Hapšenje zbog masakra: Sirija se suočava s prošlošću?

Gotovo godinu i po dana skrivao se u ilegali – ali sada je uhapšen. Prošlog petka sirijske službe privele su u blizini grada Hame Amžada Jusufa, bivšeg nižeg oficira sirijske vojne obaveštajne službe. Objavile su i njegovu fotografiju u prugastoj zatvorskoj odeći.

Hapšenje Jusufa smatra se jednim od do sada najznačajnijih koraka u pravosudnoj obradi zločina iz građanskog rata u Siriji. Jusuf se tereti da je imao ključnu ulogu u masakru u damaskoj četvrti Tadamon, u kojem je 16. aprila 2013. godine ubijeno oko 300 civila. Video‑snimak objavljen 2022. prikazuje kako Jusuf dovodi zarobljenike s povezima preko očiju do jame, pušta ih da u nju posrnu, a zatim ih strelja. Tela žrtava potom su spaljena.

عملية أمنية محكمة نفذتها وزارة الداخلية، أُلقي القبض خلالها على المجرم أمجد يوسف، المتهم الأول بارتكاب مجزرة التضامن بمدينة دمشق، التي راح ضحيتها عشرات الشهداء الأبرياء. pic.twitter.com/ZivP9OeF6I

— وزارة الداخلية السورية (@syrianmoi) April 24, 2026

„Retko se dešava da je perspektiva počinioca tako jasno zabeležena“, kaže Bente Šeler iz Fondacije Hajnrih Bel u razgovoru za DW. Snimci nisu samo razotkrili brutalnost Asadovog režima, već i samorazumljivost s kojom se ta brutalnost sprovodila. „Oni sebe doživljavaju kao one koji to mogu da čine, jer im je to dozvoljeno.“ To objašnjava zašto taj masakr i danas duboko opterećuje mnoge Sirijce.

Jedan od prvih i jedan od najvećih pokolja

Nakon hapšenja, Jusuf je, prema navodima portala The Syrian Observer, priznao da je učestvovao u ubistvu oko 40 ljudi. Istovremeno je tvrdio da mu niko nije izdao direktno naređenje za likvidacije. U to se, međutim, sumnja: brojni pokazatelji ukazuju na to da su takvi zločini bili deo ustaljenog načina delovanja ozloglašene vojne obaveštajne službe. Masakr se stoga čini manje kao individualni čin, a više kao deo organizovanog sistema nasilja.

„Masakr u Tadamonu bio je jedan od prvih i jedan od najvećih pokolja za koje je Asadov režim odgovoran tokom rata“, kaže politikolog Andre Bank iz hamburškog Instituta za globalne i regionalne studije (GIGA). On ističe da to pokazuje koliko je sukob od samog početka bio brutalan i koliko je brzo dosegao nivo masovnih zločina.

Masakr je do danas ostao simbol brutalnosti Asadovog režima. „Radilo se i o propagandi. Režim je želeo da pokaže da ima potpunu moć“, kaže Bank. Pokolj je trebalo da posluži i kao sredstvo zastrašivanja — prema opozicionim oblastima, ali i prema sopstvenom stanovništvu. Kamera je bila sastavni deo samog nasilja.

Istoričar Ugur Umit Ungor, koji istražuje na Univerzitetu u Amsterdamu, imao je ključnu ulogu u rasvetljavanju tog zločina i njegovom stavljanju u širi kontekst delovanja režima. Zajedno sa sirijskom naučnicom Ansar Šahud, uspeo je da na osnovu video‑snimaka identifikuje počinioce i da s nekima od njih tokom godina uspostavi kontakt.

Ubistva kao svakodnevica režima

Prema Ungoru, snimak nije samo dokaz, već ključ za razumevanje sistema. Počinioci deluju smireno, s jasno podeljenim zadacima, gotovo rutinski. Ungor govori o nasilju kao inscenaciji: pogubljenja i njihova dokumentacija bili su međusobno isprepletani. Istovremeno, arhive takvih režima često su manjkave — ključna naređenja se neretko ne beleže pismeno, a odgovornost se svesno raspršuje.

Sličnog su stava i u organizaciji Sirijska mreža za ljudska prava. Oni polaze od pretpostavke da je masakr u Tadamonu imao znatno veći broj žrtava nego što je vidljivo na snimku – moguće više od 450. Taj slučaj, dodaju, nije izolovan zločin, već izraz šireg aparata nasilja. Jedno hapšenje može biti tek početak.

Slučaj ujedno ukazuje i na strukturni problem suočavanja s prošlošću. Čak i tamo gde postoji obilje dokaza – video‑snimci, priznanja, svedočenja – pravna obrada ostaje složena. Individualna krivica često se lakše utvrđuje nego institucionalna odgovornost. Upravo na tom nivou odlučuje se da li će krivično gonjenje prerasti u stvarno suočavanje s prošlošću.

Dokle će istrage ići?

Uprkos svemu, hapšenje se ocenjuje kao jasna poruka. Ono pokazuje da se bar pojedini počinioci, za koje postoje nedvosmisleni dokazi, mogu privesti pravdi. Međutim, dokle će taj proces dosezati, ostaje neizvesno. „Reč je o postavljanju simbolično izuzetno važnog presedana“, kaže Bank. Istovremeno, krivično gonjenje do sada je bilo veoma selektivno.

Treba dodati da su sirijske vlasti paralelno pokrenule i prve postupke protiv drugih predstavnika starog bezbednosnog aparata. Posmatrači to tumače kao pokušaj uspostavljanja određenog institucionalnog kontinuiteta pravosuđa, iako ostaje pitanje u kojoj meri ti procesi mogu biti nezavisni i dugoročno održivi.

I Šeler upozorava na ambivalentnost takvog razvoja. „Mnogi ljudi žele pravdu i u ove procese polažu velike nade.“ Ali hapšenje može stvoriti i prevelika očekivanja. „Jer, na kraju, ovaj masakr je samo jedan od mnogih.“ Presudno je, smatra ona, da se suočavanje s prošlošću postavi znatno šire.
Za sada, sirijska tranziciona pravda obuhvata isključivo zločine bivšeg režima. Drugi akteri nasilja uglavnom ostaju van fokusa. Zbog toga se Šeler zalaže za sveobuhvatniji pristup, u čijem je središtu perspektiva žrtava — bez obzira na to ko su bili počinioci.

Pravda, a ne osveta

Dodatnu neizvesnost stvara i sastav novih bezbednosnih struktura. Mnogi njihovi pripadnici potiču iz bivših milicija ili naoružanih grupa i tek su tokom tranzicije integrisani u državne institucije. To otežava profesionalizaciju i otvara pitanja o kredibilitetu pravosuđa, koje delom čine isti akteri koji su ranije bili deo sukoba.

Za mnoge Sirijce Tadamon je i danas otvorena rana. „U Siriji ima ljudi koji žele pravdu, a ne osvetu“, kaže Šeler. Uprkos godinama nasilja, društvo nije u potpunosti potonulo u brutalnost.
Istovremeno, lokalne inicijative, oblici sećanja i projekti civilnog društva pokazuju da želja za rasvetljavanjem istine i očuvanjem sećanja i dalje postoji. Ti pristupi mogli bi dugoročno igrati važnu ulogu, naročito tamo gde državne institucije dosegnu svoje granice.

Slučaj Amžada Jusufa tako otvara šira pitanja s kojima se Sirija suočava: da li je dovoljno izvesti pojedine počinioce pred sud ili je potrebna dublja rasprava o strukturama nasilja? Hapšenje je početak. Da li će prerasti u nešto više od simboličnog čina, pokazaće tek predstojeći postupci.