Vijesti

‘Nema dokaza’ da je Blagoje Jovović pucao na Antu Pavelića u Argentini

04. 05. 2026. · 08:41 · admin · 3 pregleda · 0 komentara

Mural posvećen Blagoju Jovoviću na Novom Beogradu, u pozadini su boje srpske zastave

Šta se o atentatu, u stvari, zna?

Osim da je o pokušaju ubistva Jovović, rodom iz Crne Gore, pričao pred smrt u ispovesti mitropolitu Srpske pravoslavne crkve Amfilohiju 40 godina kasnije, i svedočenja njegovih saradnika i članova porodice – o atentatu se vrlo malo zna.

Prema priči njegove ćerke Marije, Jovović je u Argentinu stigao posle Drugog svetskog rata i u Mar del Plati otvorio hotel.

Kada je iz novina saznao da Pavelić živi u blizini Buenos Ajresa, prodao je hotel i počeo pripreme za atentat.

Jovović je mesecima pratio njegovo kretanje, prikupljajući informacije u nemačkom restoranu El Siervo, gde su se okupljale ustaše.

Uz nekoliko pomagača, pucao je na Pavelića i pogodio ga sa više metaka.

Jedini dokaz koji imamo da je Jovović zapravo izvršio ovaj čin je ono što je rekao njegovom svešteniku, ističe Rori Jeomans, britanski istoričar i autor knjige „Vizije uništenja: ustaški režim i kulturna politika fašizma, 1941-1945."

„Ne znam kako je kod pravoslavaca, ali u katoličkoj crkvi idete da se ispovedite za stvari kojih se stidite i znate da su moralno pogrešne.

„Ne mislim da bi se osećao loše zbog pokušaja ubistva Pavelića, verovatno najgoreg masovnog ubice koga je Balkan proizveo.

„Dakle, ne odbacujem mogućnost da je on to uradio, samo postoji vrlo malo dokaza", kaže Jeomans za BBC na srpskom.

Nikolina Židek, profesorka međunarodnih odnosa na IE Univerzitetu u Španiji, koja godinama izučava hrvatsku političku emigraciju, takođe kaže da „nema čvrstih i nepobitnih dokaza" da je Jovović pokušao atentat, „iako se uzima kao najverovatnija teza".

„Upitna je svrha preispitivanja je li to uistinu bio Jovović ili ne, i da li je radio sam ili su ga angažovale jugoslovenske tajne službe“, navodi hrvatska diplomatkinja u pisanim odgovorima za BBC na srpskom.

Diplomatkinja Nikolina Židek godinama izučava hrvatsku političku emigraciju

Židek je proučavala argentinske, jugoslovenske i arhive hrvatske emigracije u Argentini, ali se Jovovićevo ime ne spominje nigde, kaže.

„U depeši Ambasade SFRJ u aprilu 1957. pominje se da je Pavelić povukao optužbu da je funkcioner Ambasade SFRJ bio atentator, te da ih novine opsedaju da daju izjave u vezi sa Pavelićem.

„Posle atentata na Pavelića glavna je tema bila da je neupitno potvrđeno da je on u Argentini i to je dalo povod Ambasadi SFRJ da ponovo zatraži njegovo izručenje.

„Hrvatska politička emigracija je bila čvrsto uverena da iza toga direktno ili indirektno stoje jugoslovenske tajne službe“, ističe Židek.

Potraga za dokazima i dalje traje, ali protokom vremena smanjuju se šanse da do njih dođe.

Josip Broz Tito — U vreme vlasti Josipa Broza Tita važan zadatak službi bezbednosti bio je obračun sa takozvanom neprijateljskom emigracijom

„Ne znam ni za jedan drugi izvor koji potvrđuje Jovovićeve izjave“, kaže i Andreas Ređani, direktor katedre za istorijske i društvene studije Univerziteta Torkuati di Telja u Buenos Ajresu.

„Kružile su glasine i o drugom atentatu, ali nam nedostaju konkretni dokazi.

„Nema dokaza da je Titova vlada bila umešana u napad, a u to vreme čak nije ni postojao sporazum o ekstradiciji između Argentine i Jugoslavije", ističe profesor u pisanom odgovoru za BBC.

Podseća da je Pavelić posle atentata hospitalizovan, a zatim ga je štitila mreža hrvatskih emigranata.

„Uprkos tome što je živeo pod lažnim identitetom, koristeći imena „Ramon S. Pavelić“ ili „Pablo Aranhos“, Pavelić je bio dobro poznat u jugoslovenskim emigracionim krugovima i kretao se sa malo zaštite" piše Ređani.

„Napad svakako predstavlja deo istorije emigracije evropskih nacista, fašista i kolaboracionista u Argentinu tokom vlade Huana Perona i potrage i hvatanja ratnih zločinaca u Južnoj Americi poput Jozefa Mengelea, Valtera Raufa, Kurkus, Adolfa Ajhmana, Eriha Pribkea, Herberta Cukursa", ocenjuje.

Ubrzo je napustio Argentinu i preselio se u Frankovu Španiju, gde je umro 28. decembra 1959.

U nedostatku činjenica pletu se brojne teorije o motivima atentata.

Jedna je da je Jovović radio za jugoslovensku UDBU, mada su njegova ćerka Karina i navodna saradnica Mileva Gaćeša Pićan to demantovale u razgovoru za RTS.

One su tvrdile da Blagoje nije pola veka bio u Jugoslaviji, niti je imao kontakte sa službama kao protivnik Titovog režima, već da je pokušao da ubije Pavelića sam, iz patriotskih razloga i „mržnje“.

Pošto se Jovovićem nisu bavili istoričari, već publicisti, uz svaku rečenicu bi moglo da stoji navodno, zaključak je dokumentarnog filma.

Drugi tvrde da su bile tajne službe, poput izraelskog Mosada, umešane u atentat, kao deo stalnih napora usmereih na hvatanje istaknutih nacista, poput Adolfa Ajhmana.

„Mosad nije samo zarobljavao naciste, ubijao ih je ili primoravao da počine samoubistva, davao im konopac da se sami obese i terao ih da pišu oproštajne poruke.

„Ubili su mnogo nacista.

„Moguće je da je i Mosad iza toga, ali oni obično ne promašuju, zato mi je teško da poverujem da su oni to uradili tako traljavo, jer je Pavelić preživeo i umro godinama kasnije", kaže istoričar Jeomans.

Treću mogućnost da iz atentata stoji neka od struja unutar hrvatske emigracije, Židek odbacuje kao „najneverovatniju“.

Jesu li jugoslovenske vlasti znale gde je Pavelić?

Nikolina Židek piše da jesu.

Jugoslavensko predstavništvo je za njegov dolazak u Argentinu znalo i već 6. oktobra 1947. je zatražilo od Ministarstva inostranih poslova FNRJ da dostavi dokumentaciju o Paveliću, jer uskoro očekuje njegov dolazak u Argentinu iz samostana u južnoj Italiji.

Jugoslavija je izručenje Pavelića tražila još od 1951, ali je Peronova Argentina pronalazila sve moguće izgovore da to izbegne ili odbije: da ga ne mogu locirati, da ne priznaju optužbe za političke zločine, da se boje da ne bi imao pošteno suđenje i da bi bio pogubljen, a da argentinski zakon ne predviđa smrtnu kaznu, te konačno da ne postoji bilateralni sporazum o izručenju.

U Peronovoj Argentini, Pavelić je uživao veliku zaštitu i članovi hrvatske političke emigracije su ušli u sve strukture vlasti, posebno policiju, pa su i kasnije imali vrlo čvrste pozicije, pogotovo u hladnoratovskoj atmosferi i antikomunističkoj orijentaciji većine političkih struja u zemlji.

Posle pokušaja ubistva 1957. postalo je nepobitno da se Pavelić nalazi u Argentini te je Ambasada prije svega izjavila da traži njegovo izručenje od 1951. godine za ratne zločine.

Zbog odbijanja izručenja po toj osnovi, ali i zato što je sličan slučaj protiv Andrije Artukovića (ministra unutrašnjih poslova NDH) propao u SAD, ovoga puta jugoslovenska optužnica protiv Pavelića nije bila za ratne niti političke zločine, nego za obične zločine, temeljeći svoj zahtev na argentinskom kaznenom zakonu.

Pavelić je na vreme saznao što se sprema i pobegao, prvo u Čile, te na kraju u Španiju gde je i umro 1959. godine.

Mnogi od ustaških emigranata pisali su u časopisima poput Hrvatske revije, kaže Jeomans.

„Nisu se posebno krili u Argentini, ne kao u Evropi posle rata kada su bili na savezničkoj teritorijima u Italiji i Austriji.

„Zašto bi se krili u Argentini, imali su Peronov režim koji ih simpatiše i opet prema dostupnim podacima, Pavelić se tog dana vraćao sa proslave Dana NDH 10. aprila, teško da je to sakrivanje", kaže on.

Pritom, saveznici nisu imali nikakvu nikakvu jurisdikciju u tom delu sveta, dodaje.

„Bilo je i opužbi jugoslovenskih vlasti da su Britanci i Amerikanci pustili Pavelića da pobegne preko Austrije i Italije u Južnu Ameriku, ne mislim da je to uopšte tačno na osnovu onoga što sam pročitao.

„Amerikanci i Britanci su bili vrlo svesni šta je Pavelić uradio i šta je NDH uradila, ali im tad nije bio prioritet", napominje Jeomans.

Jugoslovenske vlasti su možda imale interes da Pavelića ne vrate, ocenjuje.

„Mogao je, dok je bio tamo, da bude predstavljan je kao babaroga, zastrašujuća figura.

„A da su ga doveli u Jugoslaviju, bio bi kao oronuli starac."

Zašto se sad o tome govori?

Poslednjih godina u Srbiji se, uz veliku podršku vlasti, gradi kult Blagoja Jovovića.

Dobio je ulicu u beogradskoj opštini Zemunu, više spomen obeležja „kojima se ispravlja istorijska nepravda“, a njegovoj deci su uručeni pasoši u ambasadi u Buenos Ajresu.

Prodaju se argentinski dresovi sa brojem 57, kao i majice sa Jovovićevim likom kako drži pištolj ili je u mantilu sa šeširom.

„Uopšte ne iznenađuje što je Vučićeva vlada odlučila da napravi veliki kult, veliki deo njegove baze vrti se oko četnika i srpskih nacionalista.

„Onda Jovović ispada idealan heroj, zar ne?", kaže Jomens.

Vraćanje njegovih posmrtnih ostataka u Srbiju, Židek tumači na osnovu istraživanja srpskih istoričara – da je deo istorijskog revizionizma koji je u toku već više od deset godina: od reinterpretacije četničkog pokreta kao „drugog antifašističkog pokreta", do rehabilitacije Draže Mihailovića, kao i pokušaja sudske rehabilitacije Milana Nedića.

grob Ante Pavelića sa ispisanim grafitom - Ulica Blagoja Jovovića — Grob Ante Pavelića sa ispisanim grafitom – Ulica Blagoja Jovovića

Oko Pavelićeve grobnice često je položeno cveće i upaljene sveće, ali je tu i grafit s Jovovićevim imenom.

Grobnica je „mesto sećanja i sukoba različitih narativa", opisuje istraživačica.

Na grob ne dolaze samo Srbi i Hrvati – obilaze ga i muslimani, Jevreji, marksistička omladina, kao i lokalne španske neofašističke i antifa grupe, ostavljajući različite poruke, od glorifikacije do osude.

Najviše ima sveća, često sa obeležjima Republike Hrvatske ili NDH, zatim nalepnica i simbola fudbalskih klubova.

Ipak, najviše se posetilaca samo fotografiše se pored groba.

„Uglavnom su to mlađi, često ispod 30 godina, pa je njihovo stvarno znanje o Ante Paveliću i NDH upitno", ističe Židek.

„S obzirom na rastući revizionizam, posebno u Hrvatskoj, odlazak na njegov grob u Madridu sve više se doživljava kao nešto „zanimljivo“ ili „kul“ za podeliti s drugima, pri čemu ono što je nekada bilo tabu danas postaje normalizovano", kaže.

Grob Ante Pavelića sa slikom Blagoja Jovovića

Jovović je „najčešći kontranarativ koji sam dosad zatekla i u tom smislu mislim da je veći od samog navodnog autorstva atentata jer je on instaliran kao herojski mit", navodi Židek.

Razni su primeri – ispisivanje adrese ulice na grobu, ostavljanje Jovovićeve sličice kraj Pavelićevog imena, pa čak i snimak objavljen na mreži Ikus (bivši Tviter) na kojem se vidi muškarac sa četničkom kokardom kako urinira na grob u njegovo ime.

„Time se Blagoje Jovović slavi kao heroj, a da se pritom njegovo delovanje u Drugom svetskom ratu i pripadnost četničkom pokretu kao takvom ne preispituje“, kaže Židek.

Prema nekim publicistima, Jovović je bio pripadnik četničkih odreda koji su činili zločine u Crnoj Gori, a danas se o njemu pišu „bajke“.

Pogledajte video o zloglasnom logoru Jasenovac i ustaškim svirepostima

Ministarka Đurđević Stamenkovski, po struci politikološkinja, te je tvrdnje demantovala na Instagramu, bez pružanja dokaza.

„Upravo se na grobu Ante Pavelića najupečatljivije prepliću hrvatski i srpski istorijski revizionizam, koji su u potpunosti iskrivili narative i od ljudi koji to nikako nisu bili niti smeju biti, stvorili herojske likove ili žrtve komunističkog progona.

„Uz to, ovo je i svojevrsna lekcija što se događa kada je grob kontroverzne ličnosti javno dostupan i pretvoren u mesto okupljanja – kako poklonika, tako i njegovih najžešćih protivnika", kaže Židek.

A kakve će posledice imati prenos Jovovićevih posmrtnih ostataka u Beograd, najavljen za jesen 2026, tek će se videti, zaključuje Židek.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk