"Majčinstvo mi je oduzelo zdravlje, vrijeme, novac, snagu i moje tijelo"
Karmen obožava desetogodišnjeg sina Tea, ali da može da vrati vreme unazad, ona kaže da bi volela da nikad nije postala majka.
„Majčinstvo mi je oduzelo zdravlje, vreme, novac, snagu i moje telo“, kaže ona.
„Cena je bila prevelika, a taj trošak ostaje zauvek.“
Ova nastavnica je u četrdesetim i deo je skrivene zajednice žena koje su zažalile što su postale majke.
Žene koje su me kontaktirale pristale su da govore o tome kako se osećaju samo pod uslovom da ostanu anonimne, iz straha od oštre osude i zato što njihove porodice ne znaju za to.
Karmen je pre nekoliko godina oprezno pretočila to svoje žaljenje u reči na internet forumu za opšte roditeljstvo i kaže da su, iako su neki ljudi saosećali s njom, drugi reagovali kao da je „grozna“ i „čudovište“.
Ekstremni pritisak i žrtva koju može da podrazumeva majčinstvo tema je filma Da imam noge, šutnula bih te, koji se u nedelju takmiči za Oskara.
Glumica Rouz Birn daje visceralno tumačenje sagorele majke koja se oseća usamljeno u borbi da namiri potrebe njene ćerke i očuva stubove porodičnog života.
Karmen može da se identifikuje sa ovim temama iz filma.
„Majčinstvo je beskrajan posao koji obavljate čak i kada to ne želite, zato što ta mala osoba zavisi od vas… Osećate se kao u zamci iz koje ne možete da pobegnete“, kaže ona.
Ona je nepokolebljivo iskrena o tome koliko je „poražavajuće“ za nju biti majka.
Ali u njenom glasu primetna je i radost dok priča o sinu.
„Teo nema nikakve veze sa tim mojim žaljenjem, on je fantastičan, predivan dečak i volim ga silno“, kaže ona.
„Dala bih život za njega bez razmišljanja. On je dobrodušan, opušten i dobar đak.“
Psihoterapeutkinja Ana Matur kaže da „često kad se žene osećaju dovoljno bezbedno da govore o žaljenju zbog toga što su postale majke na videlo ne izbija odsustvo njihove ljubavi, već osećaj izolovanosti, iscrpljenost ili izgubljenog identiteta.“
Za Karmen, samoproklamovanu perfekcionistkinju, najteži teret je odgovornost odgajanja „odgovornog građanina, dobre i srećne osobe“.
Karmen je obećala sebi da se Teo nikad neće osećati kao što se osećala ona dok je odrastala.
Ona potiče iz siromašne i disfunkcionalne porodice, „gde je nasilje bio primarni jezik“ i gde se nikad nije osećala voljeno.
Isprva je biti majka za nju bila čista „radost“, kaže ona.
Teo je čvrsto spavao i uživala je u danima provedenim u brizi o bebi dok je bila na porodiljskom.
Ali stvari su se promenile kad je njen sin počeo da iskazuje ozbiljne zaostatke u razvoju i „svaki jednostavan trenutak pretvorio se u pomno posmatranje i brigu“, kaže Karmen.
„Osećala sam se strašno krivom“, kaže ona, „i brinula sam se da će njegov život postati neprestana borba.“
Na kraju Teo nije dobio dijagnozu stanja kojih se Karmen plašila i sada je dobro, ali stres i konstantna briga doveli su do toga da dobije autoimunu bolest.
Povezivati žaljenje što ste postali majka sa nebrižnim i nemarnim roditeljstvom je lakomislena pretpostavka, prema izraelskoj sociološkinji Orni Donat, autorki studije „Žaljene što ste postali majka".
Donat je intervjuisala 23 majke, od kojih je svaka istakla razliku između njenog osećaja što žaljenja što je postala majka i kako se oseća prema vlastitoj deci.
Nekoliko njih su se osećale izneverene majčinstvom zato što realnost nije uspela da dostigne idealizovanu verziju koju im je prodalo društvo.
„Žalim što sam dobila decu i postala majka, ali obožavam decu koju imam… Ne bih želela da ona ne postoje, samo ne želim da bude majka“, kaže jedna učesnica ove studije, majka dvoje tinejdžera.
Ono malo podataka što postoji sugeriše da to nije neuobičajen osećaj.
Studija sprovedena 2023. u Poljskoj procenila je da oko pet do 14 odsto roditelja žali za odlukom da dobiju decu i odlučili bi da ih nemaju da mogu ponovo da biraju.
Roditelji možda ne govore otvoreno o tom žaljenju, ali zato pronalaze zajednicu istomišljenika na internetu.
Karmen je shvatila da nije usamljena kad se pridružila grupi na Fejsbuku „Žalim što imam decu„, koja ma 96.000 članova iz čitavog sveta.
„Majčinstvo je prepuno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju bih mogla da imam umesto toga“, rekla je za BBC jedna majka iz grupe, koja živi u Australiji sa petogodišnjakinjom.
„Vešto nosim masku pred mojom ćerkom“, kaže ona, „ali kad ona završi u krevetu i moj muž i ja dobijemo taj kratak prozor za kvalitetno utrošeno vreme zajedno, moja maska padne i ja više volim da budem sama.“
Kad imate dete, to znači da vam je budžet tesan i da su svi njeni ciljevi i ambicije – putovanja, osnivanje firme, izgradnja investicionog portfolija – ostavljeni po strani.
„Izgubila sam svu motivaciju za bilo šta“, kaže ona, „sem napora da odgojim pristojno ljudsko biće u ovom poludelom svetu.“
Još jedna majka, u Velikoj Britaniji, kaže da je za nju „ponižavajuće“ kad ljudi pretpostave da nesrećna majka sigurno pati od postporođajne depresije.
„Ljudi se bolje osećaju ako te etiketiraju na taj način – moja deca su sada odrasla, a ja još uvek žalim za životom koji nikad nisam imala.“
„Sada se brinem da ću morati da se staram o budućim unucima – ta briga o deci nikad ne prestaje.“
Grupa na Fejsbuku Žalim što imam decu je nastala 2007. godine i njen sadržaj potiče direktno od roditelja – uglavnom žena – koji šalju privatne poruke sa njihovim pričama, koje se posle objavljuju anonimno.
Moderatorka grupe Đanina (44), laboratorijska naučnica iz SAD, kaže „cilj nikad nije bio da se posrame roditelji ili da se promoviše neki određeni životni stil“.
„Suština je više da se dokumentuje kulturološki fenomen koji često ne dobija prostor u glavnotokovskim razgovorima“, kaže ona.
„Zajednica je velika i aktivna zato što se mnogi ljudi u tišini muče sa osećajnima za koja im je rečeno da ne smeju da ih imaju.“
Đanina je imala dilemu da li da ima decu i kad je pročitala ove priče na forumu, to je uticalo na njenu odluku da ih nema, kaže ona.
Mlađi odrasli počinju da pristupaju pitanju da li imati decu veoma drugačije od starijih generacija, prema Margaret O'Konor, savetnici i psihoterepeutkinji iz Irske, koja je specijalizovana za pomoć ljudima da donesu odluku da li da postanu roditelji.
„Sada je mnogo veća svest o tome da je to izbor“, kaže ona.
„To nije nešto što automatski morate da uradite.
„Obraćaju mi se ljudi u dvadesetim i tridesetim koji znaju da žele da imaju decu, ali ih i dalje brinu izazovi i želeli bi malo više podrške da se izbore s tim.“
Teško je imenovati znake koji bi mogli da upozore ženu da će zažaliti zbog odluke da postane majka, ističe O'Konor, zato što je svačije iskustvo jedinstveno.
„Morate da budete sigurni koliko god možete u vezi sa tom velikom odlukom i da to radite iz vlastitih razloga… umesto zbog spoljnog pritiska od vašeg partnera ili vaših roditelja“, kaže ona.
Ona takođe upozorava da ne poverujete previše u „seosku“ ideju o tome da će vam se svi naći pri ruci kao pomoć.
„Poruka koju generalno dobijamo je 'Bićemo tu svi da pazimo na bebu' – ali ljudi često nisu tu – to je vaša beba i vi ćete biti odgovorni za nju“, kaže ona.
O'Konor kaže da je potpuno normalno za roditelje da zažale zbog te odluke, imajući u vidu koliko je ogromna i zahtevna ta uloga.
Ona predlaže posetu terapeutu da biste pokušali da dođete do korena tog žaljenja i da „razgovarate o tome na bezbednom mestu gde vas neće osuđivati“.
Majčinsko žaljenje nije uvek izlečivo „na uredan ili smislen način“, kaže Matur.
„Kod nekih žena se ta osećanja ublaže i značajno promene uz podršku, odmor, prolazak vremena i promenu okolnosti.“
„Ali kod drugih, elementi tog osećanja mogli bi da ostanu uprkos svemu, a važno je omogućiti prostor za tu iskrenost bez osećanja sramote.“
Studija Orne Donat takođe zaključuje da je za neke osobe žaljenje što su postale majke osećaj koji nikad ne prolazi.
„Sve žene sa kojima sam razgovarala trude se da daju sve od sebe uprkos žaljenju“, kaže ona.
„Pre nekoliko godina, dobila sam pismo od žene koja žali što je postala majka i ona je napisala da je ono što joj pomaže to što se uopšte ne nada da će to jednog dana nestati… ona bi radije to da prihvati nego da se bori protiv toga i da bude slomljena svaki put kad shvati da neće proći.“
U slučaju Karmen, ona misli da je njeno osećanje trajno, „zato što ta žrtva traje zauvek“.
Ali ona odlazi kod terapeuta nekoliko godina i kaže da joj je to pomoglo da prihvati samu sebe i šta oseća prema majčinstvu.
„Ne živim više život ogorčena“, kaže ona.
Ona sada pronalazi vremena da ide u teretanu, da se viđa sa prijateljima i pokušava da da sebi dozvolu da ne teži savršenstvu.
„Konačno mogu sebi da kažem: 'Ne, izvini, umorna sam i idem ranije na spavanje. Uzmi šta god želiš za večeru; Tata je tu.'“
„Teo vidi da sam ljudsko biće, da nisam savršena, i to mu je u redu.“
Pitam Karmen za trenutke koje provodi sa sinom kad je najsrećnija.
Svaku noć pre nego što Teo ode na spavanje, oni se uvuku zajedno u krevet i prepričaju čitav prethodni dan zajedno.
Teo se ušuška pod topli jorgan i šćućuri se uz majku.
„Tad sam istinski povezana sa Teom i vidim osobu koju najviše volim na svetu“, kaže ona.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
