„Zabrana društvenih mreža za decu i mlade nije dovoljna“

Trenutno više od deset zemalja pokušava da maloletnicima ograniči pristup društvenim mrežama, među njima su Novi Zeland, Malezija, Francuska, Španija, Norveška, Slovenija i Velika Britanija. Takav pristup razmatra se i u Nemačkoj.

Australija je kao prva zemlja na svetu još krajem 2025. uvela zabranu društvenih mreža za korisnike mlađe od 16 godina. I u Indoneziji od kraja marta postoji starosno ograničenje.

Kao cilj se uvek navodi želja da se zaštite deca i mladi. To deluje logično, jer je vreme provedeno pred ekranom u mnogim porodicama predmet rasprava i ono je često predugo: prema studiji međunarodne Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2025, najmanje 50 odsto petnaestogodišnjaka u zemljama OECD-a provodi bar 30 sati nedeljno na digitalnim uređajima.

Ostaje pitanje: da li su starosna ograničenja dobar način sprečavanja negativnih posledica povezanih s društvenim mrežama?

„Zahtevima za zabrane lako može da se profiliše“

Psiholog i neurolog Kristijan Montag smatra da je rasprava pojednostavljena. „Kada se pojave nove tehnologije brzo se javlja i neka vrsta moralne panike. Ne može se poreći da među političarima postoji i stvarna zabrinutost, ali iznoseći zahteve za zabranu društvenih mreža političar može relativno lako da se profiliše u javnosti, a da pritom zapravo i ne mora mnogo toga da uradi“, kaže Montag.

Profesorka teorije vaspitanja i socijalizacije na Univerzitetu u Potsdamu, Nina Kolek, takođe na gleda raspravu s određenom skepsom: „Osim što primer iz Australije pokazuje da uopšte nije tako jednostavno sprovesti starosno ograničenje, time ne rešavamo ozbiljne probleme društvenih mreža, nego samo malo pomeramo starost ulaska na mreže.“

Ti problemi, s jedne strane, leže u personalizovanim algoritmima i funkcijama kao što su puš-obaveštenja i beskonačnog skrolovanja, koje korisnike podstiču da provode što više vremena na platformama i imaju visok potencijal zavisnosti, objašnjava Kolek. Ujedno dodaje da se s druge strane tamo dolazi u kontakt s problematičnim sadržajima – recimo onim koji veličaju nasilje ili su seksualne prirode.

Činjenica je da digitalni mediji deci i mladima takođe omogućavaju informisanje, igranje i kontakt sa drugima, ali prema OECD-u postoje naznake da preterana ili problematična upotreba može da ima negativne posledice. U to spadaju aspekti telesnog zdravlja, poput problema sa spavanjem i nedovoljnog kretanja, kao i aspekti mentalnog zdravlja, poput smanjenja direktnih društvenih kontakata, depresije ili zlostavljanja na internetu.

Međutim, prema mišljenju Kristijana Montaga, često je teško izolovano utvrditi efekat društvenih mreža, jer mnogi drugi faktori tu takođe igraju ulogu, recimo okolina i genetski faktori. Relativno dobro je, ističe stručnjak, potvrđena povezanost između duže ili zavisničke upotrebe pametnih telefona i slabijih ocena u školi – kao i povezanost s većim nezadovoljstvom sopstvenim telom.

I odrasli teško regulišu sami sebe

Deca i mladi posebno su podložni svim tim negativnim posledicama, kaže Montag, koji predaje na Univerzitetu Makao u Kini. „Sazrevanje ljudskog mozga traje relativno dugo. Procenjujemo da to može da traje do 20. godine života, verovatno čak i do sredine dvadesetih, dok prefrontalni korteks ne sazre“, objašnjava neurolog. „Maloletnicima je zato teže da regulišu same sebe, odnosno teže nego odraslima da odlože telefon.“

Ali ni kod odraslih to ne funkcioniše dobro. I mnogi ljudi stariji od 20 ili 25 godina bore se s gore opisanim posledicama. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, rasprava mora šire da se vodi. Oni starosna ograničenja vide samo kao jednu od više neophodnih mera – Kolek, recimo, govori čak da je to „prividna rasprava koja odvlači pažnju od zaista efikasnih instrumenata“.

Mnogo dobrih elemenata u Zakonu o digitalnim uslugama

A ti efikasni dodatni instrumenti, prema njenim rečima, već se nalaze u Zakonu o digitalnim uslugama (DSA). DSA je skup pravila na nivou Evropske unije o digitalnim uslugama i on obavezuje pre svega velike internet-platforme i pretraživače na veću zaštitu korisnika. TikTok, Instagram i drugi moraju da u skladu s tim procenjuju i smanjuju sistematske rizike i da budu transparentni kada je reč o njihovim algoritmima.

Prema DSA, trebalo bi takođe da omoguće nezavisnim naučnicima pristup njihovim podacima kako bi oni mogli da istražuju kako određeni elementi utiču na korisnike. Prema psihologu Montagu, to je do sada bio veliki problem: „Godinama smo sprovodili istraživanja kao da su nam ruke vezane iza leđa. I uprkos uvođenju DSA, pristup je i dalje potpuno nedovoljan.“

I na drugim područjima DSA se za sada ne sprovodi efikasno. Probleme stvara i Donald Tramp, koji je više puta pokušao da spreči novčane kazne protiv američkih digitalnih koncerna, preteći zauzvrat carinama. A DSA se na kraju krajeva odnosi samo na evropske zemlje.

Sam poslovni model je problematičan

U borbi protiv negativnih posledica društvenih mreža moguće je uvođenje i nivoa ograničenja, kao i izmene elemenata dizajna za mlade. Prema Montagu, u kineskoj verziji TikToka, Douyin, skrolovanje za mlađe od 14 godina traje samo 40 minuta, nakon čega jednostavno više nema novih sadržaja. I sam TikTok već ima vremenska ograničenja, ali ih je znatno lakše zaobići. Za mlađe od 13 godina teoretski nakon 60 minuta roditelj ili staratelj mora da unese kod. Od 13. godine mladi bi morali da unesu sopstveni kod kako bi nastavili da gledaju. To, naravno, funkcioniše samo ako se nisu predstavili kao stariji. Ali to je za sada verovatno rašireno, jer se otvaranje naloga često bazira samo na jednostavnom unosu datuma rođenja.

Zapravo bi, prema Montagu, platforme morale da budu u temelju drukčije koncipirane – posebno za maloletnike, ali i za odrasle. „Da li je poslovni model zasnovan na podacima koji špijunira korisnike i maksimalno produžava vreme provedeno onlajn sam po sebi nezdrav? Da. Za to ne moramo da čekamo dodatne studije o psihičkim problemima.“

Osim rasprava o starosnim ograničenjima i mera za jačanje medijske pismenosti u čitavom društvu, pre svega bi trebalo izvršiti pritisak na platforme i strogo ih regulisati, smatra Montag. I napominje: „Društvene mreže koje funkcionišu drugačije značile bi, međutim, i da moraju drugačije da se finansiraju – ako ne više prikupljanjem podataka, onda na primer putem pretplatničkog modela.“

„A ako platforme više nisu izgrađene tako da korisnike što duže zadrže pred ekranom, usput će postati i dosadnije“, zaključuje Montag.