“Nada u dječjoj igri iza prve linije fronta”: Svjetski poznati fotograf za BBC

Najmanje million i po ljudi prošlo je kroz Srbiju na putu ka zapadu Evrope u posljednjih deset godina, zvanični su podaci Komesarijata Srbije za izbeglice i migracije

Dok nas sa panela njegove fotografske izložbe posmatraju uglavnom dečje oči, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade u smokingu i elegantnim crnim cipelama objašnjava publici priče iza njih.

Devet godina ranije, u Beograd je stigao sa fotoaparatom, kako sam kaže – nedovoljno obučen za januarski minus – i većinu vremena proveo u trošnim barakama nadomak stare Železničke stanice, beležeći život izbeglica i migranata.

„Šok. To mi je bila prva reakcija kada sam video na šta liči život u barakama.

„Minus, ljudi u tami okupljeni oko vatre, otrovni dim, nedostatak vazduha…" priseća se Muheisen.

Prvih nekoliko dana proveo je pokušavajući da savlada činjenicu da je to što vidi „stvarnost Evrope u 21. veku".

„Izgledalo je kao da sam ušao u svet od pre nekoliko stotina godina. Ostavio sam savremenu opremu i fotografisao kamerom iz 1960-ih."

Ovaj put u terenskim, uglavnom blatnjavim i prašnjavim cipelama mesecima je dokumentovao život dece i odraslih u uslovima za koje sam i sama povremeno mislila da su kao iz postapokaliptičnog filma Pobesneli Maks.

Hiljade ljudi su živele neko vreme u barakama, pokušavajući da nađu način da dođu do zemalja Evropske unije, dok ih u maju 2017. godine vlasti nisu srušile, a njihove privremene stanovnike prebacile u kampove ili naprosto ostavile na ulici.

Na tom mestu danas je elitno naselje Beograd na vodi.

Mnogo je fotografa prošlo od 2014. godine takozvanom Balkanskom rutom i Muheisen bi bio samo jedan od njih.

Međutim, on se vratio. Ovaj put sa izložbom „Moments in time (Trenuci u vremenu)" kojom predstavlja život izbeglica širom sveta – od Sirije, Jordana, Ukrajine do Avganistana.

„Kada sam dobio poziv da predstavim izložbu u Beogradu, odmah sam pristao. Pomerio sam događaj u Čikagu zbog ovoga", kaže, uz osmeh.

Dok sedimo u Evropskoj kući i razgovaramo, prilaze mu ljudi da ga pozdrave i zagrle.

Energija ogromnog aplauza sa predavanja koje je taman održao o dugogodišnjem radu sa izbeglicama, oseti se i u našem razgovoru.

„Trudim se da mojim radom donesem ljudima nadu."

Muheisen je rođen u Jerusalimu, „najlepšem gradu na svetu", kako kaže, i zapravo uopšte nije hteo da se bavi ratovima.

Okružen njima od rođenja, želeo je da radi nešto sasvim suprotno – umetničku fotografiju.

Međutim, dok je studirao novinarstvo i političke nauke, angažovala ga je velika svetska agencija i umesto da juri snove, uskoro je bio u Iraku, pa u Siriji, u Libiji…

„I u ratnoj zoni, kad god vidim lepo drvo, stanem i uslikam ga", dodaje uz osmeh.

Nizale su se nagrade, povećavala su se očekivanja, život je bio brz, „danas si u Njujorku, za nekoliko dana u Avganistanu" i sve, priznaje, povremeno jeste i nije imalo smisla.

Godine 2013. Tajm magazin ga je proglasio najboljim fotografom zbog serije o svakodnevnom životu u ratu.

„Bilo je važno otići u ratne zone, podelio sam sa svetom šta se događa na najmračnijim mestima.

„Rat ima dve strane i odlučio sam da želim da govorim o svetlijoj – o otpornosti i nadi."

Kontrast života i njegovog posla u ratnoj zoni bio je toliki da je provodio besane noći razmišljajući da li je učinio dovoljno.

Godine 2014. izgubio je najboljeg prijatelja u Avganistanu i to je u velikoj meri uticalo na njegov dalji životni put.

Dve godine kasnije napustio je profesiju. U to vreme bio je glavni fotograf za Bliski istok, Pakistan i Avganistan jedne od najvećih svetskih agencija.

Od agencijskog fotografa, ovekovečenog desetinama nagradama, odlučio je da postane vizuelni pripovedač.

Kao čovek iza kamere koji samo beleži živote drugih, iskoračio je u novu priču – u Amsterdamu, gde danas živi, osnovao je fondaciju koja pomaže izbeglicama širom sveta.

Na pitanje zašto, odgovora: „Mislim da je pitanje krivice koju sam nosio svaki put kad se vratim s terena.

„Tamo sam da dokumentujem i informišem, a ne da napravim razliku, a ja sam u jednom trenutku shvatio da želim da uradim više."

Prvi put sam primetila Muheisenove fotografije na društvenim mrežama jer su na njima bili šareni baloni.

Bilo da je reč o ulicama Kabula, izbegličkim kampovima Pakistana ili Libana, baloni bi mi izmamili osmeh na lice.

„Imao sam reputaciju fotografa koji slika balone.

„Balonima smo se igrali i mi, i naši roditelji i naših roditelja roditelji. To je univerzalni jezik koji ćemo svi razumeti – i deca i odrasli.

Godine 2014. britanski listovi Gardijan i Independent objavili su istu naslovnu stranu – njegov portret šestogodišnje avganistanske devojčice Laibe.

Pozitivne reakcije naterale su ga da razmisli šta je s tom fotografijom drugačije i shvatio je „da je mnogi roditelji povezuju sa njihovim detetom".

„Puko nabrajanje brojki – 10.000 Avganistanaca, million Sirijaca – ne donosi pravdu.

„Važno mi je da prikažem priče ljudi, njihove nade i strahove."

A za to treba priprema, jer na terenu u stranoj zemlji često ne govorite jezik i ne razumete sve okolnosti.

Za fotografa, koji mora da dobije poverenje i da se uklopi u lokalnu zajednicu, to je veliki izazov.

Upravo to se dogodilo sa zadatkom koji je dobio od magazina Tajm – da uradi seriju portreta avganistanskih majki koje su izbegle u Pakistan. Bio je zbunjen.

„One pripadaju etničkoj grupi paštu, veoma su religiozne i tradicionalne, potpuno su pokrivene i ne pokazuju se pred strancima. Kako ću da uradim ovu priču?"

Jedini način da sazna je bio da ode i proba. Otišao je u kamp i pitao glavnog čoveka zajednice šta mu treba da dobije dozvole.

„Odgovorio mi je: 'Idi i pitaj žene. Videli smo te ovde godinama, nikada nisi napravio foografiju bez dozvole.'

Najmanje million i po ljudi prošlo je kroz Srbiju na putu ka zapadu Evrope u poslednjih deset godina, zvanični su podaci Komesarijata Srbije za izbeglice i migracije.

Više od 400 se vode kao nestali na teritorijiama zemalja Zapadnog Balkana, objavila je Međunarodna organizacija za migracije, iako nevladine organizacije upozoravaju da je taj broj veći.

„Pre nekoliko godina pitao sam desetine porodica šta bi poneli sa sobom ako bi morali da odu iz svoje kuće – i rekli su fotografiju."

Seriju je nazvao „Uspomene iz doma" i do danas pamti razgovor sa muškarcem koji je išao preko Turske i Grčke ka EU.

Ta rutu su milioni ljudi prešli u gumenim čamcima, mnogi nisu uspeli da dođu do Grčke i na put su kretali svesni da drugu obalu možda neće ugledati.

Od 2014. preko tri hiljade ljudi je izgubilo živote, pokazuju zvanični podaci UNHCR-a.

„Poneo je sa sobom fotografiju sa venčanja, na kojoj je sa suprugom. Onda se uplašio da će je voda upropastiti i isekao ju je na sitne komadiće.

„U mali džep je stavio delić sa licem njegove supruge."

Na pitanje šta je za njega dom, izvadio je taj komadić fotografije, seća se Muheisen.

Deca su čest motiv Muheisenovih fotografija jer su „najveće žrtve rate, o kojima najmanje pričamo", kaže.

Negde vas gledaju sa portreta ili u zanosu preskaču vijaču, igraju se loptom, a negde su uplašena. Pitam ga da li je u kontaktu sa njegovim glavnim junacima.

„Sa mnogima. Sirijska devojčica Zahra, koju sam sreo kad je imala šest godina u izbegličkom kampu u Jordanu, postala je moja prijateljica, a pošto nema oca, ja sam na neki način očeva figura u njenom životu.

„Danas je udata i dogovorili smo se da ću je uskoro fotografisati sa kćerkom."

Njegov svet zauvek je obojen dečjim strahovima, nadama i željama o kojima sluša i danas.

„Ali, na neki način, imam mnogo dece širom sveta."

Jedan od njih je i desetogodišnji dečak kojeg je sreo u barakama u Beogradu. Putovao je bez pratnje.

Posle nekoliko meseci ga je ponovo sreo u izbegličkom kampu u Adaševcima, blizu granice sa Hrvatskom, a onda je dobio zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku.

„Pronašao me da mi kaže da je uspeo i da je sa porodicom u Švajcarskoj", seća se Muheisen.

Profesionalni život mu pun je odlazaka i osećaja bespomoćnosti, ali kada dobije poruke poput ove – kaže da sve dobije smisao.

„Nije više stvar u jurnjavi i slavi, nego vraćanju duga ljudima sa rute, jer kada pomažeš i oni nesvesno pomažu tebi da se osećaš bolje u ovom svetu", zaključuje Muheisen.

Od Sirije, preko Srbije do Evrope – Halilova decenija na putu ka sreći

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk