Kako se postaje masovni ubica?

Taj četvrtak bi bio običan dan u Kahramanmarašu, gradiću na jugu Turske, da u lokalnu školu nije ušetao 14-godišnjak pucajući u dve učionice. Ubio je osmoro đaka i učitelja.

Šokantni zločin došao je samo dva dana pošto je napadač u školi u Sivereku ranio 16 osoba, a onda oduzeo sebi život.

Za takve napade često se koristi malajska reč „amok“, stanje kada osobu obuzme duh zlog tigra pa nasumično čini zlo. Ali, napadi retko kad dođu niotkuda. Ubice često imaju istorijat frustracija i niz propuštenih prilika da se neko umeša pre nego što bude prekasno.

Šta ne razumemo o masovnim ubicama?

Džon Horgan, koji vodi grupu za istraživanje nasilnog ekstremizma pri Državnom univerzitetu Džordžije, kaže da uporno opstaje mit da napadači u trenu „puknu“ pa krenu u zlo.

„To se ne dešava“, kaže Horgan. „Uvek postoji duga istorija traume, frustracija koje eskaliraju vremenom, i velikih faktora stresa kao što su odbijanje ili poniženje kao poslednje kapi u životu prepunom bola, patnje i beznadežnosti.“

Psihička oboljenja nisu ključna

Druga česta zabluda je da su psihičke bolesti ključni uzrok činjenja zločina. Forenzički psiholog Džej Rejd Meloj, koji radi kao konsultant za FBI, kaže da je to viđenje suviše uprošćeno.

„Samo manjina počinilaca ima utvrđeno mentalno oboljenje u trenutku napada“, kaže on za DW. „Načelno, većina ciljanih napada hrani se ličnim frustracijama – sačinjenih od elemenata gubitka, poniženja, besa, krivice – ili pak ličnim frustracijama u kombinaciji sa ekstremističkim ideologijama.“

Manje je u pitanju psihičko oboljenje, a više odsustvo psihičkog dobrostanja, kaže Džems Denzli, profesor kriminologije na univerzitetu Metro stejt u Minesoti.

„Kriza nije isto što i bolest. Brkanje tog dvoga stigmatizuje milione ljudi koji nemaju veze sa ovakvim događajima“, priča on.

Kako frustracije eksplodiraju

Za većinu ljudi, osećaj odbačenosti, neuspeha ili poniženja prvo bude jak, pa polako bledi. Ali ponekad, te frustracije postaju centralni deo identiteta.

„Počinje ranom, stvarnom ili umišljenom“, kaže Denzli. „Većina ljudi apsorbuje taj osećaj i onda ide dalje sa životom. Ali neki se zaglave. Preturaju to po glavi dok rana ne postane njihov identitet.“

„U jednom trenutku se frustracija eksternalizuje – nije me povredio samo život, nego su mi ovo uradili određeni ljudi ili društvo i neko mora da plati“, opisuje profesor.

Horgan opisuje sličnu trajektoriju i još nešto što ide sa njom – detaljno planiranje masovnih ubistava.

„Masovne ubice obavljaju domaći zadatak“, kaže. „Istražuju mete, planiraju taktiku, nekada na internetu traže savet od sličnih sebi. Često istražuju kako da dođu do oružja ili materijala koje koriste u napadu.“

Od nasilne fantazije do realnosti

Čak ni kad dospeju u tu fazu, većina ljudi ipak ne iživi svoje fantazije i ne ode da ubija. Ključno je pitanje, zašto manjina njih prelomi da krene u zločin.

Horgan kaže da sama fantazija nije ništa čudno, čak može biti način suočavanja sa problemom. Odluka da se ubija je nešto drugo. „Takvi su privrženi ostvarenju fantazije.“

Denzli kaže da katalizator ume da bude kada osoba, često suicidalna, počne da se identifikuje sa ranijim napadačima poznatim iz medija.

„Ako imaju pristup vatrenom oružju, upravo ta povezanost sa drugima koji su baš kao oni čini da se pređe psihološka barijera iza koje sopstveno umiranje i ubijanje drugih postaju isto delo.“

Da li se masovna ubistva mogu sprečiti?

Niz događaja pre amoka često otkriva tačke u kojima bi se napad možda mogao preduprediti.

„U skoro svakom slučaju kojim sam se bavio, neko je nešto primetio, promenu ponašanja“, kaže Denzli. „Možda povlačenje sa posla ili iz društvenog života, možda čudna objava na društvenim mrežama ili nova i snažna fascinacija oružjem. Svakako, neki znak upozorenja.“

Horgan o tome govori kao o nekoj vrsti doturanja informacija okolini. Budući napadač tako komunicira, upozoravajući svojim ponašanjem.

„Možda se našale ili prete, i njihovi vršnjaci ili okruženje to mogu da vide“, priča. „Dakle, nije stvar da niko ne vidi, nego da ne reaguje. Ponekad su pretnje doslovno opisi, od reči do reči, onoga što napadač namerava da uradi. Ali oni koji vide ili čuju pretnje naprosto ne veruju da su verodostojne.“

„Većina meta svakog nasilja su ljudi koje počinilac zna“, kaže forenzički psiholog Meloj. „Ima ciljanih napada na nepoznate, ali u znatnom broju će ipak postojati psihološka ili istorijska veza počinioca i ljudi ili lokacije koja se cilja.“

Postoji još jedna ključna razlika između „privatnog“ i „javnog“ nasilja, dodaje Denzli. „Kad neko ubije svoju porodicu, žrtve su izabrane zbog toga ko su. Masovni zločini to izvrću – žrtve su zamenjive.“

To menja i smisao zločina. „Ubistvo je performans“, kaže Denzli. „Služi da se pošalje poruka, da budete viđeni i upamćeni. Psihologija toga bliža je terorizmu nego nasilju u porodici, čak i kada nema formalne ideologije.“