Hrčkovi uživo

Naučeni smo da čitamo kako je napisano i stvar uzmemo ozbiljno. U neka druga doba i u nekoj drugoj zemlji, političar bi se mogao uzeti za riječ. Moglo bi se ozbiljno pisati i raspravljati kako da se suzbije bahatost lokalnih aparatčika

Stvari valja čuti onako kako su rečene, čitati kako su napisane, i takve ih razmotriti. Tako su nas učili. Ali, u stvarima javnim, tome više nije tako. Ni mi novinari nismo nevini.

Uzmimo „programski tekst“ predsednika Aleksandra Vučića za „Kurir“. Tu je prvi među nama predstavio svojih „pet tačaka“, od kojih je ovom kolumnisti najmilija ona da mora više da se radi i da će predsednik svojim primerom pokazati da je to moguće.

Tih pet tačaka ne obavezuju ni na šta. Marketinški magovi bi rekli da nedostaju KPI (Key Performance Indicators), to jest merljivi pokazatelji po kojima ćemo videti da li predsednik sprovodi plan.

Pošto su u njega i nož i pogača – i četrdeset televizija – predsednikovi KPI se razvlače kao žvaka. Naša vlast je, recimo, činjenicu da imamo najzagađenije gradove i najstarije automobile u Evropi objasnila – rastom standarda. Svako ima auto i vozika se sam po ceo dan! Takoreći, first world problems!

Nije stvar samo u tome što se „program“ svodi na obećanja koja već prekosutra mogu da se zaborave ili zamene za druga.

„Pet tačaka“ našlo se u sendviču glavnoga što je predsednik hteo da poruči, naime da nam se na vlasti zapatilo kuso i repato, bezobrazno i bahato! Kako prvog među nama krasi skromnost, od odevanja do ishrane, on i ovde priznaje: „Nismo uspeli da građane oslobodimo arogancije i osionosti vlasti“.

Kao pažljivi čitalac predsedničkog teksta, imam barem dva pitanja. Prvo, ko se krije iza prvog lica množine? Koji to „mi“, u koje spada predsednik, nisu uspeli da suzbiju bahatost vlasti? Da li misli na sebe i brata? Sebe i Đuru Macuta? Sebe i narod? Ili je ipak u pitanju kraljevski plural, gde veličanstvo svojoj personi tepa množinom?

I drugo, kome to predsednik poručuje da će kabadahije iz vlasti naučiti pameti? Možda neobaveštenog građanina koji ne zna da je predsednik na čelu te vlasti? Ili tupavog građanina koji misli da je predsednik dobar, ali ne zna šta rade ovi oko njega?

Kažem, naučeni smo da čitamo kako je napisano i stvar uzmemo ozbiljno. U neka druga doba i u nekoj drugoj zemlji, političar bi se mogao uzeti za reč. Moglo bi se ozbiljno pisati i raspravljati kako da se suzbije bahatost lokalnih aparatčika.

Ovde o tome ne može biti govora. Ali mi stvar i dalje pokušavamo da tumačimo na nivou populističke poruke – kome se predsednik dodvorava? Šta bi to drugo da zabašuri? Da li će uspeti da se sasvim emancipuje od omražene partije? Recimo, sretne na ulici Milenka Jovanova i gađa ga jajima zajedno sa narodom?

I to je pogrešan pristup. Naime, naš predsednik je, što se tiče stila politike, potpuno u trendu. Kao što Donald Tramp zna dnevno da objavi preko 150 (!) poruka na svojoj društvenoj mreži, tako i naš predsednik hodočasti po televizijama, Instagramu, TikToku, a evo sad i „programskim tekstovima“.

Sam tempo služi da lomi, zatrpava, bombarduje – a ne da ovo ili ono obećanje ili poruka budu genijalan šahovski potez. Jedan kolega iz Zidojče cajtunga primećuje da mnogi današnji političari uživo vrše A/B testiranje.

To je ono kad isti proizvod reklamiraš na dva načina, da vidiš šta bolje radi. Čitalac neka zna da na većini velikih srpskih portala ne vide svi isti naslov, nego se naslovi daju u više varijanti, pa mašina vidi koji bolje privlači klikove i opredeli se za njega.

Tako nekako i Vučić – niže poruke, razne, ponekad suprotstavljene, naizgled ili stvarno sumanute, pruža ruke pomirenja, preti, pa je kao budista, pa se junači, jadikuje da će izgubiti izbore, bodri se da će ih razbiti na izborima i tako dalje.

I sve vreme testira šta će od toga da se primi u fokus-grupama i anketama. Koju priču da fura u kampanji, koja se kao čudo od tri dana može dobaciti tabloidima, a koju treba iste večeri zaboraviti.

I koju će kako da glođe kritička javnost. A mi, navikli na to da se odnosimo prema onome što kaže predsednik zemlje, navikli da to kritikujemo, glođemo te koske. Paradoksalno, tako predsedniku pomažemo da bolje vrši A/B testiranje, da gleda hrčkove iza stakla u svom eksperimentu.

U toj igri on skoro ništa ne rizikuje jer tempo ekonomije pažnje čini da se sve zaboravi tokom noći, da traje koliko i jedan video na TikToku. Zato predsednika remeti jedino fokusiranost njegovih kritičara – recimo na slučaj pada nadstrešnice, na studentske proteste. Jer, kad je čovek fokusiran, onda ne glođe dobačene koske.

Kažem, naučili smo da reči tumačimo, a ne da ih ignorišemo – to važi i za nas novinare. A možda ih baš treba ignorisati u ovo doba inflacije probnih balona za lajkove i fokus-grupe. Možda treba zabraniti novinarima da napišu da je predsednik nešto „rekao“, „ocenio“, „najavio“, „smatrao“ i „naveo“.

Umesto toga tražiti realne teme oko sebe, među ljudima. Realne muke kojih nije malo. A o političarima na vlasti pisati samo kad nešto urade ili ne urade, a trebalo je.