Četrdeset godina Černobilja – povratak u Pripjat

Napuštena vozila trunu pored puteva. Dečje igračke, ostaci kućnih aparata, posuđe i poluizbledele informativne table na ruskom jeziku koje obaveštavaju o nivou radioaktivnosti razbacani su oko stambenih zgrada. Zgrade su prazne, prozori razbijeni, vrata razvaljena.

Ukrajinski grad Pripjat, poznat i kao „Atomgrad", pre 40 godina bio je ponos sovjetske nuklearne energetike. Obećavana mu je velika budućnost.

Nalazi se blizu nuklearne elektrane u Černobilju, koju je rukovodstvo tadašnjeg Sovjetskog Saveza (SSSR) želelo da razvije u najveću te vrste. Ukupno je trebalo da bude izgrađeno dvanaest reaktorskih blokova, a radnici sa svojim porodicama trebalo je da žive u Pripjatu.

Kada je 26. aprila 1986. eksplodirao reaktorski blok 4 u Černobilju, grad je postojao tek 16 godina. Pripjat je imao 160 zgrada sa 13.500 stanova, 15 vrtića i pet škola.

„Nismo znali kakve će posledice imati ova nesreća“

Četrdeset godina kasnije zgrade su propale. Svuda raste žbunje i drveće. Volodimir Vorobej vodi novinarku DW kroz to rastinje.

„Ovo je ulica Lesje Ukrajinke i naša kuća broj 18 a, gde sam živeo sa roditeljima i starijim bratom u prizemlju“, priča 58-godišnjak. Stepenište je prilično prostrano, sa velikim vratima, udobnim stepenicama i širokim hodnicima.

Vrata Vorobejevog nekadašnjeg stana stoje otvorena. On ulazi pravo u svoju sobu i uzima gramofonsku ploču iz razbacanog smeća. Ona ga podseća koliko je njegova porodica tada slušala muziku. Ali se seća i koliko su mu nedostajale nove, moderne patike koje je tokom evakuacije zaboravio u ormaru.

Izlazimo na balkon. „Ovo je bila moja stolica sa sedištem od pene. Ovde je bila lampa, ovde sam pročitao toliko knjiga! Ispod ovog poklopca smo čuvali zimnicu. To je bilo veoma praktično“, kaže Vorobej.

U mračnom hodniku stana uključujemo lampe na mobilnim telefonima. Vorobej vidi cipele i kaže: „Ovo su bile moje. Dobili smo ih u stručnoj školi.“

Tabla sa imenima komšija i dalje visi na ulazu u zgradu. Vorobej ne zna šta se s njima dogodilo nakon evakuacije. Od nesreće nikoga od njih više nije video.

U aprilu 1986. Vorobej je imao 18 godina. Radio je kao električar u državnom preduzeću koje je dan pre nuklearne nesreće postavljalo električne vodove ka bloku 4 — upravo tom reaktoru koji je eksplodirao.

On sam nije čuo eksploziju i ujutru je hteo kao i obično da ide na posao. Međutim, autobusi nisu dolazili, pa su on i prijatelj peške stigli do elektrane i videli razrušenu zgradu.

„Tada nismo znali ni šta se dogodilo ni gde tačno. Nije nas dočekao dim, već toplota. Dizao se pravi talas toplote ka nebu“, priča Vorobej. „Jedan čovek je prošao biciklom i rekao da je ovde opasno. Zato smo se vratili kući.“

Tek uveče je od starijeg brata, koji je radio u elektrani, saznao za nesreću i predstojeću evakuaciju. „U početku smo mislili da će to trajati samo nekoliko dana“, seća se Vorobej. Njegova porodica napustila je Pripjat uveče 26. aprila — u prepunom vozu.

„Kroz prozor voza videli smo uništeni reaktorski blok 4. Tada nismo razmišljali o tome i nismo znali kakve će posledice imati ova nesreća i da se nikada više nećemo vratiti kući.“

„Atom treba da bude radnik, a ne vojnik"

Prolazimo kroz centar Pripjata do bioskopa Prometej. Volodimir Vorobej je tu provodio vreme sa prijateljima. Ulaz na glavnu scenu bioskopa zaklanjaju urušene grede. U jednoj prostoriji pre bine vise izbledile slike danas odavno zaboravljenih komunističkih partijskih funkcionera.

Sovjetski simboli su svuda u centru Pripjata. Krovove dve visoke zgrade i dalje krase amblemi sovjetske Ukrajine, a na jednoj drugoj zgradi stoji ogromnim metalnim slovima: „Atom treba da bude radnik, a ne vojnik."

Vorobej kaže da se na toj ideji zasnivala čitava sovjetska nuklearna energija. Na univerzitetima i institutima, na obukama za zaposlene u elektranama — svuda se govorilo da je nuklearna energija SSSR-a najsigurnija na svetu. Niko nije mogao da zamisli eksploziju reaktora.

„Rečeno nam je da je nesreća nemoguća. Za sve su postojale mere i sve je bilo proračunato. Nije nam ni padalo na pamet da bi mogla da se dogodi nesreća“, kaže Vorobej.

Zato većina stanovnika Pripjata i Černobilja, uključujući i radnike elektrane, nije znala ništa o stvarnim opasnostima po zdravlje i životnu sredinu. Još manje su znali o razmerama radioaktivne kontaminacije, objašnjava Vorobej.

„Ko je nešto znao, prenosio je informacije na kašičicu. To je bilo još u sovjetsko vreme. Neoprezna reč mogla je da košta karijere.“

Da li je i poslušnost kadrova dovela do katastrofe?

Moguće je, razmišlja Vorobej, da do černobiljske katastrofe možda uopšte ne bi došlo da nije bilo tog autoritarnog sovjetskog stila upravljanja i u nuklearnoj industriji. Takođe, slična nesreća iz 1975. u nuklearnoj elektrani Lenjingrad bila je gurnuta pod tepih.

Vorobej je godinu dana nakon katastrofe pozvan na odsluženje vojnog roka, kasnije je studirao inženjerstvo i preselio se u Slavutič — grad izgrađen kao zamena za Pripjat. Odatle je svakodnevno putovao na posao u Černobilj i napredovao od običnog mehaničara do poslovođe. Već jedanaest godina vodi odeljenje za termičku automatizaciju i mernu tehniku.

U Černobilju se od 2000. godine više ne proizvodi struja. Ipak, radovi na zatvaranju elektrane traju i danas. Na prostoru bivše elektrane sada postoje postrojenja za bezbedno uklanjanje radioaktivnog goriva i preradu radioaktivnog otpada. Iznad eksplodiranog bloka 4 i takozvanog „sarkofaga" podignutog 1986. sada stoji nova zaštitna konstrukcija — New Safe Confinement. Godine 2025. ovu zaštitnu konstrukciju značajno je oštetila ruska borbena bespilotna letelica.

„Možda bi istorija krenula drugim putem"

Panoramski točak u Pripjatu, danas širom sveta poznat simbol napuštenog grada, pre ruskog napada na Ukrajinu bio je turistička atrakcija. Zvanično nikada nije pušten u rad, jer je trebalo svečano da bude otvoren 1. maja 1986, na Praznik rada.

„Ne verujte pričama da se niko nikada nije vozio njime. Učenici moje stručne škole, među kojima sam bio i ja, korišćeni su kao testeri. Dakle, vozio sam se“, kaže uz osmeh.

Vorobej priznaje da i dalje ne zna koliku je dozu zračenja primio od 1986: „Može se zatražiti odgovarajući sertifikat, ali ja to ne želim.“ Na pitanje koliko je katastrofa promenila njegov život, odgovara da sa 18 godina nije imao posebne planove.

Ali sada, 40 godina kasnije, gledajući unazad, čini mu se „kao da su se svi tada kretali u jednom pravcu, da bi se iznenada okrenuli i krenuli drugim putem“. I zato, kaže on, „istorija sveta i Ukrajine možda bi krenula drugim tokom da se černobiljska katastrofa nije dogodila.“