa i o edukaciji”, kaže Majić.

Upravo obrazovanje nakon posljednjeg zvižduka može biti temelj novog početka. Zato naši sagovornici, savjetuju mlade da ne odustaju od knjige.

“Moj savjet za sve vrhunske sportiste jeste da se edukuju, da rastu i kao  profesori, vaspitači, mogu da budu i kondicioni treneri, lični treneri, treneri po klubovima tako da njihova karijera nije samo do35. godine, nego je to za cio život”, kaže profesor fizičkog vaspitanja u SMŠ Golubovci Radovan Kankaraš.

“Ja, kad bih se ponovo rodio, prvo bi bila škola, pa onda fudbal. Jer može uporedo jedno i drugo. Tako da, mislim da je to veliki uticaj roditelja, da se ne baziraju samo fudbal,a da se škola zapostavlja”, kaže Batrović.

“Ja sam primetio, da živeći u Poljskoj, da samim tim što si sportista, ti si već označen, već svaka vrata ti se otvaraju. Znači, uz tu edukaciju već možeš da počneš i nečim drugim da se baviš, znači, vezano za tu profesiju koju završavaš, taj fakultet  jer svi će ti izaći u susret. To su neke mogućnosti koje svaki sportista može da iskoristi i treba da iskoristi”, zaključuje Majić.

Na kraju, ne mogu svi biti uspješni sportisti a i onima koji to jesu karijera je nepredvidiva. Zato je važno imati dobru alternativu.