Hrvatska na putu ka autokratiji?

Demokratija i autokratija u Hrvatskoj odavno nisu bile javna tema kao što je to bio slučaj proteklog meseca. Intenzivnija diskusija nastupila je nakon objavljivanja godišnjeg Izveštaja o demokratiji za 2026. švedskog Instituta za raznolikost demokratije (V-Dem Institute), sigurno najviđenije ustanove te vrste u svetu, ili bar kada je reč o „Globalnom severu“. S te adrese, naime, početkom aprila stigla je konstatacija o novim zemljama EU na putu ka autokratiji – pored Hrvatske, tu su još i Mađarska, Rumunija, Slovenija i Slovačka .

Otprilike u isto vreme objavljen je i godišnji osvrt međunarodne organizacije Civil Liberties Union for Europe (Savez za građanske slobode za Evropu) sa faktički podjednakim ishodom kada je reč o Hrvatskoj.

Vlasti u Zagrebu reagovale su na sve to ili ignorisanjem, ili optužbama da takvu sliku kreiraju određeni levičarski saradnici navedenih organizacija. S druge strane, politička opozicija u Hrvatskoj prigrlila je te refleksije spolja kao dokaz za svoju stalnu kritiku vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

Pucanje „sanitarnog koridora“

Primeri koje opozicija uobičajeno navodi su mnogobrojni – od političko-stranačkog „zarobljavanja“ sudske vlasti, pritisaka i uticaja na medije poput javne radiotelevizije i drugih, potčinjavanja parlamenta volji izvršne vlasti, dezavuisanja lokalnih uprava, itd. Ozbiljnost prigovora na autokratiju u Hrvatskoj dodatno je potencirana mnogim veoma lošim ekonomskim pokazateljima, među najgorim u Evropskoj uniji – od veoma visoke stope inflacije, do suviše niskog udela industrije u BDP-u.

Ostaje pitanje da li su, metaforički rečeno, pregoreli osigurači liberalne demokratije, ili je u njen postojeći model već bila ugrađena greška. V-Dem i slični autoriteti tu mogućnost ne navode – ni generalno, a ni u vezi s Hrvatskom.

„Rekao bih da se ovde radi o kombinaciji socioekonomskih razlika koje utiču na kvalitet života evropskih građana, te sloma konsenzusa o nekim temeljima demokratskog poretka i potrebe da se oni čuvaju“, kaže za DW Dario Čepo, politikolog i sociolog s Pravnog fakulteta u Zagrebu.

On napominje da o prvom navedenom problemu bolje od njega mogu da govore ekonomisti – „a što se tiče drugog, to se na evropskom nivou ogleda u sve manjem interesu Evropske komisije da radi svoj posao i štiti interese EU i njene temeljne ugovore.“

Čepo skreće pažnju i na važnost pucanja „sanitarnog koridora“ između mejnstrim političkih stranaka, tj. partija centra – i krajnje desnice. Ističe da je sve izraženija spremnost stranaka desnog centra da sarađuju s ultranacionalistima i neofašistima.

Izveštaji kroz ružičaste naočare

„I za jednu i za drugu pojavu glavni krivac je Evropska narodna stranka (EPP) i njen isključivi interes zadržavanja moći po svaku cenu“, ocenjuje Čepo. „Takvo delovanje na evropskom nivou se potom spušta i na nivo država-članica, pogotovo u onim državama poput Hrvatske, gde je na vlasti neka sestrinskih stranaka EPP-a.“

Pored toga, kaže naš sagovornik, tu je i Komisijino ignorisanje problema u državama-članicama, kao i njeni izveštaji o stanju demokratije ili vladavini prava koji su pisani „kroz ružičaste naočare“.

Moćnicima na nacionalnim nivoima, prema viđenju tog profesora zagrebačkog Pravnog fakulteta, tako je dato do znanja da mogu da rade šta god žele, bez velikog straha da će im se nešto dogoditi.

„Zato i može da se dogodi da desne stranke i na nacionalnom nivou sarađuju s ultranacionalistima, da preuzimaju njihovu retoriku, da lideri ne poštuju fundamentalnu demokratsku praksu umerene retorike. Pritom je sve tom mnogo razornije za nekonsolidovane demokratije poput Hrvatske“, smatra Čepo.

Odstupnica u privatni život

Hrvatsku, prema njegovom mišljenju, odlikuje to što je njena demokratska praksa ionako bila na slabim nogama, a potom je, dolaskom Plenkovićeve HDZ na vlast, potpuno dotučena.

„Mediji su pod opsadom, nezavisne institucije zarobljene, ključni alati sistema kontrole i nadzora pod blokadom. Građani pritom nemaju snage, volje niti interesa da se odupru gotovo svakodnevnim napadima na demokratski politički sistem, čemu doprinosi i osećaj da ionako ništa ne mogu da promene.“

Konačno, taj politikolog i sociolog ističe problem toga što visoki zvaničnici, poput Ursule fon der Lajen, dakle oni koji su zaposeli institucije zadužene za očuvanje demokratije, nisu za to zainteresovani. „Odnosno, više ih zanima akumuliranje dodatne moći i održanje na vlasti“, kaže Dario Čepo za DW. Građani, pak, puni nepoverenja i prema evropskim i prema nacionalnim institucijama, povukli su se u privatan život.

„Oni apatično smatraju da se politika njih ne tiče i da na nju ionako ne mogu da utiču – što je daleko od istine“, zaključuje Čepo, a pritom ne sumnjajući u ocenu međunarodnih organizacija o Hrvatskoj.

Iluzija totalne uporedivosti

Samu lošu sliku Hrvatske ne dovodi u pitanje ni drugi naš sagovornik, filozof Boris Buden. Ali on je ipak definitivno kritički orijentisan prema verodostojnosti spomenutih institucija – i to pre svega prema V-Demu, zbog njegove političke pozicije i uz to vezane metodologije.

„Slika sveta koju reprodukuje švedski institut V-Dem svojim kvazinaučnim rangiranjem zemalja koristeći paradigme demokratije i autokratije nije samo duboko problematična odnosno nepouzdana, već je pre svega ideološka. To znači da nas laže i to sa svrhom koja se sastoji u reprodukciji globalnih odnosa moći i dominacije“, smatra Buden. Jer, prema njegovom mišljenju, V-Dem publiku najpre „navlači“ na iluziju totalne „merljivosti“ političke prakse svih država sveta, dakle na ideju da su one međusobno uporedive.

Ali prema Budenu, ne može se prihvatiti teza o jednostavnoj uporedivosti npr. Kine i Crne Gore, ili Norveške i Burundija, najsiromašnije zemlje na svetu. „Kakvog ima smisla upoređivati Francusku i njene bivše kolonije u Africi, u zoni Sahela? Nedavno su u tim zemljama izvršeni vojni pučevi i srušeni su takozvani demokratski režimi. Za švedski institut to je očigledan pad iz demokratije u autokratiju“, tumači hrvatski filozof sa adresama u Njemačkoj i Austriji.

On pritom podseća da je narod u tim afričkim zemljama stao uz vojne hunte koje su proterale Francuze i domaće političke elite koje su im, kao u Nigeru, omogućavale ekstremnu eksploataciju. „Tamo su francuske firme uz ogromne profite kopale uranijum, ostavljajući za sobom kontaminiranu okolinu i stanovništvo u totalnom siromaštvu“, podseća Buden za DW. „Švedski institut, naravno, u pobuni naroda protiv eksploatacije i uništavanja okoline i zdravlja ljudi ne vidi ništa demokratsko.“

Samoproglašeni arbitri demokratije

„U njegovoj je slici sveta Izrael još uvek demokratija okružena autokratijama, tako da je to što Izrael radi u Gazi valjda borba demokratije protiv autokratije. Iza pozivanja na autoritet objektivne, bezinteresne nauke, krije se strategija spoznajne, intelektualne dominacije: ’Ne samo da smo najbolja demokratija na svetu, mi i najbolje znamo šta jeste, a šta nije demokratija’“, kaže Boris Buden, uz ocenu da ne bi trebalo mnogo držati do mišljenja švedskog instituta kao „samoproglašenog arbitra“ za pitanje svetske demokratije.

„Autoritarne tendencije vladajućih u Hrvatskoj dobro su nam poznate i bez švedske arbitraže koja ionako neće uplašiti domaće autoritarce. Doklegod ’keširaju’ silne pare za tenkove Rajnmetala, francuske vojne avione i pokoju švedsku haubicu, a pritom ćutke potpisuju štagod im se stavi na sto, niko ih neće povući za uši zbog malo autokratije“, ukazuje Buden, i za kraj poentira: Zapadne demokratije su, kaže, podržavale i najmračnije diktature kadgod je to njima samima bilo u interesu.