Srećni govedari

Upitili smo se iz Zaječara na zapad, prema Gamzigradu. Prošli smo kroz naselje Zvezdan. Neobično lepo ime. Negde sam pročitao da je naselje na obali Crnog Timoka nastalo u seobama pod pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine. Legenda veli da su doseljenici sa Kosova došli na ovo mesto po mrklom mraku, ali da je na nebu bio neverovatan roj zvezda. Pa su ostali i naselju dali ime Zvezdan.

Ovog jutra sa neba žari samo jedna zvezda – blistav sunčev disk obećava besprekoran dan za posetu još jednog rimskog carskog grada. Feliks Romulijana je udaljen nekoliko kilometara.

Na parkingu ispred arheooškog kompleksa nalazi se prazan autobus. Biletarnica je zatvorena, pa nam gospođa koja u svom kućerku prodaje suvenire kaže da se karte prodaju unutar zidina, te da požurimo, jer ćemo možda moći da čujemo kako stručni vodič ekskurziji objašnjava istoriju ovog mesta.

Ulazak u rimski svet

Moram priznati da su me rimske zidine sa kapijom iznenadile svojom veličinom. Ulazimo u svet s kraja četvrtog i početka petog veka. U njemu srednjoškolci jurcaju za loptom dok se profesorka trudi da ih drži na okupu.

Zašto je baš ovo mesto u ogromnom carstvu, koje se protezalo od britanskih ostrva do Mesopotamije, imalo tu milost da postane carska palata i mauzolej? Po čemu je tako posebno? Odgovor je jednostavan. U ovom kraju je rođen i sahranjen rimski car Galerije.

Sam utvrđeni kompleks je podignut u čast imperatorove majke Romule. Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili crkvi. Granice carstva su u petom veku bile nesigurne, upadi varvara doneli su razaranje i gamzigradskoj palati. U poslednjoj velikoj obnovi Carstva pod Justinijanom kompleks je pretvoren u utvrđenje. Onda dolaze talasi slovenskih ratnika, Rimljani odlaze.

Zapustela je nekada raskošna palata sa 20 utvrđenih kula, dva paganska hrama, docnije tri hrišćanske crkve, sa žitnicama i nizom pomoćnih zgrada.

Pošto smo platili ulaznicu osmotrili smo maketu utvrđene palate. Mora da je ovde, kod Gamzigrada, njeno podizanje lokalnom stanovništvu izgledalo nestvarno.

Ko su bili ljudi koji su živeli ovde pre više od 1600 godina? Moglo bi se reći – romanizovani Dačani. A ko su bili Dačani? To su tračka plemena. Pod rimskom vlašću su Dačani preseljeni u provinciju Dakija Ripenzis – Priobalna Dakija, južno od Dunava. U toj provinciji nalazio se i timočki kraj.

Izdanak prostog naroda iz te provincije, Gaj Galerije Valerije Maksimijan, celi život nosio je nadimak koji ga je podsećao na društveni sloj iz kojeg potiče: Armentarije (na latinskom Armentarius), što znači „govedar“. Ovaj nadimak je dobio jer mu je otac uzgajao goveda, a detinjstvo je proveo čuvajući stoku kod Timoka. Meni na um pada igra iz detinjstva: „Care, care govedare, koliko je sati?"

Kada je postao vojnik, iskazavši se inteligencijom, srčanošću i lojalnošću, ali i docnije, kada je postao car, Galerije Armentarije nije zaboravio svoj zavičaj. To pokazuju moćni ostaci njegove palate.

Dioklecijanov zet

Istoričari pojavu Galerija na čelu Rimskog carstva tumače kao strateški potez moćnog Dioklecijana. Pošto je i sam Dioklecijan na tron došao voljom pobunjene vojske, on je, kako kaže sorbonski stručnjak za rimsku istoriju Viljam Siston, „živeo u stalnom strahu od uzurpatora“. Dakle, potencijalni uzurpatori iznutra i talasi varvara koji su zapljuskivali granice Rimskog carstva spolja, predstavljali su jednačinu koju je rimski car morao da reši.

Dioklecijan je najpre imenovao svog najvernijeg sledbenika Maksimijana za avgusta – zvaničnog naslednika. Poverio mu je gušenje pobune u Britaniji. Kada je shvatio da Maksimijan u tome neće uspeti, te da će dodatno morati da brani granicu na Rajni od sve agresivnijih Alemana, odlučio je da se najpre pojača na Balkanu. Izabrao je iskusnog Panonaca Konstacija I Hlora, a tri meseca kasnije i Dačanina Galerija. „Odlučujući su bili njihova vojna nadarenost kao i njihova pouzdanost“, zaključuje Siston. To je bio trenutak rođenja tetrarhije – četvorovlašća.

Rim je ostao nominalna prestonica carstva, ali carevi su stolovali u gradovima bliže granicama. Četiri nove prestonice tetrarhije bile su zapravo glavni štabovi odbrane carstva od stranih osvajača. Nikomedija, današnji Izmit u Turskoj na istoku, Sirmijum kod dunavske granice, Mediolanum – današnji Milano, nadomak Alpa, Augusta Treverorum – današnji Trir – uz granicu na Rajni.

Podelom odgovornosti Dioklecijan je postigao nekoliko stvari – ogromnim carstvom je ponovo moglo da se upravlja, Senat je postao beznačajan, dva cezara kao „pomoćni carevi“ i zvanični naslednici morali su samo da sačekaju svoj red i postali bi avgusti, pa im se nije isplatilo da kuju zavere ili podrivaju carsku moć. I vojska, koja je znala da ubije cara, da bi ustoličila nekog vojskovođu, sada nije mogla da računa da će skidanjem jedne glave sve biti rešeno, jer ih je bilo – četiri.

Galerije najpre nije imao uspeha. Dioklecijan ga je poslao da izbaci persijske snage iz Carstva na istoku. Persijanci su ga potukli na Eufratu 296. godine.

Na javnoj ceremoniji u Antiohiji Dioklecijan je svu odgovornost za poraz prebacio na Galerija. Poraženi cezar – inače Dioklecijanov zet – morao je da u carskom purpuru pešači ispred carske povorke.

Šta li je mislio govedar sa Timoka, koračajući ponižen ispred svojih vojnika i dvorske svite? To nećemo nikada saznati, ali šta god da je tada odlučio, bilo je po njega dobro. Ojačao je svoje trupe onim jedinicama koje je najbolje poznavao – vojnicima iz dunavskih garnizona. Proleća 298. on počinje svoj osvetnički pohod protiv perzijske sile koji će se završiti potpunim trijumfom Rima i katastrofalnim porazom sasanidskog vladara Narzesa. Rimske snage su u seriji pobeda zauzele Narzesov tabor, riznicu i harem sa carevim ženama. Galerije je ušao u njegovu prestonicu Ktesifon. Rimska teritorija je proširena za šest provincija, Jermenija je ponovo bila pod kontrolom Rimskog carstva.

Posle ovog poraza, Narzes se povukao sa vlasti i godinu dana kasnije umro. A Galerije je stekao besmrtnu slavu kojom je izbrisao nekadašnje poniženje.

Setim se ovde u Gamzigradu da sam u Solunu stajao pred Galerijevim slavolukom na kojem je, kao u trijumfalnom stripu, ispričana ova priča o pobedničkoj slavi. Solun je posle Dioklecijanovog povlačenja sa vlasti 305. godine i uzdizanja Galerija u rang tetrarhijskog cara, bio jedna od njegovih prestonica. Do tada je vladao uglavnom iz današnje Sremske Mitrovice – Sirmijuma.

Galerije je umnogome preuzeo Dioklecijanov način vladanja. Nije štedeo sredstva sazvavši najbolje majstore rimskog carstva, da bi poput Dioklcijana u Splitu, u svom zavičaju izgradio penzionersku rezidenciju. Galerije je nastavio i surove progone hrišćana. Ironija istorije namenila je njegovom grobnom mestu i nedovršenoj palati sudbinu crkvenog poseda. Jer samo 13 godina posle njegove smrti ne postoji više četvorovlašće i jedini vladar carstva zove se Konstantin Veliki, car koji će širom otvoriti vrata hrišćanstvu.

Kako god, shvatam da je ovaj kraj sveta jednom bio važan deo velike rimske priče. O tome svedoče i druga mesta na kojima sam bio – Caričin grad ili Sremska Mitrovica. Ali gamzigradsko arheološko nalazište možda nudi najviše. Čini mi se da ni izdaleka nije sve urađeno do kraja. Čuda će iskopavati još najmanje dva pokolenja.

Jedna od najlepših stvari koje sam video u Romulijani jeste jedan podni mozaik. Podsetio me na slične, majstorski izrađene podove u Efesu.

Vekovi koji su uzdigli i urušili imperije i carstva nisu marili za lepotu. Ostale su ruševine zarasle u korov. Godine 1835. nemački minerolog i geolog Avgust fon Herder je opisao gamzigradske artefakte. Taj zapis zainteresovao je austrijskog arheologa Feliksa Filipa Kanica koji je 1860. posetio Gamzigrad i zabeležio da se radi o jednoj od najvećih i najbolje sačuvanih rimskih građevina u Evropi.

Srpski naučnici u mladoj državi počeli su o tome da pišu. Ali svetski ratovi su nametnuli druge prioritete. Tek 1953. počinju prava iskopavanja.

Srećna Romulijana

Godine 1984. pronađen je fragment građevine na kojem je bilo napisano Felix Romuliana – Srećna Romulijana. To konačno opovrgava nagađanja da je Romulijana na nekoj drugoj lokaciji. Od tada je jasno da je Gamzigrad mesto na kojem je nastala Galerijeva palata. Osim toga, njegova majka Romula je tu rođena. Po svemu sudeći, Galerije je takođe rođen na seoskom imanju svog oca – villa rustica – kod današnjeg Gamzigrada. Po inerciji mnogi tekstovi i dalje navode kao mesto rođenja Serdiku, današnju Sofiju.

To svakako nije tačno, Galerije je tamo umro. Preneli su ga u Gamzigrad i sahranili na brdu Magura, koje se nalazi u okviru kompleksa carske palate. Mada je u Solunu podigao Rotondu kao budući mauzolej, umro je daleko od mora. Majčin grob je bio mnogo bliži. Njegova sahrana praćena je apoteozom – uzdizanjem u božanstvo – što je bila poslednja takva ceremonija u istoriji Rimskog carstva.

Sekst Aurelije Viktor, autor dela O carevima o ovom vladaru kaže: „Galerije je bio pomalo grub, ali u osnovi pravedan i hvale vredan; imao je lepu figuru i bio je odličan i uspešan ratnik.“ Laktancije učitelj Konstantinovog sina i neumorni kritičar paganizma video ga je, shodno svom hrišćanskom uverenju, nešto drukčije: „Bio je impozantan, korpulentan, strašno gojazan i podnaduo. Svojim rečima, postupcima i zastrašujućim pogledom, ulivao je strah svima. Čak ga se i njegov tast jako plašio…“ A u Valezijevom izvodu, još jednom hrišćanskom izvoru, zabeleženo je: „Bio je toliki pijanica da je, u svom opijenom stanju, naređivao drugima da rade stvari koje nije trebalo. Stoga je, po savetu prefekta, naredio da niko ne sme da izvršava njegova naređenja posle obroka…“

Iznad ruševina njegovog životnog dela nalaze se dva ispupčenja na brdu. To su humke Romule i Galerija. Memorijalni kompleks njihovih mauzoleja načet vremenom, pljačkom i nebrigom, pretvorio se u dva markantna ispupčenja. Pod jednim od njih je sahranjen dečak sa Crnog Timoka, dački ratnik za rimsku imperiju, cezar, avgust i pijanica Galerije Govedar. A pod drugim njegova srećna majka.