Kako gledanje zalaska sunca utiče na vaše zdravlje

Iako se gledanje izlaska sunca smatra jačim cirkadijalnim signalom, difuzna svjetlost sumraka i dalje igra ključnu ulogu kao prirodni tajmer, signalizirajući tijelu da počne da se opušta

Uoči mog venčanja, roditelji, budući muž i ja smo gledali prelep, nezaboravan zalazak sunca sa terase kuće u Kejp Kodu, Masačusets.

Kejp Kod je poznat po svetlosti „zlatnog sata“.

Na poluostrvu gotovo u potpunosti okruženom vodom, vlaga rasipa svetlost Sunca kada se približi horizontu, stvarajući niz posebno živih narandžastih, zlatnih i ružičastih nijansi koje kao da se tope u moru.

Tog dana nam se približavala i oluja koja je pojačavala boje da izgledaju skoro psihodelično.

Dok su muškarci fotografisali scenu, moja majka i ja smo stajale i gledale, drhteći na svežem septembarskom vazduhu.

Sve naše dosadne brige pre venčanja kao da su nestale sa Suncem.

Iako je olakšanje zbog kraja dugog dana nesumnjivo pomoglo, gledanje zalaska sunca je verovatno takođe igralo ulogu.

U stvari, sve je više dokaza da zalasci i izlasci sunca, mogu imati značajan uticaj na naš mozak i mentalno zdravlje: smanjuju anksioznost i depresiju, a istovremeno poboljšavaju pamćenje, kreativnost i san.

Jedna od glavnih koristi dolazi od osećaja strahopoštovanja koje kod nas izaziva zalazak sunca.

Istraživanja pokazuju da može imati veliki uticaj na mnoge aspekte našeg zdravlja.

Strahopoštovanje je osećaj koji dobijamo kada svedočimo nečemu ogromnom i dubokom što ne možemo u potpunosti da objasnimo i razumemo.

To može biti umetničko delo, ljudsko dostignuće poput gledanja nekoga kako se porođa ili čudo prirode.

Takva iskustva menjaju našu percepciju i često izazivaju fizičku reakciju, poput suza ili jeze.

„Strahopoštovanje nam daje osećaj da smo mali, da su naši lični problemi, nedoumice, pa i život beznačajni u velikom svetu koji nas okružuje“, kaže Mišel Šiota, profesorka socijalne psihologije na Državnom univerzitetu Arizone u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD).

„Odlično je za mentalno zdravlje jer shvatamo da možda neke od stvari zbog kojih patimo, nisu zapravo toliko važne.“

Osećaj anksioznosti i preteranog razmišljanja dolaze od zaglavljivanja u negativnim mislima. Događaji za koje osetimo strahopoštovanje okupiraju našu pažnju, čime prekidaju nit i vraćajući nas u sadašnjost.

Istraživanja su pokazala da ova promena perspektive takođe inspiriše jači društveni angažman, poput volontiranja i daje veći osećaj svrhe.

Iako se strahopoštovanje može naći u mnogim aspektima života, od duhovnosti do muzike ili vizuelnog dizajna, ankete pokazuju da većina ljudi smatra da je priroda ono što ih najviše inspiriše.

„Kada pitamo ljude u SAD da nam ispričaju kada su osetili snažno strahopoštovanje, najčešća kategorija odgovora su prirodni fenomeni – obično neka vrsta panoramskog pogleda“, kaže Šiota.

Zalasci i izlasci sunca su glavni primeri prema studiji iz 2023. godine, koja je merila reakcije preko 2.500 učesnika na slike različitih prirodnih okruženja.

„Zalasci sunca su izuzetno lepi [i] lepota obično izaziva strahopoštovanje“, kaže Dženifer Stelar, istraživačica psihologije na Univerzitetu u Torontu u Kanadi, koja proučava uticaj pozitivnih emocija na zdravlje i blagostanje.

„[Zalasci sunca imaju] neverovatno impresivnu, veliku i neobičnu lepotu u odnosu na to kako nebo generalno izgleda.“

Pored toga što nas čini da se osećamo bolje, zadivljujući zalazak sunca može takođe poboljšati moždanu snagu time što povećava naše pamćenje.

U doba kada su tehnološka ometanja svuda oko nas, to je dobrodošla ideja.

Na primer, u eksperimentu koji je trebalo da utvrdi da li strahopoštovanje pomaže ljudima da bolje pamte, Šiota je zamolio učesnike da pogledaju tri filma, od kojih je jedan bio impresivan naučni film.

Zatim su slušali priču i zamoljeni su da se odmah sete detalja o njoj.

Učesnici koji su gledali naučni film imali su daleko najtačnije sećanje.

Još uvek nije otkriveno šta u mozgu proizvodi takav efekat, kaže Stelar.

Moguće je da su ljudi više fokusirani na ono što se dešava ispred njih jer je impresivna stvar privukla njihovu pažnju.

Istraživanja takođe ukazuju da konstantne doze strahopoštovanja mogu pružiti ozbiljne koristi za mentalno zdravlje.

Jedna studija, na primer, otkrila je da redovno doživljavanje strahopoštovanja pomaže u smanjenju akutnog i hroničnog stresa koji su ljudi doživeli tokom pandemije Kovid-19.

U drugoj studiji, istraživači su zamolili grupu starijih osoba da pokušaju da dožive trenutke zadivljenosti, od sjaja jesenjeg lišća do izraza čuđenja na dečjem licu, tokom kratkih nedeljnih šetnji.

Posle osam nedelja, njihovi odgovori na anketu o tome šta su osećali i videli tokom šetnji bili su mnogo više usmereni ka spolja i opisni, nego odgovori kontrolne grupe.

Obe grupe su takođe zamoljene da naprave selfije; osmesi grupa koje su tragale za zadivljujućim prizorima bili su konstantno širi, a kako su nedelje prolazile, favorizovale su prirodno okruženje.

Uhvatiti zalazak sunca dok ste u šetnji prirodom može da dovede do osećaja zadivljenosti.

„Priroda ima [zdravstvene] koristi, a zalasci sunca, koji su posebno impresivan prirodni događaji, imaju svoje koristi, u poređenju sa događajima koji nisu vezani za prirodu“, kaže Stelar.

Pošto su zalasci sunca pouzdani izazivači strahopoštovanja, oni nam mogu pružiti dnevnu dozu zdravstvenih koristi.

Češće doživljavanje strahopoštovanja takođe ima šire zdravstvene koristi.

U studiji sprovedenoj na 200 ljudi, Stelar je otkrio da oni koji su prijavili da često doživljavaju pozitivne emocije poput radosti i divljenja konstantno imaju najniže nivoe citokina, markera upale u telu.

„Ljudi koji imaju veće nivoe citokina imaju tendenciju ka većem riziku od dijabetesa, kardiovaskularnih bolesti i depresije“, napominje Stelar.

Nije sa sigurnošću poznato zašto strahopoštovanje ima ovaj efekat na citokine.

„Možda je to kroz osećaj povezanosti koji ljudi osećaju, jer društvena podrška može pomoći u smanjenju proinflamatornih citokina“, kaže Steler.

„Možda je to i zbog njegove sposobnosti da smanji stres.“

Strahopoštovanje vas čak može učiniti ljubaznijom osobom, jer je pokazano da osećaj da ste mali usred nečega tako veličanstvenog inspiriše altruističko ponašanje.

Jedna studija je posmatrala ponašanje studenata osnovnih studija nakon što su pogledali ili grupu džinovskih stabala eukaliptusa ili zgradu.

Kada je namerno nespretni istraživač ispustio gomilu olovaka tokom eksperimenta, studenti koji su pogledali drveće pomogli su mu da pokupi mnogo više olovaka nego oni koji su pogledali zgradu.

Slično tome, ako ste zadivljeni lepotom zalaska sunca, možda ćete biti skloniji da budete od pomoći ili da imate više saosećanja prema onima oko sebe.

Ovo sam otkrila noć pre venčanja: nakon našeg iskustva sa zalaskom sunca, dobrovoljno sam se javljala da uradim mnogo više nego dan ranije.

To mi je, zauzvrat, pomoglo da se osećam mirnije dok sam hodala niz stazu ka budućem mužu.

Način na koji sunčev ciklus reguliše naš biološki sat možda je odigrao ulogu u mom opuštanju te večeri.

Izlaganje prirodnom toku sunčeve svetlosti, od izlaska do zalaska sunca, ima direktan uticaj na naše mentalno i fizičko zdravlje.

Pokazalo se da pomaže u regulisanju našeg cirkadijalnog ritma, prirodnog ciklusa spavanja i buđenja koji se ponavlja svakih 24 sata, što na kraju poboljšava kvalitet sna.

Kada je cirkadijalni ritam usklađen sa našim prirodnim okruženjem, epifiza našeg mozga zna kada i koliko melatonina treba da proizvede da bi pripremila telo za odmor.

Iako se gledanje izlaska sunca smatra jačim cirkadijalnim signalom, difuzna svetlost sumraka i dalje igra ključnu ulogu kao prirodni tajmer, signalizirajući telu da počne da se opušta.

Baš kao što nas dnevna plava svetlost puni energijom, meke crvene i zlatne nijanse zalaska sunca pokreću parasimpatički nervni sistem, smanjujući kortizol za mirniji san.

Veštačko svetlo noću, nasuprot tome, remeti ove signale, što dovodi do lošeg kvaliteta sna.

„Poremećaj cirkadijalnog ritma povezan je sa povećanim rizikom od depresije i anksioznosti“, kaže Marijana Figeiro, profesorka istraživanja svetlosti i zdravlja na Medicinskom fakultetu Ikan na Maunt Sinaju u Njujorku.

Naš cirkadijalni ritam takođe upravlja ciklusom kortizola. Ako nije sinhronizovan, može izazvati skokove kortizola u nepovoljnim vremenima.

U regulisanom sistemu, kortizol raste oko 30 minuta posle buđenja, obezbeđujući nam energiju za dan, a zatim polako opada kako se približava noć.

Redovno izlaganje veštačkoj svetlosti, posebno plavoj svetlosti sa ekrana nakon zalaska Sunca, može prevariti sistem koji proizvodi kortizol da ga proizvodi više kada nam nije potreban.

Hronično visoki nivoi kortizola mogu izazvati mnoštvo zdravstvenih problema, među njima depresiju, anksioznost, kognitivno oštećenje i kardiovaskularno opterećenje.

Figeiro kaže da našom regulacijom koliko smo izloženi svetlosti i mraku možemo da se suprotstavimo ovome.

Nije ni čudo što su naučnici postavili hipotezu da smo „dizajnirani da vidimo i izlaske i zalaske sunca kao nešto što nam zaokružuje dan“, ​​kaže ona.

Ako vam raspored ne dozvoljava da gledate i izlazak i zalazak sunca, naučnici možda imaju zaobilazno rešenje.

Studija iz 2024. godine otkrila je da LED svetlo, koje imitira difuzne nijanse zalaska i izlaska sunca, značajno pomaže u regulisanju cirkadijalnih ritmova ljudi.

Nisam baš dobro spavala posle zalaska sunca pre venčanja, ali to nije iznenađenje s obzirom na to šta me čekalo na horizontu.

Moj muž i ja ćemo ove jeseni proslaviti 10 godina braka i sada gledamo svaki zalazak sunca koji možemo.

Najbolji koje smo videli su i dalje na Kejp Kodu, gde ćemo biti za našu godišnjicu.

Na osnovu nauke o zalascima sunca, oni možda čine više dobra za naša tela i umove nego što sam ikada pretpostavljala.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk