Mag

Sa Mugdinom zvanim Mag upoznala me Dijana. U bašti Pozorišne, za toplih jesenjih večeri bruj razgovora se čuo i na drugoj obali Miljacke. Pod debelim stablima bili su poređani stolovi sa kariranim stolnjacima i limenim pepeljarama koje su mrzovoljni konobari nerado praznili. Za jednim takvim stolom Dijana mi je pričala šta je sanjala.

– Čekala sam te kod Dva ribara. Prilazio si mi obalom osmjehujući se. Kad sam te htjela zagrliti prošao si kraj mene, zagrlio si Azru i počeo da je ljubiš.

U njenim sivoplavim očima zaiskrile su munjice.

– Hej, čovječe, moj frajer sa mojom sestrom!

– Pa i sestra ti je slatka, barem sve ostaje u familiji!

Šala joj se nije svidela. Sevnula je očima.

– Kako možeš?

– Čekaj malo, to ti sanjaš, a ne ja.

U tom trenu se nad nama nadvio bradati, proćelavi lik sa nasmejanim plavim očima.

– Ćao Dijana, rekao je i meni pružio ruku

– Ja sam Mag.

Dijana ga je upoznala dok je jedno vreme išla na sastanke amaterske glumačke trupe. On je bio autentični radnik pa je poznaniku režiseru pomagao oko pisanja dijaloga u komadu zvanom Samoupravna drama. Glumci su potom učili napamet Magove govore na temu fabrike radnicima. Uskoro sam sa Magom pričao o Staneskuu, Dijana se dosađivala, pa je otišla, prosiktavši pozdrav.

– Pozdravi sestru, dobacio je Mag.

Ona se okrenula i obratila se meni:

– Baš si zao!

Mahnula je Magu, koji me upitno pogledao.

– Varao sam je sa njenom sestrom, to je videla sopstvenim očima. U snu.

Magov svet

S Magom sam se nastavio družiti, a sa Dijanom ne. Živeo je na Mejtašu, u Mahmuta Bušatlije. Kada bih se vrzmao Titovom, umeo sam da bez najave navratim kod njega. Uvek bi se obradovao.

Živeo je u polumračnom stanu sa majkom, ćutljivom ženicom gustih obrva, i sa nepokretnom nenom, koja je refrenski ječala iz sobe na kraju hodnika, u koju nikad nisam ušao. Otac je davno umro. Mag je bio metalac na bolovanju. Imao je nesreću na poslu o kojoj nikada nije pričao. Kad smo se bolje upoznali poverio mi se da ima probleme sa potencijom. Nesposobni doktori su tvrdili da telesnog uzroka nema, Magova povremena nemoć dolazi iz glave. On je na kontrolama držao strasne govore o ugroženim radničkim pravima, među kojima je i pravo na zdrav seks.

Jednom su ga zadržali u bolnici na Koševu.

Ostao je desetak dana. Dolazio sam nekoliko puta, donoseći unuče ili malo pivo. Kada bih izvadio ponude iz unutrašnjeg džepa jakne Magovo bradato lice bi se ozarilo.

Desetog dana mu je šef klinike potpisao otpusni list i rekao da će ga on lično poslati na Jagomir ako ikada opet dođe da zdrav zajebava lekare.

Magova sobica je bila pretrpana knjigama, kasetama, papirima. Tamo sam upoznao njegovo društvo. Adil, kovrdžavi lepotan, student filozofije, Ema, njegova devojka koja je izgledala blistavo kao ona Šveđanka iz Abe. Nino, brat gitariste iz sarajevskog benda poznatog po slavljenju sitnih kriminalaca i polusveta. Dugokosi blizanci Marko i Mirko koji su studirali slikarstvo.

Svi bismo se nabili u Magovu sobicu, slušali bismo psihodeličnu muziku, ponekad tvrdi rok, pijuckali i pričali o tome kako ćemo umetnošću pokrenuti svet. A malo smo znali i o umetnosti i o svetu.

Katkad bismo se prepuštali igri asocijacija. Mag bi pustio neku dugu stvar, a jedan od nas bi zatvorio oči i naglas opisivao slike koje muzika izaziva u njemu. Jedared je Mag stavio u kasetofon Vangelisovu filmsku muziku, a ja sam dobrano bio pri votki.

Zapisujem po sećanju: Platonova pećina, senke na stenama. Odozgo kaplje krv i gruša se u koralno crvene stalaktite. Iz daljine kroz grotlo pećine dopire odsjaj požara. Stalaktiti prozračni poput rubina šapuću – vreme je, vreme je… Gori grad u dolini. Žitelji na ulicama, pod Munkovim maskama. Uzvikuju zig hajl, skaču u nabujalu reku, pre nego što ih prljava voda potpuno proguta, mašu nam kao da odlaze vozom. Kad se ton do i ton si dodirnu svod pećine naprsne kao meso uzduž zarezano nožem, u procepu se pomalja zvezdani svod. Zvezde su raznobojne, žmirkaju razdraženo. Oko traži zvezdu Pelin, a ne može da je nađe.

Laže sleđena krv, još nije vreme.

Prvi je progovorio Mag: Ti si lud! Ali ovo je pravo dobro!

Ema me pogleda razlivenim plavim očima: Šta si uzeo, daj i meni!

Pružih joj votku.

Adil samo diže palac u vazduh.

Rumeni Mirko izroni licem ispod svoje duge kose boje slame i reče: Sweet bad trip.

A jednojajni Marko samo glasno uzdahnu.

Nisu mi više nikad dali da govorim uz muziku i votku.

Mrtvačev kamen

Tamo na vrhu ulice koja se penjala iz Titove, a videla se poput urezanog klanca čak sa Čobanije, počinjao je kraj koji se u prevodu sa turskog zvao mrtvačev kamen. Kad bih se leti težak od prethodne noći penjao padinom prema Magovoj zgradi zamišljao bih tog mrtvaca, obavezno sa čalmom, bledog i ćutljivog. Njegov kamen, kocka od skupog granita, odavao je da se radilo o mesnom trgovcu koji je, znajući da poslednja košulja nema džepova, još za života imetak uložio u najtvrđi beleg, računajući da će kamen kroz vreme preneti njegovu poruku: Ovde je legao jedan koji je za života stvorio beleg. A na taj kamen će leći svako od vas.

Pitao sam se, nisam li ja kao i on?

Tražim reči koje su tvrde kao kamen. Da bih jednom legao pod njih zaštićen od zaborava njihovim poretkom, postojanijim od svakog granita. Onda bih odmahnuo rukom kao da se branim od sopstvenog patosa. Na takav kamen su stavljali svakog mrtvaca pre nego ga ukopaju.

Volim da verujem u svoju verziju: Mrtvac je za života zaveštao kamen, koji su ljudi ipak odneli, jer nije bio običan nišan, već dobar kao prag. Ali je u imenu gradske mahale ostala upisana njegova želja da glas o njemu dođe i do mene, mamurnog studenta koji se sporo kreće uz padinu, izmišljajući priču o njenom imenu.

Magov stan je bio na četvrtom spratu, prozor njegove sobe je kroz krošnju velike breze gledao niz ulicu kojom sam dolazio. Ponekad je Mag bio sam, gledao je u plafon u tišini i micao ustima. Jednom sam ga pitao šta to šapuće.

– Poemu. Čujem joj melodiju, znam da postoji. Ona bi bila poput molitve i himne. Znam da je ona zrela, samo da je uberem. Shvataš, ona postoji, savršena, sveta i luda, ali ja ne mogu da pogodim riječi. Nekoliko puta sam bio blizu. No, čim prošapućem nekoliko riječi, one zazveče šuplje kao konzerva kad je šutneš niz Mejtaš. Ali osjećam njeno postojanje u meni. Znam da je tu. Ne znam hoću li naći riječi. Shvataš?

Shvatio sam. No, bio sam premlad da razumem kako svako čuje samo svoju životnu pesmu. Hteo sam po svaku cenu da pomognem Magu, neka iz sebe, kao iz potrošene paste za zube, konačno istisne te stihove koji bi onda zablistali, večni kao Mrtvačev kamen.

Ponekad bi Mag u kafanama recitovao svoje stihove. Njegov glas je imao proročki patos. Starozavetno bradat, govorio je tako da su ga svi slušali, pa i oni koji nikada nisu dotakli neku knjigu sa stihovima. Slike su se sudarale. Riznice noći, zmajevi beznađa, plavi dečak koji traži pehar sa eliksirom…

Jednog je dosadnog, vrelog popodneva izašao iz džez kafea Zvono u ulici Zrinjskog, i počeo da morisonovski govori neki tekst koji do tada nisam čuo. Desetak ljudi koji su ubijali vreme u kafeu pošli su za njim, svako sa svojim pićem. Odveo nas je na Zrinjski most. Čak su i prolaznici počeli da zastajkuju kako bi čuuli sarajevsku propoved na vodi. Tamo na mostu – s pogledom na drugi most i mesto gde je Princip pucao na Ferdinanda – završio je svoj apokaliptični monolog. Mi smo aplaudirali i tapšali ga po ramenu.

Ali Mag nikada nigde nije objavio ni retka.

Odlučio sam da mu budem menadžer.

Doneo sam svoju pisaću mašinu Univerzal u njegov sobičak. Naterao sam ga da sakupi sve što je ikada zabeležio. Bilo je tu minijatura na izvrnutoj kutiji ratluka, zapisa na kafanskim računima, stihova mikroskopski ispisanih na kutiji šibice. Govorio sam ih glasno i ako se Mag ne bi bunio, tipkao bih to na pisaćoj mašini za koju sam nabavio plavu traku.

Rukopis je rastao.

Treće noći sam pokušao da mu predložim promene. Retko kada sam ga video tako ljutog.

– Ove riječi su moje. Ja sam se borio za njih. Ili piši kako je tu, ili se mani ćorava posla! Ne prčkaj po tuđem, već piši svoju knjigu!

Do jutra smo ćutali. Visocki je pevušio iz kasetofona. Zvuk zabijanja metalnih slova u hartiju bivao je sve ređi. Mag je gledao u tavanicu, jutarnja rumen mu se uspinjala visokim čelom.

Gotovo, rekoh i zevnuh.

Iz mašine sam izvukao naslovnu stranu rukopisa: ZALUDU.

Sišli smo do obale. Na ulazu u izdavačku kuću Veselin Masleša Mag je uzeo sva tri primerka i pošao na sprat. Vratio se posle nekoliko minuta. Rekao je da će do kasne jeseni znati rezultat, biće na oglasnoj tabli. Seli smo u baštu Dva ribara, popili po trbušasto sarajevsko pivo i onda se razišli.

Brod ludaka

Tog leta sam u njegovom sobičku zaticao tipove koje inače nikada ne bih sreo. Mašinbravara koji komponuje simfoniju za sto i jedan čekić. Slikara koji slika samo jedan motiv – ženska usta. Profesora fizike kojeg su izbacili iz škole jer je deci govorio da je gravitacija obična prevara. Tu je bio i Ljubomir, bivši kapetan, a sadašnji pacijent otvorenog psihijatrijskog odeljenja. On bi se najglasnije smejao kada su drugi bili na ivici plača. Jednom je neko od studenata ispričao žalosnu sudbinu svoje porodice, koju je otac odavno napustio.

Svi smo se predali propisanom bluzu, a Ljubomir se zacerekao.

Student je upitao šta je smešno. Ljubomir ga je pogledao kao zmija žabu:

– Tvoj otac je idiot. A ti si budala što to pričaš!

Student se ispravio, ispravio se i Ljubomir, za glavu veći. Mag je stao među njih i dugo nešto objašnjavao, pa su napokon svi opet seli i nazdravili.

Kod Maga sam upoznao toliko ludaka da sam se na kraju pitao nije li i on klinički slučaj. A možda i ja sa njim

Nikoga od njih nisam zaticao u sobičku više od jednom ili dvaput. Samo je Nino dolazio često, svratio bi da ispriča koju anegdotu sa sarajevske rok scene, ispuši dve cigarete, bolje rečeno, ispije ih nadušak i ode. Jednom je ostao. Uzeo je Magovu raštimanu gitaru, očas je zategnuo žice i bez reči počeo da svira Cepeline, Stepenice ka nebu. U sobi smo se zatekla samo Azra, Dijanina sestra, kojoj je Mag pomagao oko maturskog rada iz srpskohrvatskog, Mag i ja.

Bila je nešto punačkija od sestre, zračila je čulnom ženstvenošću Uzeo sam je za ruku.. Ustali smo i stisnuli se okrećući se u krug u plesu koji je u stvari bio rotacioni zagrljaj.

Privila se uz mene sa svom mirišljavošću svojih osamnaest godina.

Nino je svirao kao anđeo. Mag je ležao na krevetu mičući usnama. Iz dubine stana ječala je Magova nana, umirući lagano, lagano. Njeno stenjanje se umiksavalo u muzičku frazu, dodajući joj istinski bol. Nas dvoje smo se vrteli, za trenutak zaboravljajući ko smo. Podigla je oči prema meni i obliznula usne. Samo sam zagnjurio nos u njenu kosu.

Nino je prestao svirati. Ostalo je samo ječanje.

Ona mi je šapnula, znaš li da sam hodala sa Ninom?

Odvojio sam je od sebe i blago gurnuo nazad na pohabanu fotelju koja je pod njenim čvrstim dupetom setno uzdahnula. Učinilo mi se da sam u pogledu koji joj je uputio Nino primetio odsev očajanja.

Azra je skočila da pođe, a Nino odmah za njom.

– Pozdravi sestru, rekao je Mag.

Azra se okrenula meni i procedila: Baš si zao.

Meni je Magovo društvo bilo važno. On je bio moja veza sa gradom kakav zaista jeste, a ne kakav se pokazuje došljacima. Gledan sa Magovog prozora, bio je to umahaljen, usitnjen grad, pun sokaka koji podsećaju na najdalju provinciju. U tom gradu su živeli i umirali ljudi koji nikada, osim možda u čitulji, neće ući u dnevne novine. Neki su ovamo stigli trbuhom za kruhom. Nekima se ovamo doselio otac, ded, praded. Najkasnije tri generacije unazad bili su to Fočaci, Zvorničani, Krajišnici, Hercegovci, Šapčani, Splićani, praški inženjeri i istarski pomorci. Bili su to bezemljaši iz Trnova, sirotinja iz Visokog, sandžački trgovci, romanijski seljaci. I svi su oni slušali svoju decu kako umekšavajući suglasnike i šuškajući postaju deo grada koji ispod oka merka došljake.

Dovodili su žene iz krajeva u kojim imaju rodbinu, jer nisu zahtevne kao ove sa asfalta, a i znaju spremati pitu. Kuhat pitu, kako se to ovde kaže.

Mag je iz te priče. Sarajlija čiji koreni sežu do Crne Gore.

I jedan anđeo

Jednog novembarskog popodneva Mag me je uveo u sobu koja je bila neobično uredna. Taman sam počeo da hvalim njegovu iznenadnu marljivost kad se iz kuhinje pomoli devojka uskog sefardskog lica i garave kose. Njene krupne oči žarile su kao tamni kristali. Spustila je tacnu sa džezvom i fildžanima na stočić pred kauč, obrisala ruku o suknju i pružila je: Ja sam Munevera.

Izgleda da sam nevešto suspregnuo iznenađenje. Mag me potapša po ramenu i reče da sednem, taman sam stigao na kafu. Potom mi je ispričao kako su se upoznali. Otišao je na poštu da uplati struju. Stara poštanska službenica je penzionisana. A nova je bila Munevera.

Pitao sam ga kako ju je oslovio. Munevera je svo vreme srkala kafu prepustivši Magu objašnjenja.

– Prvo sam uplatio struju. Ali kad sam je vidio kupio sam koverte. Pa opet u red. Onda razglednice. Pa opet u red. Pa marke. Onda me ona pitala šta zapravo hoću, a ja sam rekao – da izađemo na piće.

– I onda?

– Odbila me. Njeni su ti iz Prijepolja. Tamo samo lake ženske odmah kažu da. Došao sam popodne. I opet redom, pisma, marke, uplatnice. I sutradan. Ali kad sam stao u red ona se pojavila iza mene i rekla, hajmo na to piće.

Obradovao sam se zbog njegove iznenadne sreće. Prestao sam da dolazim nenajavljen. Njima više nije bio potreban drug, već vreme udvoje.

I prođe to leto.

Stajali smo zajedno u Masleši pred oglasnom tablom.

Na papiru je iznad crte bilo samo nekoliko imena. Magovo nije bilo među njima.

Nisam znao šta da kažem. Setio sam se da me pred zoru onog dana kada sam prekucavao rukopis ophrvala sumnja. Šta ako Mag stihove govori proročki, oponašajući melodiju koju čuje, ali čim se tekst odvoji od glasa postane beznačajna gomila genitivnih metafora? Nije li samo govorna melodija blizu one savršene poeme, a tekst je tek božji ogrizak, toliko pesma koliko je riblji kostur – riba?

Ne znam.

– Da barem nisam prvi ispod crte!, procedio je Mag.

Njegovo prezime počinjalo na A, prezimena su bila poređana po abecednom redu

Napolju je oktobarsko sunce ostavljalo neponovljivi zapis na veštačkom slapu reke, pod kojim su plastične flaše, zarobljene u vrtlogu plesale u krug.

Božji paramecijumi

Nisam više odlazio na Mejtaš. Mag nije silazio u kafane. Prošla je zima, proleće se ukazivalo kroz maglu i čađ. Ponekad bih na Vase Miskina sreo ljude koje sam upoznao kod Maga.

Ljubomir je jednom kod pijace seo do prosjakinje i ispružio ruku. Kad se pobunila uzeo joj je to što je isprosila. A kad je došla milicija izvadio je neku legitimaciju, oni su odveli prosjakinju. Video me i namignuo mi. Požurio sam dalje.

Blizance sam jednom prepoznao iza ponoći, kod Drvenije.

Tukli su se protiv četvorice. Onako svetlih perčina do pojasa, tačno su znali šta rade. Dvojica napadača, sitni kriminalci koji vole kinjiti „haššiššare" kako su ovde zvali dugokose momke, ležala su na asfaltu, dvojica su pobegla. Sećam se da su se blizanci glasno smejali šaketajući se.

Nino mi je jednom u prolazu objasnio da će upisati slikarstvo. Pitao me viđam li Azru. Rekao sam da ne viđam.

Čuo sam da se antigravitacioni fizičar ubio. Skokom sa solitera.

Dijanu sam sreo još samo jednom, kod Skenderije. Studira ekonomiju. Volela bi da se odvoji od roditelja. I da živi sama, bez muškaraca. Adil i Ema su se razišli. On je objavio knjigu, proglašen je nadom bosanskog pesništva. Nisam ni znao da piše.

U leto grad opusti. Taksisti pričaju mušterijama kako su u gradu ostale prave pićke jer su studentkinje otišle kući.

Sastajalište noćobdija sklonih umetnosti – Zvono – premestili su od Katedrale u Dobrovoljačku, tamo gde je nekada bio Štok. Jedne večeri sam ušao u podrumsku prostoriju, iz koje je dopirao Armstrongov glas. Nekoliko gostiju, uglavnom studenti Likovne akademije, cirkali su bez reči.

Na zidovima su visila platna sa hiljadama sićušnih figurica i mrljica, kao da je neko na ravnu površinu prosuo kofu raznobojnih paramecijuma.

Preovladavali su tamni tonovi.

Kao da je platno htelo da na nepoznatom jeziku izusti nešto važno. Ali nije moglo.

U desnom donjem uglu pročitao sam potpis: Mag.