Kvir-skandal poslednjeg nemačkog cara

Ukrašena pozlaćenom iguanom i buketom voća sa ananasom na vrhu, raskošna porcelanska vaza visoka nešto više od 116 centimetara prodata je 24. aprila za 300.000 evra u berlinskoj filijali nemačke aukcijske kuće Lemperc. Smatra se da je to bio poklon kajzera Vilhelma II, poslednjeg cara Nemačke, njegovom prijatelju, princu Filipu od Ojlenburg-Hertefelda.

Danas je malo poznato da je odnos cara i princa bio u centru skandala, takozvane Ojlenburške afere, za koju nemački istoričar Norman Domajer kaže da je potresla do temelja celu Evropu i transformisala mišljenje javnosti o monarhiji.

Neoromantično muško prijateljstvo

Vilhelm II stupio je na nemački presto 1888. godine. Imao je reputaciju neodgovornog, nesigurnog i nepredvidljivog lidera opsednutog time šta o njemu piše štampa i koji je razvijao sve autoritarnije tendencije.

Ojlenburg je pak bio diplomata koji se brzo uzdigao do položaja najvažnijeg carevog vanparlamentarnog savetnika. U zamku Libenberg, severno od Berlina, često je organizovao lov i umetnička okupljanja za uži krug prijatelja. Kako će se kasnije otkriti na sudu, članovi tog kruga Ojlenburga su zvali „Fili“ ili „Filina“, a Kajzera Vilhelma „Libhen“ („dragi“ ili „mili“).

„Takođe je postalo jasno da su negovali kult neoromantičnog muškog prijateljstva, a njihova prepiska bila je ispunjena naizgled homoerotskim potvrdama prijateljstva“, piše istoričar Robert Biči u svojoj knjizi „Gej Berlin: Rodno mesto modernog identiteta“.

Objavljivanje skandala s ciljem rušenja monarhije

Libenbergovu grupu prijatelja prezirali su mnogi kajzerovi kritičari – predstavljali su ih kao ulizice koje zloupotrebljavaju bliskost sa carem kako bi uticali na kreiranje politike.

Među njima je bio i uticajni berlinski novinar Maksimilijan Harden, vatreni nemački nacionalista. On je recimo bio uveren da su Francuzi nemačku pretnju da će zaratiti sa Francuskom zbog Maroka tokom Prve marokanske krize (1905-06) odbacili kao blef na osnovu informacija koje su procurele francuskom ambasadoru tokom lova u Libenbergu.

„Harden je smatrao da mora postojati način da se sprovedu promene i bio je prilično ciničan, jer je smatrao da je jedina opcija koju on kao novinar i izdavač ima, da o tim ljudima objavljuje skandale sa ciljem da ih obori“, kaže Domajer, autor knjige „Afera Ojlenburg: Kulturna istorija politike u Nemačkom carstvu“.

Harden je tako 17. novembra 1906. objavio članak pod naslovom „Preludijum“ u kojem je optužio Kajzerovo okruženje da je „isplelo niti iz nevidljivih izvora – niti koje otežavaju Nemačkom rajhu da diše“. Posebno je izdvojio Ojlenburga kao nekog ko ima koruptivni uticaj. Oni „ne sanjaju o svetu u plamenu – već su dovoljno topli“, napisao je Harden u svom veoma čitanom i uticajnom nedeljniku „Budućnost“ (Die Zukunft). Reći za nekog da je „topao“ bio je u to vreme uobičajeni žargonski naziv za homoseksualce.

Ojlenburg je pod hitno napustio Berlin i otišao u Švajcarsku, navodno iz „zdravstvenih razloga“. Ali nije mogao dugo da ostane odsutan i 1907. se vratio u Berlin. Hardena je to razbesnelo.

Duboko podeljeni Nemački rajh

Usledio je čitav niz javnih suđenja koja su privukla pažnju širom sveta i izazvali skandal čiji se uticaj može porediti sa suđenjem Oskaru Vajldu 1895. godine u Engleskoj zbog „grube nepristojnosti“ ili sa Aferom Drajfus u Francuskoj, koja je počela 1894. i postala simbol nepravde i antisemitizma.

„Zaista je fascinantno koliko je taj skandal podelio nemačko društvo. Moglo se videti da je Nemački rajh, spolja tako pompezan i raskošan, iznutra bio slab i nestabilan, sa ogromnim razlikama između severa i juga, istoka i zapada. Skandal je te podele širom raskrilio“, kaže Domajer za DW.

Jedno od najsenzacionalnijih suđenja u vezi s aferom Ojlenburg uključivalo je generala Kuna fon Moltkea. On će na kraju podneti ostavku na mesto komandanta grada Berlina i tužiti Hardena za klevetu. U berlinskoj sudnici, Harden je izjavio da je Fon Moltke u Libenbergovom krugu bio poznat kao „Tutu“, a da je kod kuće voleo da koristi rumenilo i nosi „upadljive kostime“, recimo kimono ili dugačke suknje.

„Nesvesna homoseksualnost“

Tokom suđenja je i Fon Moltkeova bivša supruga, Lili fon Elbe, iznela tvrdnju da je blisko prijateljstvo komandata Berlina sa Ojlenburgom razlog neuspeha njihovog braka, kao i to da je Fon Moltke odbijao da deli krevet s njom.

Harden je angažovao i seksologa Magnusa Hiršfelda koji je trebalo da pred sudom dâ stručno mišljenje o pitanju Fon Moltkeove seksualnosti. Hiršfeld je, inače, 1897. godine osnovao Naučno-humanitarni komitet u Berlinu, prvu svetsku organizaciju za prava homoseksualaca. Njegova procena, zasnovana na zapažanjima u sudnici, bila je da Fon Moltke ima žensku stranu i da pokazuje „nesvesnu homoseksualnost“. Harden je oslobođen optužbi.

Hiršfeldove teorije o rodu i seksualnosti, revolucionarne u to vreme, tokom suđenja su prodrle do šire javnosti. Za njega je seksualna orijentacija bila urođena, prirodna, biološka osobina, a ne izbor načina života, bolest ili zločin. „U izvesnom smislu, to je rana verzija koncepta ’rođen ovakav’, kako su razni emancipatorski pokreti od tada tvrdili“, kaže Frederik Doktor, istoričar na Univerzitetu Evropa u Flensburgu.

„Svetli i veseli mali rat“ protiv homoseksualaca

Mnogo pre procvata u vreme Vajmarske Republike, Berlin je već imao reputaciju evropske prestonice žurki sa živom kvir-scenom. U vreme kada je seksualni odnos između muškaraca bio kriminalizovan prema Članu 175 nemačkog krivičnog zakonika, grad je čak imao i specijalnu policijsku jedinicu – ne da bi sprečio homoseksualne aktivnosti, već da bi zaštitio visoko rangirane članove društva od potencijalnih ucenjivača.

Afera Ojlenburg imala je posledice po berlinsku gej scenu, kaže Frederik Doktor. „Na kraju je dovela do veće homofobije, širenja ideje o ’degeneraciji’, do toga da se homoseksualci definišu kao ženstveni muškarci i do debata o pooštravanju Člana 175 – što su nacisti decenijama kasnije, 1935. godine i sproveli. Na kraju je dovelo i do slobode kvir-muškaraca da žive svoju seksualnost“, kaže istoričar za DW.

Homoseksualnost je tada počela i da se povezuje s nedostatkom patriotizma, pa čak i sa izdajom. List Nemaca u SAD, Njujorker štatscajtung, čak je preporučio da se pokrene „svetli i veseli mali rat“ kako bi se Nemačka oslobodila homoseksualnosti.

U mračnom nagoveštaju nacističke Nemačke, štampa je iznosila antisemitske uvrede na račun Hardena, njegovog advokata Maksa Bernštajna i Hiršfelda. „Ne možemo dozvoliti da tog Nemca [Fon Moltkea] jevrejski sunarodnici vuku po blatu“, besneo je nemački dnevni list Štatsbirgercajtung.

Poslednji nemački car

Skandal je uništio Ojlenburgov ugled, a kasnije je bio i predmet tužbe za klevetu koju je pokrenuo Harden. Tokom tog suđenja, jedan stariji ribar i jedan sitni kriminalac svedočili su da su u mladosti imali seksualne odnose sa princom. Nakon što je 1909. godine kolabirao u sudnici, sudski lekari redovno su utvrđivali da je Ojlenburg previše bolestan da bi se pojavio na suđenju. Prijatelji su ga izbegavali sve do njegove smrti 1921. godine.

Krug prijatelja iz Libenberga nastavio je da se okuplja oko cara Vilhelma II, koji nikada nije bio daleko od nekog skandala.

Tokom lovačke večere 1908. godine u dvorcu Donauešingen, pruski general, grof Ditrih fon Hilsen-Hezeler, šef carevog vojnog kabineta, preminuo je od srčanog udara dok je plesao valcer. Prema nekim izvorima, bio je obučen u balsku haljinu domaćice i nosio šešir ukrašen paunovim perjem. Drugi izvori kažu pak da je imao ružičastu baletsku suknjicu i krunu od ruža.

Kajzer je zbog tog incidenta doživeo nervni slom, jer je i pre toga bio pod pritiskom nakon objavljivanja veoma nediplomatskih komentara o Britancima.

Na kraju ga je vojska tokom Prvog svetskog rata skrajnula, da bi 1918. godine i abdicirao. Poslednji nemački car umro je u egzilu u Holandiji 1941. godine.