Kako je biti Jevrejin u Berlinu?

Berlin je grad prepun grafita: šarenih i upadljivih, uvredljivih, maštovitih, napornih, neretko i političkih. Odavno se čini da su grafiti osvojili ovaj velegrad.

No zgražavanje su izazvale tri reči velikih dimenzija, ispisane sprejom na zidu jedne kuće u četvrti Prenclauer berg, koje su na engleskom jeziku pozivale na ubijanje svih Jevreja.

Nije trebalo dugo da slova budu prelepljena, a zatim i prefarbana. No natpis se i dalje nazire (vidi naslovnu fotografiju).

I kao što je to često slučaj u Berlinu, građani samoinicijativno pružaju otpor. Održano je protestno bdenje. Na stubovima javne rasvete i saobraćajnim znakovima sada vise plavo-bele vrpce: „Protiv svakog antisemitizma“, piše na njima pored Davidove zvezde.

„Nema mesta mržnji“

Dečje ruke kredom su na gotovo stotinu metara srcima oslikale pločnik u Ulici Uekerminder i ispisale parole: „Nema mesta mržnji“ ili „Naš kraj se drži zajedno“. U kraju sada na ulaznim vratima stoje plakati berlinske policije s poternicom zbog „antisemitskog huškačkog oštećenja imovine grafitima“.

Dan nakon protestnog bdenja, nekoliko kilometara dalje na zapadu Berlina, predsedništvo Hrišćansko-demokratske unije (CDU), predvođeno stranačkim liderom i nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom, sastalo se u kampusu jevrejsko-harizmatskog pokreta Habad.

Gosti su bili kod Jehude Tajhtala, najpoznatijeg rabina nemačke prestonice. Tajhtalov neprestani apel glasi: treba gledati ono dobro, znakove nade, a ne tamu.

Tajhtal je izgradio ovaj kampus – impresivno zdanje sa školskim prostorijama i dvoranom, vrtićem i kafićem. Sve to iza utvrđenog ulaznog prostora, koji podseća skoro na bezbednosnu kontrolu na aerodromu.

Na otvorenom školska deca pesmom pozdravljaju političare. „Mi vas štitimo“, kaže im Merc. Kako bi se deca konkretno zaštitila, novinari su unapred zamoljeni da ne fotografišu đake.

„Jevrejski život u Nemačkoj je ugrožen kao što već dugo nije bio“, kaže Merc pred kamerama. Ovih se dana puno piše o njemu i njegovom stilu vladanja, pa i o navodnom nedostatku empatije.

No prošlog leta, tokom dva govora u Minhenu i Berlinu, posvećena sećanju na masovno ubistvo Jevreja koje je počinila nacistička Nemačka i novom strahu Jevreja, 70-godišnji kancelar jedva je suspregao suze. Ta ga tema duboko pogađa.

Takav sastanak rukovodstva kancelarove stranke u jednoj jevrejskoj instituciji – bez presedana u ovom obliku – zahteva dugu i pažljivu pripremu.

Iako sastanak nije reakcija na nove grafite, Merc je u svojoj izjavi, uz „naglo rastući broj krivičnih dela i napada“, izričito pomenuo i „škrabotine antisemitskog sadržaja na kućnim zidovima“. Ko napada jevrejski život u Nemačkoj, „napada naše društvo i našu demokratiju”, poručio je nemački kancelar.

Ubrzo Merc zajedno s ostalim članovima stranačkog predsedništva sedi na prijemu u sinagogi kampusa Habad. Rabin izgovara kratku molitvu za mir i toleranciju. Svaki gost na dar dobija jevrejsku knjigu psalama s utisnutim vlastitim imenom.

„Boriti se protiv svakog antisemitizma“

„Jevrejski život je deo Nemačke“, stoji u dokumentu od pet stranica koji je stranačko rukovodstvo kasnije usvojilo na sednici u obrazovnom centru.

„Kao CDU jasno ćemo imenovati i boriti se protiv svakog oblika antisemitizma, bilo da dolazi od desnih ekstremista, levih ekstremista ili islamista“, piše tu.

Dokument nosi tipičan ton takvih izjava: „Tamo gde raste mržnja prema jevrejskom životu, demokratija je u opasnosti.“

No šta to konkretno znači za ljude čiji zid kuće odjednom postane mesto poruke mržnje, čija su imena na kućnim zvoncima išarana i označena, ili koji – kako je ovih dana zabeleženo i u Berlinu – na ulici budu verbalno napadnuti zbog kipe, jevrejskog pokrivala za glavu?

U Berlinu su skoro svakodnevni protesti protiv izraelskog rata u Pojasu Gaze, u kojem su ubijene desetine hiljada ljudi, a koji je usledio nakon napada terorističkog Hamasa, zatim protesti protiv napada u Libanui američko-izraelskog rata protiv Irana. Iz toga mogu proizići pretnje jevrejskom životu u Nemačkoj.

Početkom ove nedelje Gideon Sar, izraelski ministar spoljnih poslova, stigao je u nemačku prestonicu na nešto manje od dva dana. On je ministar u kritikama izloženoj vladi premijera Benjamina Netanjahua, protiv kojeg postoji nalog za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda zbog genocida.

Sar je vodio brojne razgovore s političarima. Takođe je učestvovao – bez prethodne javne najave – na skupu Privrednog saveta CDU.

„Napadnuti zato što su Jevreji”

U Ministarstvu spoljnih poslova Sar i njegov nemački kolega Johan Vadeful (CDU) daju nekoliko izjava za medije. Jevreji su, kaže Saar, „jedini narod koji je svuda fizički napadan – zato što su Jevreji – čak i kada žive daleko od sukoba na Bliskom istoku“.

Sledećeg dana Sar posećuje memorijal „Kolosek 17“ na berlinskoj gradskoj železničkoj stanici Grunevald. Upečatljivo mesto: stoji se na rampi nekadašnjeg koloseka 17, na rubu perona s kojeg su nacisti 1941. i 1942. godine poslali oko deset hiljada Jevreja u smrt. Deo memorijalne skulpture čini popis svakog deportacionog voza s brojem ljudi u njemu i odredišnom stanicom u istočnoj Evropi.

To je mirno mesto uprkos obližnjoj železničkoj pruzi i autoputu. Odavno su između šina izrasla stabla. Sar dolazi bez pratnje nemačkih političara, u konvoju od 15 limuzina, pod zaštitom brojnih policajaca. Nekoliko kratkih objašnjenja – vreme je ograničeno.

Ministar pali dve sveće. Zatim stoji pred spomen-pločom zajedno s izraelskim ambasadorom u Nemačkoj, Ronom Prozorom, i rabinom Tajhtalom. Ne drže se govori, nijedna reč.

Tajhtal započinje jevrejsku žalobnu pesmu. Kad utihne, Sar ostaje još jedan trenutak, sve duži trenutak. Možda je to, kako se čini, trenutak mira tokom ovog putovanja.

Tiho na hebrejskom još jednom pita dvojicu sagovornika o broju žrtava, o broju Jevreja u tadašnjem Berlinu i drugim detaljima. Nakon jedva dvanaest minuta, konvoj ponovno odlazi. Ostaju tišina i neshvatljivi događaji prošlosti.

Berlin i njegova jevrejska zajednica. U četvrtak (7.5.) grad je poslao snažan znak. Trg ispred berlinskog pokrajinskog parlamenta u centru grada sada nosi ime Margot Fridlender.

Berlinski gradonačelnik Kaj Vegner otkrio je novu ploču s nazivom. Preimenovanje je, kako je Vegner već ranije rekao, „snažan znak protiv antisemitizma, protiv zaborava – i za demokratiju i ljudsko dostojanstvo“.

Svedokinja vremena i njeno upozorenje

Ove subote, 9. maja, prvi put se obeležava godišnjica smrti Margot Fridlender (1921–2025). Počasna građanka grada kao mlada žena preživela je Holokaust, uključujući i jedan koncentracioni logor, te je 1946. emigrirala u Njujork. Tek se 2010. trajno vratila u Berlin, na obale reke Špreje.

Možda se pri svakoj novoj uznemirujućoj vesti, pri svakom zgražavanju nad mržnjom prema Jevrejima u gradu, oseti kolika je bila njena važnost tokom njenih poslednjih godina.

Kao svedokinja užasa, kao opominjući glas protiv mržnje. Nije optuživala, nego je pozivala na ljudskost. Iznova i iznova.