EU bi željela Crnu Goru i Island u paketu

Island bi bio neka vrsta štita za Crnu Goru u državama u kojima je jaka struja protiv proširenja na države Zapadnog Balkana

U EU drže tzv. nizak profil pred referendum na Islandu 29. avgusta o nastavku pregovora o članstvu Brisela i Rejkjavika, ali se spremaju da maksimalno ubrzaju proces ako Islanđani odluče da nastave pregovore o ulasku u EU. Štaviše, namera je da se upakuje tandem Island – Crna Gora za osmo proširenje EU od njenog nastanka, kako bi se izbegla eventualna neprijatna iznenađenja tokom ratifikacije crnogorskog Pristupnog sporazuma.

U Crnoj Gori bi trebalo da navijaju iz petnih žila da Islanđani na referendumu odluče da nastave hod ka članstvu u EU koji su prekinuli 2015. godine, jer će ratifikacija u društvu sa Islandom ići mnogo brže budući da nordijska zemlja ima veoma pozitivan imidž u svim državama koje bi mogle da budu kritične za ratifikaciju crnogorskog Pristupnog sporazuma.

U EU su veoma oprezni po pitanju Islanda jer ne žele da se kreira utisak da se mešaju u unutrašnje stvari ostrvske zemlje čiji su stanovnici prilično "ljubomorni" na nezavisnost za koju su se izborili pre osamdeset i kusur godina, u vihoru Drugog svetskog rata. Takođe, EU izbegava da pruži izgovor za pojačavanje ruske, ali i američke kampanje protiv ulaska Islanda u EU koja se ogleda kroz plasiranje brojnih dezinformacija o EU ili potenciranju navodnih negativnih aspekata članstva Islanda u EU.

S druge strane, proevropska vladajuća koalicija, kao i partneri u EU, maksimalno su ubrzali iter, anticipirajući referendum o nastavku pregovora godinu dana, kako bi iskoristili povoljan momentum u biračkom telu Islanda, samoj EU za proširenje, ali i međunarodne okolnosti koje upućuju da je EU jedino, koliko-toliko, sigurno utočište za Island sa povratkom imperijalističkih i predatorskih politika na istorijsku scenu.

Ideja u Evropskoj komisiji i u Evropskom savetu je da Island završi pregovore i potpiše Pristupni ugovor sa EU u prvoj polovini 2027. godine, što bi omogućilo formiranje paketa za osmo proširenje EU zajedno sa Crnom Gorom.

Island bi bio neka vrsta štita za Crnu Goru u državama u kojima je jaka struja protiv proširenja na države Zapadnog Balkana, a generalno treba iskoristiti najpovoljniji sticaj okolnosti za proširenje EU u poslednjih 20 godina, odnosno od obaranja Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji.

Takođe, postoji i neka simbolika da Crna Gora uđe u EU zajedno sa Islandom, prvom državom koja je priznala nezavisnost Crne Gore nakon referenduma održanog 2006. godine. Podsetimo, Rejkjavik je prvi priznao Podgoricu jer nije morao da čeka, kao druge članice EU, obavljanje formalnih procedura u telima EU.

Glasačko telo Islanda je decenijama bilo podeljeno na tri gotovo jednakobrojne celine. Jedna trećina je bila za suverenost i nezavisnost, druga trećina je bila za ulazak u EU, a treća trećina se nalazila na

klackalici, ali sa tendencijom da se stavi u liniju sa prvom.

Poslednji događaji na međunarodnom planu, posebno pretnje Vašingtona da bi mogao da zauzme Grenland, kao i ekonomski problemi sa kojima se Island suočava već godinama, doprineli su da grupa neodlučnih promeni tendenciju i približi se evropskom bloku.

Od šest partija na Islandu, samo su dve principijelno za ulazak u EU: Socijaldemokratska alijansa premijerke Kristrun Frostadotir i Liberalno-reformska partija ministarke spoljnih poslova Katrin Gunarsdotir. Sve ostale stranke, uključujući i treću partiju u okviru vladajuće koalicije – Narodnu partiju – više-manje su evroskeptične ili se otvoreno protive ulasku Islanda u EU.

Premijerka Frostadotir i šefica diplomatije Gunarsdotir inteligentno vode kampanju podvlačeći pragmatičnost odluke da se nastave pregovori sa EU jer se ne radi o definitivnoj odluci o ulasku u EU budući da će Islanđane čekati još jedan referendum po potpisivanju Pristupnog sporazuma sa EU i tada će odluka biti konačna.

Njih dve pokušavaju i da deaktiviraju problematično pitanje ribarstva podsećajući da pregovori sa EU služe upravo za pronalaženje kreativnih rešenja i da ne postoje dva identična Pristupna ugovora novih članica sa EU.

Geografija utiče mnogo više nego što se može zamisliti na strateške odluke pojedinih zemalja, baš kao i prirodni resursi s kojima raspolaže. U slučaju Islanda, ta dva parametra ulaze u koliziju. Geografija kaže da je članstvo u EU nužno, a ribarstvo, glavna proizvodna grana Islanda, uz turizam, upućuje na očuvanje postojećeg statusa u kome je Island deo Jedinstvenog tržišta i Šengenskog sporazuma, ali zadržava suverenu kontrolu nad ribarstvom i poljoprivredom.

Za Rejkjavik pitanje ulaska u EU nije ekonomsko, već strateško, sa njim Island pre svega rešava svoje bezbednosne i egzistencijalne nepoznanice. Istina, postoji i deo populacije koji vidi u zameni islandske krune sa evrom spasonosnu soluciju za hroničnu inflaciju, skok cena i veoma visoke kamatne stope na kredite.

S druge strane, veoma je jaka i suverenistička struja koja smatra da je Island u najboljoj mogućoj poziciji i da ne treba ništa menjati: uživaju benefite Jedinstvenog tržišta zahvaljujući članstvu u Evropskom ekonomskom prostoru, kao i potpisnici Šengenskog sporazuma, a zadržali su kontrolu nad sektorima od vitalnog značaja, poput ribarstva i poljoprivrede.

Rejkjavik je prvi put otvorio pregovore sa EU 2009. godine. Ta odluka je bila doneta pod efektom negativnih posledica velike finansijske krize iz 2008. godine na Island. Međutim, pregovori su zaustavljeni nakon povratka na vlast suverenista i independentista 2013. godine i činjenice da su efekti ekonomskog kraha iz 2008. bili u dobroj meri apsorbovani, a broj Islanđana koji su bili za ulazak njihove zemlje u EU pao je na 30 odsto. Takođe, tada je Velika Britanija još uvek bila članica EU.

Kovid, ruska agresija na Ukrajinu, kineske i ruske ambicije na Severnom polu, drugi dolazak Trampa u Belu kuću i otvorene američke ambicije da se zauzme Grenland, galopirajuća inflacija, značajno su doprineli da se Island približi EU kao nikada do sada.

Važan novi detalj u odnosu na 2015. godinu, kada su pregovori formalno zaleđeni, jeste izlazak Velike Britanije iz EU. Glavni izvor brige islandskih ribara su bile britanske kolege koje su mogle najviše da profitiraju od tadašnjeg ulaska Islanda u EU, ali sa izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, ta opasnost je redimenzionirana budući da ribari u nijednoj drugoj članici ne predstavljaju opasnost.

Evropska unija sa svim svojim problemima i manama ostaje jedini okvir i nada država Starog kontinenta da zadrže najveći mogući stepen realne autonomije i suverenosti u novom svetskom poretku. U tom kontekstu EU je neka vrsta skloništa za Island, pogotovo u okolnostima kada zvanični Vašington dovodi u pitanje postojanje NATO-a i primenu člana 5 Severnoatlantskog sporazuma. Tim pre što Island, i pored toga što je među osnivačima NATO-a, nema stajaću vojsku, što ga čini još zavisnijim od zapadnih partnera kada je u pitanju bezbednost ostrva.

Ako referendum uspešno prođe, pregovori sa Islandom će ići veoma brzo. Rejkjavik nema nijedan bilateralni problem sa drugim članicama EU, a već je zatvorio 11 poglavlja. Takođe, zahvaljujući članstvu u Evropskom ekonomskom prostoru i posledično Jedinstvenom tržištu, Island će zatvoriti u roku od par nedelja, po nastavku pregovora, 13 do 15 poglavlja.

U suštini, Island će pregovarati samo pet do sedam poglavlja, od kojih su problematični samo ribarstvo (poglavlje 13) i konkurencija (poglavlje 8). Budući da je vlada premijerke Frostadotir izuzetno potkovana i da raspolaže visokokvalifikovanim administrativnim aparatom, proces će biti završen u roku od šest do devet meseci.

Ulazak Islanda bi mogao da utiče i na raspoloženje birača u Norveškoj budući da bi ostali kao jedina nordijska zemlja izvan EU na severu Starog kontinenta. Podsetimo, Norvežani su dva puta ispregovarali članstvo u EU, dva puta su potpisali Pristupni ugovor i oba puta su građani Norveške na referendumima 1972. godine i 1994. godine rekli ne članstvu u EU sa tesnom većinom.

Ruska agresija na Ukrajinu je primorala Finsku i Švedsku da uđu u NATO, a Trampov povratak na vlast, pretenzije prema Grenlandu i dovođenje u pitanje pouzdanosti zaštitnog štita NATO-a mogli bi da otvore put za ulazak Islanda i Norveške u EU. Što bi rekli Italijani, ne dolazi svako zlo da naškodi.