Posljednje vjenčanje u Černobilju: ‘Bježala sam bosonoga u venčanici’

Devetnaestogodišnja nastavnica pripravnica i inženjer u elektrani, koji je imao 25 godina, radovali su se predstojećem bračnom životu u novoizgrađenom sovjetskom gradu Pripjatu. Nisu imali pojma da se najgora nuklearna katastrofa u istoriji odvijala na manje od četiri kilometra od njih

Irina Stecenko je završila sređivanje noktiju za vlastito venčanje, otvorila vrata od balkona i pokušala da se izbori sa živcima kako bi mogla da zaspi.

U obližnjem stanu punom gostiju, njen verenik Sergej Lobanov je spavao na dušeku u kuhinji.

Potom se „grmljavina“ prolomila u tišini, kaže Irina.

„Bilo je to kao da je mnoštvo aviona prošlo u niskom letu, sve je šumelo i staklo u prozorima se zatreslo.“

Sergej kaže da je osetio „potres, kao da je prošao nekakav talas“, pitajući se da li je to bio blagi zemljotres, i nastavio da spava.

Devetnaestogodišnja nastavnica pripravnica i inženjer u elektrani, koji je imao 25 godina, radovali su se predstojećem bračnom životu u novoizgrađenom sovjetskom gradu Pripjatu.

Nisu imali pojma da se najgora nuklearna katastrofa u istoriji odvijala na manje od četiri kilometra od njih.

Eksplodirao je reaktor broj četiri u nuklearnoj elektrani Černobilj u današnjoj Ukrajini izbacivši radioaktivni materijal koji će se raširiti po raznim delovima Evrope.

Četrdeset godina kasnije, izuzetno radioaktivni ostaci elektrane nalaze se u ratnoj zoni.

Ovaj bračni par sada živi u Berlinu, okrenuvši živote naglavačke po drugi put – sada da bi pobegli od ratnog sukoba, a ne nuklearne katastrofe.

Ali ujutro 26. aprila 1986. godine, Sergej se priseća kako se probudio, prepun uzbuđenja, oko šest ujutro, da bi otkrio da je dan njegovog venčanja osvanuo veličanstveno sunčan.

Imao je da obavi razne obaveze: da odnese posteljinu u stan prijatelja gde su on i Irina planirali da prespavaju te noći i da kupi cveće.

On kaže da je napolju video vojnike u gas maskama i kako ljudi peru ulicu penastim rastvorom.

Neki ljudi koje je znao sa posla u nuklearnoj elektrani rekli su mu da su bili hitno pozvani zato što se „nešto dogodilo“, ali nisu znali šta.

Dok je gledao iz prijateljevog stana u neboderu, primetio je da iz reaktora broj četiri kulja dim.

Kasnije će postati jasno da su vatrogasci i radnici elektrane proveli noć rizikujući smrtonosne doze radijacije da bi se izborili sa ogromnim toksičnim plamenom.

Prisetivši se obuke, uzeo je malo platna, pokvasio ga i postavio preko ulaza u stan iz mere predostrožnosti, da bi zadržalo radioaktivnu prašinu, dodao je on.

Neobično za subotu ujutro, pijaca je bila napuštena, a on je pokupio pet lala za buket.

Irina, koja je odsela sa majkom u porodičnom stanu, kaže da telefon nije prestajao da zvoni tokom čitave noći.

Njena majka je zvučala „uznemireno“, kaže ona, zbog komšija koji su zvali da kažu da se desilo „nešto strašno“.

Informacije su bile strogo kontrolisane u Sovjetskom Savezu.

Uključili su radio, ali se u vestima nije pominjao nikakav incident.

„Rekli su joj da ne paniči, svi zakazani događaji u gradu treba da se nastave kao što je i planirano.“

Kasnije toga dana, mlada, mladoženja i gosti odvezli su se u koloni automobila do Palate kulture, poznate po održavanju brojnih ceremonija i popularnih disko večeri.

Izrekli su zaruke jedno drugom stojeći na tkanini sa njihovim izvezenim imenima, a potom se premestili sa gostima u obližnji kafić.

Ali svadbeni banket je pre delovao „tužno“ nego slavljenički, kaže Sergej.

„Svi su bili svesni da se nešto desilo, ali niko nije znao detalje.“

Za njihov prvi ples, uvežbali su tradicionalni valcer.

Ali uz sve veću svest o tome da se oko njih odvija tragedija, „ispali iz ritma još od prvih koraka“, priseća se Irina.

„Samo smo se zagrlili i kretali se dalje u tom zagrljaju.“

Iscrpljeni, ali konačno muž i žena, vratili su se u prijateljev stan.

Međutim, kaže Sergej, u ranim satima u nedelju ujutro, jedan drugi prijatelj im je pokucao na vrata, rekavši im da požure do voza za evakuaciju, koji je trebalo da pođe u pet sati ujutro.

Jedina rezervna odeća koju je Irina imala sa sobom bila je tanušna haljina za drugi dan slavlja, tako da je ponovo obukla venčanicu kako bi požurila do majčinog stana da se tamo presvuče.

„Bila sam u venčanici i trčala sam bosonoga kroz barice“, kaže Irina.

Još je bio mrak dok su iz voza gledali sjaj urušenog reaktora.

Bilo je to kao da „gledate u srce vulkana“, kaže Sergej.

Zvanično saopštenje, kad je usledilo, opisalo je evakuaciju kao samo „privremenu“.

„Otišli smo samo na tri dana, ali na kraju smo otišli za čitav život“, dodaje on.

Pogledajte video o Irini i Sergeju: Par koji se venčao samo nekoliko sati posle eksplozije u Černobilju

Sovjetski Savez je bio oštro kritikovan zbog sporosti u obelodanjivanju razmera katastrofe.

Tek je dva dana posle eksplozije, pošto je radijacija otkrivena u Švedskoj, SSSR je priznao da se dogodila nesreća.

Prošlo je više od dve nedelje pre nego što se sovjetski lider Mihail Gorbačov oglasio o tome javno.

Prema proceni na koju se poziva Agencija za atomsku energiju (IAEA) i Svetska zdravstvena organizacija, eksplozije su ispustile 400 puta više radioaktivnog materijala nego bomba u Hirošimi.

Nikolaj Solovjev je radio kao glavni inženjer u dvorani sa turbinama u to vreme.

„Ispod nas kao da je udario zemljotres“, priseća se on.

„Udar vazduha pošao je ka nama i doneo svu tu crnu prašinu, a onda su se oglasile sirene.“

On kaže da su on i kolege potrčali ka lokaciji misleći da je eksplodirao generator, ne mogavši da zamisle da se radilo o samom reaktoru.

Jedan kolega je proverio na monitorima i rekao da nivoi radijacije „ne mogu da se izmere“, priseća se Nikolaj.

On kaže da su pronašli drugog kolegu kako stoji na turbinama, naizgled nepovređen ali kako sve vreme povraća – znak radijacijske bolesti.

„Bio je jedan od prvih koji su umrli“, kaže on.

Zvaničan broj smrti od incidenta je 31 – dvojica su stradala u eksploziji, 28 je umrlo od Akutne radijakcijske bolesti, a jedan od srčanog zastoja, u nedeljama posle svega.

Šire posledice nesreće su osporavane i teško ih je odrediti.

U ono vreme nije urađena opsežna dugoročna medicinska studija.

Studija nekoliko agencija UN-a iz 2005. godine zaključila je da je kao posledica nesreće moglo da strada i 4.000 ljudi.

Prema nekim drugim procenama, taj broj bi mogao da se meri u desetinama hiljada.

Pokrenuta je operacija za sprečavanje curenja radijacije iz otvorenog reaktora.

Iz helikoptera je na njega bio izbacivan pesak i drugi materijali.

Od ekstremnih nivoa radijacije kvarile su se mašine, tako da je deo poslova morao da se obavlja ručno.

Jan Krinal i Rejn Klar su angažovani iz Estonije, tada sastavnog dela Sovjetskog Saveza, i bili su deo grupe koja je poslata da raščisti krš sa krova reaktora broj tri.

„Nosili ste olovne ploče – jednu spreda, jednu na leđima i jednu između nogu.

„Težilo je 20 kilograma ili više“, kaže Jan.

„Na glavi: standardni sovjetski građevinski šlem – naočare, rukavice i dozimetar [za merenje radijacije] u vašem džepu“, kaže on.

Rejn se priseća da je bio slat da radi u naletima od po minut kako bi se ograničila njegova izloženost radijaciji.

„Nije bilo vremena za razmišljanje“, kaže on.

Kad je počelo raščišćavanje, Irina i Sergej su odseli kod njene bake, oko 300 kilometara dalje, u regionu Poltave, istočno od Kijeva.

Nekoliko dana nakon što su stigli, doktori koji su nadzirali evakuisane u potrazi za radijacijom, saopštili su im neočekivanu vest – Irina je bila u trećem mesecu trudnoće.

Ona se seća kako je zaplakala kad su doktori počeli da upozoravaju ljude da bi izloženost radijaciji mogla da utiče na nerođene bebe i savetovali žene koje su joj bile izložene da abortiraju.

„Plašila sam se da rodim bebu, a plašila sam se i da abortiram.“

Ali saosećajna lekarka ju je ohrabrila da iznese trudnoću do kraja, i Irina je rodila zdravu devojčicu Kaću.

Decenijama kasnije, ona je i sama postala majka, i Sergej i Irina sada imaju 15-godišnju unuku.

Njih dvoje smatraju da je nuklearna nesreće uticala na njihovo zdravlje, mada doktori to nikada nisu potvrdili.

Irina je morala da operiše oba kolena, a veruje da je radijacija mogla da joj oslabi kosti.

Oni misle da je radijacija mogla biti faktor u srčanom udaru koji je Sergej doživeo 2016. godine, nedelju dana nakon što je posetio stari rodni kraj i Pripjat.

Jan, koji vodi organizaciju za bivše estonske likvidatore, kaže da su neki imali zdravstvenih problema, ali da nisu viđali „kancere svuda“ kao što su se isprva pribojavali.

On kaže da je 1991. godine umro 51 estonski likvidator, među njima 17 njih koji su oduzeli sebi život.

Nikolaj, turbinski inženjer, bio je u to vreme oženjen i imao je dva sina.

On se vratio na posao u elektrani i nedavno se penzionisao.

Njegov mlađi sin se prijavio u ukrajinsku vojsku posle početka ruske invazije februara 2022, ali se od septembra 2023. godine vodi kao nestao u akciji.

Nuklearna elektrana zahteva stalni nadzor i održavanje.

Betonski sarkofag spušten na reaktor broj četiri bio je završen za samo sedam meseci posle nesreće.

Ali je postao nestabilan i, 2016. godine, novi metalni štit, vredan 1,5 milijarde evra, prebačen je preko vrha da bi zadržao curenja.

Radijacija u većem delu „zone isključenja“ oko elektrane je sada na nivoima dovoljno niskim da je bezbedno posetiti ga na ograničene periode, ali nikom nije dozvoljeno da živi tamo legalno.

I dalje postoje žarišta sa opasno visokim nivoima radijacije, i u samom uništenom reaktoru i oko njega, i na mestima kao što je „Crvena šuma“, koja je bila teško kontaminirana.

Zgrade u Pripjatu, nekada smatrane svetionicima mladalačkog optimizma i sovjetske tehnologije, sada su oronule i napuštene, među njima i Palata kulture u kojoj su Sergej i Irina razmenili zavete.

Unutar nove kupole, dimnjak reaktora broj četiri je sablasna ruševina, obložen grubim sivim betonskim omotačem, pod blistavom metalnom kupolom dovoljno visokom da u nju stane Kip slobode.

Ruske snage su 2022. godine ušle u kompleks elektrane u tenkovima, uzevši zaposlene za taoce na pet nedelja, postavivši mine i iskopavši rovove.

Ukrajina je optužila Rusiju da je gađala nuklearnu elektranu, što je Kremlj porekao.

Nivo radijacije nije porastao, ali IAEA kaže da je štit izgubio „primarnu bezbednosnu funkciju“.

Sergej i Irina su se preselili u Nemačku 2022. godine, nakon što je stan njihove ćerke bio pogođen raketom.

Njihov brak, započet usred neizvesnosti i tragedije, ostaje im velika uteha.

„Mislim da smo zaista morali da prođemo kroz neke velike teškoće u životu da bismo shvatili da ne možemo jedno bez drugog.“

„Posle 40 godina, mogu da kažem sa sigurnošću da smo nas dvoje kao konac i igla“, kaže Irina.

Pogledajte video: Čudesan oporavak biljnog i životinjskog sveta u okolini Černobilja

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk